nesa„Ako činiš malo i ne možeš više, mnogo ti se piše. Ako činiš mnogo, a mogo bi više, malo ti se piše“.

     Jovan Jovanović Zmaj

Kada govorimo da smo učinili sve što smo mogli za svoj narod, svoju veru i Otadžbinu razmislimo bar na trenutak o rečima Jovana Jovanovića Zmaja. Postidećemo se kad shvatimo koliko smo mislili da smo mi nešto mnogo učinili a koliko je ustvari to malo od onog što smo mogli, trebali, morali. Pogrešili smo, mislili smo da je to što smo činili veliko, potrudimo se da sada tu grešku ispravimo, da je više ne ponavljamo. Ljubav ka Otadžbini ne može i ne sme imati granice, čim je ograničavamo znači da nije iskrena. Takva ljubav je ustvari samo onolika koliko smatramo da će nama lično koristiti.

To je onda upravo ona „ljubav“ kakvu današnji vlastodršci pokazuju ka Srbiji. Ona je takva jer oni nemaju vere i ne znaju šta je Otadžbina. Želimo li zaista da budemo kao oni? Prodali su svoje duše za materijalno, tog momenta Otadžbina je otišla iz njihovih srca. To je samo dokaz da kad vera napusti um i dušu ostaje ime i prezime. Sve ono drugo što nas čini potomkom onih pravih Srba nestaje. Na sreću Srbija će uvek imati one ponosne sinove koji neće dozvoliti da časno srpsko ime izbledi. Koliko god da se zapad trudi da nas u tome onemogući rađače i dalje srpske majke Obiliće, Jugoviće, Vajagiće, Sinđeliće … Nastaviće oni da nas ubijaju, zrače, truju ali ne mogu nikad uništiti mleko kojim će srpske majke i dalje  dojiti novu srpčad.

Danas jasno osećamo da nam kičma jedva trpi teret, primetili smo da nas vrat sve više boli. Pogledamo li malo bolje videćemo da nas je zapad pritisao iz sve snage. Naravno da to nije dobro, da to nije ono što želimo, ono što smemo da dozvolimo. Zapitajmo se onda kako je do toga došlo. Kako su uspeli da nam iskrive vrat da nam saviju kičmu? Pomogli su im domaći izdajnici? Jesu, ali ni tada ne bi to oni mogli bez naše pomoći. Savili smo se sami, dozvolili smo svojom neopreznošću da nam se kao omča okače oko vrata, da nam ih kao samar postave na kičmu.

Vreme je da tu omču skinemo, da taj samar stresemo sa sebe. Pre nego što se omča još jače stegne oko našeg vrata, pre nego nam na kičmu dodaju još tereta. Ispravimo se što pre hodajmo onako kako smo hodali i vekovima unazad. Ne dozvolimo više nikad da se krećemo pognuti. Pognuti možemo samo biti plen onim zverima kojih je zapad pun. Onim hijenama koje samo čekaju da žrtva pokaže neku slabost. Sigurno je da i Srbin kao i svaki čovek ima slabosti. Tako je sve dok svoju dušu ne ispuni svetosavljem, tada vrline nadjačaju sve njegove eventualne mane. Zato nikad nismo i nećemo dozvoliti da budemo nečija lovina, nečije sluge ili robovi. Nismo mi njih pobeđivali snagom već verom, to je ono čega se oni plaše. Upravo je to ono malo što nam neki put fali da bi zaista mogli mnogo.

Nikad nemojmo prestati da se osmehujemo, nikad nemojmo prestati da verujemo.  Ako veru i osmeh budemo uspeli da zadržimo život će nas nagraditi i pokazati da smo bili u pravu što smo to činili. Kada pomislimo da je teško, kada nismo sigurni kako dalje tada moramo da u dušu vratimo veru. Uspemo li više neće biti nedoumica. Shvatićemo da nismo znali kako dalje, da nam se činilo teško samo zato što smo se na trenutak odrekli svog neprobojnog štita, svog svetosavlja.

krst-casni

KO UDARA TAKO POZNO

Ko udara tako pozno u dubinu noćnog mira
Na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
„Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
Sedi oci, kaluđeri, otvor’te mi teška vrata.

Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
Klonulo je moje telo, umorne su moje noge –
Al’ je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
Da posvetim život rodu, O
tadžbini i slobodi.

Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor’te mi,
časni oci, manastirska teška vrata,
I primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata…“

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.

On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
Ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
A kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“.

* * *

Vekovi su prohujali, od čudesne one noći,-
Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći –
Al’ to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

                                                                                        Vojislav Ilić

 

Zapad obožava da se igra sa ljudima dajući im prividnu slobodu. Nudeći im nekakav lažni izbor da li će se kretati levo ili desno. Da bi nas što više uvukli u svoju zamku i politički život su pretvorili u nekakvu „levicu“ i „desnicu“. U svakom slućaju ko god da upadne u tu zamku kretaće se levo-desno ni neprimetivši da je sve vreme na istom mestu, samo menjaju sliku na ekranu ispred njega. Kada u tom lažnom i besciljnom kretanju levo desno bude sumirao svoj život uvideće da je svo vreme tapkao u mestu, uzaludno ga potrošivši.

Svetosavac zna da kretanje ne može biti ograničeno na levo-desno ono može biti napred ili nazad, gore ili dole… Pravi Srbin ima samo jedan put, on uvek vodi gore uvek ide napred. Taj put je put vere i ljubavi ka narodu i Otadžbini. Oni koji vole svoju majku Srbiju, svoj narod, oni čije su duše ispunjene verom ne mogu se deliti na nekakve leve i desne. Oni su uvek jedno, oni imaju isti put, isti cilj. Takvi Srbi sigurno neće gubiti vreme na nekakvo levo-desno, ne oni će nastaviti putem svojih predaka pravo napred pokušavši da svojom verom i delima stignu gore. Samo takvi Srbi mogu ostaviti svoju Otadžbinu ponosnom a svoje potomke srećnim.

U prošlosti smo pokazali da znamo da vodimo bitke, da umemo da dobijamo ratove, da smo mi oni koji odnose najveće i najznačajnije pobede. Bez obzira na slavu koje su nam pobede donosile nikada svetosavci nisu smatrali da je to najveća vrednost. Najveća snaga svetosavca je uvek bila da snagom svog duha neprijatelju odagna i pomisao da nas napadne. Srpska snaga je oduvek bila u pravoslavlju. Onda kada smo protiv sebe imali one koji od zla u svojoj duši nisu mogli ništa drugo da vide, morali smo da se branimo. Tada smo odnosili pobede na bojnom polju, pokazujući kada je duša ispunjena verom koliku snagu imamo. Na te bitke i ratove srpski narod je ponosan jer ih je uvek vodio hrabro i časno, ali i tužan zašto je do njih moralo da dođe.

U životu postoje mnogi trenuci koji nas ispunjavaju srećom. Mnogo je momenata koji čoveka prožimaju onim iskrenim zadovoljstvom i lepotom života. Stvari i događaji koji čoveku donose radost u srce, razlikovaće se samo po intezitetu kojim su to činili. Nažalost život je satkan i od onih drugih trenutaka koji nam sigurno nisu dragi i čine nas tužnim na momente i nesrećnim. Naše je da prihvatimo život i da verujemo u njega, znajući da je satkan i od onih lepih kao i ružnih momenata. Život moramo provesti u optimizmu i radosti čekajući one lepe trenutke ispred nas a ne u strahu i iščekivanju onih prolaznih tužnih momenata.

Ne zaboravimo da postoji ono nešto što nam uvek unosi sreću u dušu. Nešto što nikad ne smemo smetnuti sa uma a dobili smo ga samim rođenjem. Postoji razlog koji nam mora uneti stalan spokoj u dušu pa i onda kada nas neke druge stvari učine za trenutak nesrećnim. Naša duša mora biti ispunjena srećom jer imamo Otadžbinu i veru na koju bi svako bio ponosan, koju bi svako poželeo. Kada se oseti ta prava ljubav ka uzvišenim ciljevima ništa više takvom srcu ne može oduzeti sreću. Ne smemo se zato predati zapadnim lažima, ne smemo dušu uprljati grabeći ka materijalnom. Ne smemo izgubiti onog srpskog heroja u sebi koji je uvek znao da sebe bezrezervno da za svoju veru, svoj narod i Otadžbinu. Nikad ne kalkulišući da li je to mnogo ili malo.

„U bogatstvu misli, kako ćeš s dostojanstvom snositi siromaštinu. U sreći misli kako ćeš s dostojanstvom snositi nesreću. Kada te ljudi hvale misli, kako ćeš s dostojanstvom snositi njihove poruge. A celog života misli, kako ćeš s dostojanstvom umreti.“

Sveti vladika Nikolaj Velimirović

Kada se Otadžbina voli svim srcem kada je duša potpuno ispunjena verom možemo biti sigurni u to da smo život proveli dostojanstveno. Živeći tako sigurno smo dali sve što smo mogli, a onda to nije ni mnogo ni malo već tačno onoliko koliko je i trebalo. Pokažimo da smo dostojni svojih predaka ne dozvolimo zapadu da nas pretvori u „nešto“ već ih podsetimo da smo za razliku od njih uvek bili neko.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Malo i mnogo

* Obavezna polja