Biljno bitije

Naš hrišćanski mislilac, Žarko Vidović, govoreći o značenju biljke iz hrišćanske perspektive, je, u svojoj knjizi „…i vera je umetnost!“ uočio da je biljka čudesno biće, koje se razmnožava i plodonosi nikom ne donoseći smrt. Za nju ne važi da je „tuđa smrt – moj život“. Ona se hrani mineralima rastvorenim u vodi; hrana joj je zemlja, hrana joj je kamen. Ona Sunčevu energiju pretvara u našu krv i telo; zahvaljujući biljkama, dišemo i „jedemo“ Sunce, prerađeno fotosintezom u plodove. Biljka se žrtvuje i umiruje utrobu i životinji i čoveku. Najčedniji adamski prvotnik poštuje biljku pre svakog drugog stvora. Ljudski rod totemizuje životinje tek kad postane agresivni osvajač i razoritelj prirode.

Biljno bitije je bitije pre pada; ono je čedno, kao dete, čija duša miriše jer je čista, neiskvarena grehom. Ako se ne povratimo i ne budemo kao deca, nećemo ući u Carstvo Božije, kaže Hristos, koji je i sam Sin Čovečiji, sušta Čednost. Po Žarku Vidoviću, Orfej je bio preteča Hrista zato što je biljaričkom pesmom krotio i životinje; odbivši da se uključi u pomamni kult Dionisa, on je rastrgnut – rastrgle su ga ozverene menade, Dionisove pratilje.

Žarko Vidović kaže da nas biljka uči smirenju i smernosti jer se ne kreće, ni za čim ne poseže, ništa ne traži i ničemu se ne odupire. Zemlja je, veli on, stoga i nazvana Majkom jer ne pruža otpor, kao ni biljka. A rađa, daruje, hrani.

Hristos Svoje Telo i Krv daje kao Hleb i Vino – poistovećuje se sa biljnim bitijem – i to je, po Vidoviću, sama srž Svetog Predanja. Bogočovek je, inače, u prvim danima hrišćanstva prikazivan kao Jagnje za klanje (koljivo), ali je kasnije ovo izobraženje ukinuto, jer Hristos Se pre svega javlja kroz Svoje Telo i Krv u Evharistiji, dakle kao Svezasićujući Klas i Grozd. I slavsko žito je koljivo – nema više krvne žrtve, sve se ulilo u biljku vidaricu.

Naš se Stefan Nemanja, kaže vidoviti Vidović, u biljku pretvorio kad je, kao blaženoupokojeni monah Simeon, zamirotočio – ohristovljen, blagouhanijem se javio Srbima i svetu.

Stefan Nemanja (Simeon Mirotočivi) – Foto: Radio Svetigora

Miomir svetih

Sveci mirišu. Rajski. Arhimandrit Joanikije Koconis opisuje, u svom „Svetogorskom Starečniku“, slučaj miomira od moštiju Svetog Georgija Pobednosca:

Odavno su nam poznati određeni mirotočivi svetitelji, od kojih su neki sahranjeni u osveštanoj zemlji Svetoimene Gore, i svojim miomirisom ispunjavaju vazduh u Gradini Presvete Bogorodice. Bilo je to 1989. godine. U manastiru Ksenofontu proslavljao se praznik Svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca koji, pored ostalih blagodatnih darova, ima i dar mirotočivosti.

Započelo je veličanstveno i pobožno bdenje. Služena je polovina večernje kada je mnogopoštovani iguman ovog manastira, Aleksije, očigledno duboko potresen, prekinuo službu da bi svima objavio čudesno i prvi put javljeno izlivanje mira iz osvećene ruke Svetog Georgija. Bio je to znak svetiteljevog blagodatnog prisustva. Odmah se započelo sa služenjem molebana Svetom Georgiju, kako bi svi imali priliku da celivaju svete mošti.

Neposredno pre ovog čudesnog događaja, iguman Aleksije je u sveti oltar sabornog hrama (katolikona) pozvao visokopreosvećenog Amvrosija, mitropolita Polijanisa i Kilkisija, arhijereja poznatog po svom podržavanju monaštva, čije je prisustvo uveličalo ovaj praznik. Osim njega, u oltaru su bili prisutni arhimandrit Hristodul, iguman manastira Kutlumuša, kao i iguman skita Svete Ane, duhovnik Antim, koji već beše zašao u osamdesete. Svi oni su, kao očevici, mogli da posvedoče o blagodati mirotočivosti.

Svi mi koji smo prisustvovali ovoj prazničnoj proslavi, predstavnici manastira, pustinjaci, kinoviti i mirjani, poklonili smo se svetim moštima uznesene duše, sa osećanjem dubokog unutrašnjeg slavoslovlja, u umilenju i skrušenosti srca kakva je odgovarala tim trenucima, kao i onda kada je strašni i verni čuvar Svetoimene Gore, Sveti Pobedonosac, bio među nama, živ i slaveći zajedno sa nama, rukovodeći proslavom, proslavljajući Boga i zauzvrat proslavljen od Boga.

Činilo se da naša srca, obuzeta umilenjem, nemo i sa radošću pevaju: „Veliki si, Gospode, i čudna su dela tvoja, i nikakva reč ljudska nije u stanju da opeva čudesa tvoja.”

Izgledalo je da se na onom mestu, gde se na moštima pojavilo miro, nalazi rana. Miomiris koji se odatle širio bio je isti onaj koji se širi od svih svetih moštiju.

Životodavna blagodat ovih svetih moštiju bila je saglasna s pashalnom atmosferom svenoćnog bdenja na kojem je objavljeno: „Mi propovedamo Hrista raspetoga i vaskrsloga. Smrti, gde ti je žalac? Ade, gde ti je pobeda? Hristos vaskrse i vi ste pobeđeni!”

Cvetovi ruža i limunovog drveta u manastirskom dvorištu potvrdili su nastupanje proleća, a izlivanje mira iz ruke „oslobodioca porobljenih” posvedočilo je da Hristos „vaistinu vaskrse!”“

Miris svetosti je miris Vasksrloga Hrista, Koji jeste raj i večni život… Koliko nam on nedostaje!

Radovi na spomeniku Stefanu Nemanji – Foto: Stefan Stojanović/Mondo

A u ovom svetu

A nama je, na početku Zaveta, mirotočio Sveti Simeon, smirivši se do praha i odrekavši se vlasti, da bi, kako kaže narodna pesma, duši mesto uhvatio.

I rekao nam – idite putem Hristovog blagouhanija.

Istinski je bolno videti nekog ko nikad nije osetio miris svetosti, i kome se, zbog svagdašnjih, političkih razloga, priviđa zlo u srpskom mirotočivom svecu, kojim počinjemo zavetnost svoju. Druga Srbija je „provrištala“ zbog beogradskog spomenika Stefanu Nemanji, koga je Bog proslavio mirotočenjem. Tobož, smeta im što je spomenik podigao Vučić; ali, suštinski im smeta što je u Beograd došao Nemanja. (Pri čemu, naravno – i o tome sam pisao – sramota je da spomenik Nemanji podiže vlast koja izdaje Kosovo i Metohiju, srce srpske srednjovekovne države!)

I to je bolno.

Druga Srbija ne voli miris moštiju, a oni koji izdaju Kosovo i Metohiju nikad ga nisu ni osetili, ma kako se pravili „velikim Srbima“.

Ogrehovljenost naša voli sve bazdove utvarne prolaznosti, od duvana i marihuane, preko benzina i kerozina, do, kako bi Živojin Pavlović rekao, „zadaha tela“.

Baš smrdi u ovom svetu! Naravno, nije to samo zagađenje vazduha: ono je posledica onog najdubljeg zagađenja, zagađenja ljudskih duša, koje zaudaraju na greh, smrt i đavola. Duša pobožnog čoveka, pak, miriše. „Kad iz crkve ide, miriše mu duša kao ran bosiljak“, kaže jedna naša počašnica o starom blagočestivom domaćinu.

Ostaje nam, kao i uvek, da biramo – miris Gospodnji ili smrad smrtonosne samodovoljnosti. Naši preci su znali da izaberu.


Izvor: Srpski stav

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Miris moštiju ili smrad greha – spomenik Stefanu Nemanji

* Obavezna polja