Прошле недеље главна вест у региону била је најава Александра Вучића, “моћног човека из Београда” који већ неко време покрива и функције премијера и председника Србије, како за мандатара своје владе предлаже Ану Брнабић која је жена, лезбејка и Хрватица пореклом са острва Крка.

Вест је отишла и преко граница региона па су се европске и америчке агенције и ТВ мреже запитале – тачно онако како је то одговарало предлагачу – како то да у конзервативној, патријархалној Србији на чело владе долази жена – лезбејка? Тиме конзервативна Србија која још увијек носи епитет или бренд “лоших момака” из балканских ратова деведестих, патријархална средина par excellance, како у свом етосу тако и много важније у свом митосу, у којој попови врло конзервативне Српске православне цркве воде, ако не главну, а оно врло важну реч, бира једну младу жену, јавно декларисану лезбејку, за своју будућу премијерку.

Но, шта се крије иза тога?

Избор жене, лезбејке и још Хрватице пореклом за његовог мандатара требао би понајпре задовољити Запад и ударити последњи ексер у перцептивни ковчег некадашње Вучићеве биографије. У том “лудилу”, како су га назвали његови политички непријатељи у Србији, очигледно је да има система.

Изузетно је то лукаво смишљен потез. Управо с атрибутима Ане Брнабић који Вучићу користе да се на перцептивној равни он додвори (опет) Западу, она постаје и понајбољи мандатар или будући премијер, у његовим унуттрашње-политичким циљевима стварања једног новог апсолутизма у Србији, у коме он неће бити више премијер или “само” председник, него “Господар Вучић”, како је то можда, једном или више пута, зацртала његова незајажљива политичка амбиција, док је пролазио београдском улицом која носи тај назив.

Вучић зна да управо као жена, лезбејка и из породице староседелаца с хрватског острва Крка, Ана Брнабић никада не може створити политичку базу која би га угрозила, управо онако како је он угрозио и пре неки месец у пензију послао свог кључног политичког партнера Томислава Николића с којим је 2009. и створио партију која их је довела на власт.

Још у лето 2009. у серији интервјуа за подгоричке Вести и београдски Блиц изјавио сам како је овај двојац, на наговор тадашњег Тадићевог координатора обавештајних служби Србије и шефа његовог кабинета Микија Ракића, одлучио да се одвоји од Шешеља и уз помоћ новца “дуванске мафије” коју је тада предводио Станко Цане Суботић, формирати своју партију, којом ће једног дана преузети сву власт у Србији.

Још сам тада најавио како ће тим новцем Суботић, који је тог тренутка био на Интерполовој потерници, коју је расписала Тадићева полиција и тужилаштво, купити своју слободу и брисање из криминалних евиденција у Србији, оног тренутка када овај двојац дође на власт. Тако се и догодило. Причу је прошле недеље поново актуелизовао београдски политички таблоид Курир, њему одавно ненаклоњен, подсећајући Вучића како је и уз чију помоћ дошао на власт.

У међувремену вреди подсетити како ме је због мог сведочења на суђењу убицама Иве Пуканића, оснивача и тадашњег власника Национала (коме је ово хиљадити број), на којем сам, управо директно на суду у Загребу оптужио Суботића и дуванску мафију за то срамно убиство, почињено у октобру 2008., Суботић тужио пред високим судом у Лондону због изјаве на том сведочењу, изјаве које су пренели скоро сви регионални, а Бога ми и покоји значајни светски медиј.

Суботићеви адвокати охрабрени успесима такозваног “либел” туризма који је, до мог суђења, омогућавао људима са свих страна света да туже и углавном добију вишемилионске износе у британским фунтама за клевету те тиме оперу своје биографије, очекивали су сигуран успех. Суђење је трајало више од три године.

За то време Суботић је откупио један опскурни београдски инфо портал Е-новине на коме је бесомучно, преводећи те текстове на енглески и француски језик, у фељтонизираној серији текстова, из дана у дан блатио управо мене, измишљајући разне, фантазмогоричне приче, углавном из пера Владимира Бебе Поповића, самозваног медијског експерта који је требало да буде Суботићев сведок на лондонском суду, али никад се тамо није појавио.

Суботићеве и Поповићеве Е-новине биле су претеча онога што је касније председник Америке Доналд Трамп назвао “fake news”. Е-новине су недавно, под теретом дугова и оптужби других људи, угашене.

Суботић је изгубио ту тужбу. ЛондонскиФененшејл Тајмс и друге новине британске престонице назвале су ту пресуду лондонског високог суда “прекретницом” у “клеветничком” туризму и британском законодавству. Када је требало платити трошкове суђења који су након 3 године дошли до износа од 400.000 британских фунти, Суботић се, наравно, изгубио.

Британски суд тако је 2014. донео нову пресуду којом се Суботић обавезује да тај дуг плати, а ако то не уради добровољно, под претњом пленидбе имовине коју има у Француској и Швајцарској, што ће у име британског суда урадити француски и швајцарски судови. Након три године, прошле недеље на рачуне мојих адвоката приспело је 600.000 швакцарских франака јер су основном износу придодате и камате те је то, сигуран сам, наљутило Суботића који сада ужива углед једног од бољих Вучићевих пријатеља у Србији.

Свега неколико дана касније у једним новинама којима је власник, Горан Веселиновић, Вучићев кум, објављен је интервју с ноторним криминалцем, осуђеним убицом Сретеном Јоцићем који се одазива на кодно име из подземља Јоца Амстердам. У том интервјуу мене оптужује за више убистава почињених у Београду и Србији деведесетих година, за навођење НАТО-ових авиона у бомбардовању Србије 1999. које сам, по Јоцићевој причи, управо ја – то зна екслузивно Јоцић – договорио на лондонској конференцији с Робином Куком, тадашњим британским министром спољних послова и Медлин Олбрајт, шефицом америчког Стејт Департмента.

Још ми Јоцић придодаје атрибуте да сам главни “кривац” што је Црна Гора недавно постала чланом НАТО-а јер сам по његовим речима измислио целу дуванску аферу како бих најмоћнијег Црногорца Мила Ђукановића натерао у ту алијансу. Вероватно прави писац овог Јоцићева интервјуа, иначе водитељ емисије “Ћирилица” на једној београдској телевизији и један од Вучићевих медијских саветника, Миломир Марић, показао је овим да има јачу машту и од Ле Кареа, Балдацциа или Грисхама.

И све би то била још једна новинска прича да се управо Јоци Амстердаму није судило као једном од организатора убиства покојног Пуканића, па је правоснажно ослобођен за то пред београдским, “вучићевим” судовима, а да му управо у хрватском затвору за то дело, као суорганизатор и мастерминд, не служи тридесетогодишњу казну његов кум, Слободан Ђуровић.

То већ баца другу димензију на тај интервју и надам се да ће се, а и ја ћу се потрудити, тим интервјуом позабавити и надлежна тела Републике Хрватске и Велике Британије, земаља чија држављанства имам и у којима живим и радим. Поготову што у истом интервјуу Јоца Амстердам најављује како ће по “матрици” убиства Пуканића бити извршено и убиство Александра Родића, власника београдског таблоида Курир који је однедавно у отвореном рату с Вучићем.

Александар Вучић, боље него ико други, морао би знати из школе свог животног искуства како се не може дуго владати уз помоћ две телевизије ограниченог домета, два таблоида, маркетиншких потеза без супстанце и људи који су за ослобађајућу пресуду спремни наручити или извршити убиство недужних људи који су се успротивили апсолутизму.

Јер, док се у Црној Гори “господару” не сме ништа приговорити, то култура мале средине и њени манири не дозвољавају, у вишемилионској и “разуђеној” Србији негде дубоко, пре или касније, започне неки подземни хук против господара, ма звали се они Обреновићи, Карађорђевићи или Милошевићи, који се шири. Србијанци, упознао сам их добро, никад нису задовољни поретком ствари, увек “гласају за власт”, али кад је изаберу, само дан након тога, почињу против ње “хукати” – док тај хук не постане некакав зао ветар, некаква јака дунавска кошава коју су осетили и Милошевић и Ђинђић, а затим и Тадић.

Неминовно је то како ће га, поготово ако не буде градио институције државе на уштрб сада своје већ апсолутистичке власти, осетити и Вучић. Само се тиме може објаснити дијалектика унутрашње промене кроз исту парадигму, што је најбоље описала у својој песми Десанка Максимовић: “Србија је велика тајна; не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа, не зна грм шта суседни грм сања, нити птица шта се догађа између грања.”

Тада му ни Ана Брнабић, његов садашњи џокер из рукава, неће бити од помоћи.

Аутор је колумниста Национала и инвестициони банкар из Лондона.


Извор: Национал

Оставите коментар

Оставите коментар на Настанак СНС-а и новац дуванске мафије

* Обавезна поља