Javnost sa nestrpljenjem očekuje naimenovanje međunarodne Komisije Vlade Republike Srpske čiji će zadatak biti pisanje novog i sveobuhvatnog izveštaja o Srebrenici. Neprofesionalan način kako su, neposredno posle srebreničkih događaja, bile provedene dve naručene „istrage“ o kojima će ovde biti reči (da ne spominjemo i onu treću, u Republici Srpskoj 2004, koju je Narodna Skupština opozvala u avgustu ove godine) najnovijoj Komisiji pružiće upečatljivu pouku o tome kako se srebrenički narativ cinično i otvoreno politički instrumentalizuje.

„Istraga“ Haškog tribunala

Postoji poprilično čudnih okolnosti koje su sastavni deo srebreničke enigme. Jedna od njih je sledeće. Tela postreljanih se još nisu propisno ni ohladila, niti je iko imao tačnih podataka o tome šta se stvarno dogodio na terenu, a Žan-Rene Ruez, glavni istražitelj Haškog tužilaštva, već je od pretpostavljenih u Tribunalu dobio uputstvo da leti za Tuzlu i otvori zvaničnu istragu o nezapamćenom srebreničkom genocidu. Kakva bi hipoteza mogla najbolje da objasni sledeću hronologiju događaja?

  1. juli 1995: U neobjašnjivo nezapaženom intervjuu francuskom nedeljniku „Le point“ od 26. maja 2008. glavni istražitelj MKTBJ Žan-Rene Ruez otkriva znakoviti sled događaja koji je bez ikakvog smisla u odsustvu predznanja i saučestvovanja od strane njegovih nadređenih, ili njihovih nadređenih. Ruez izjavljuje da je već 17. jula, dakle dok se javno samo nagađalo o neutvrđenom broju „nestalih,“ a o „genocidu“ još nije bilo ni pomena, od svojih šefova u Hagu primio uputstvo da se pripremi za put u Bosnu, gde će mu zadatak biti da istraži i dokumentuje „zločin velikih razmera“.
  2. juli, 1995: Istražitelj Ruez stiže u Tuzlu da otvori istragu.
  3. juli, 1995: Tim Bučer (Tim Butcher) u londonskom Daily Telegraph-u objavljuje tekst pod naslovom „Srpska zverstva nedokazana“. To je intervju sa peruanskim diplomatom Henri Vilandom (Henry Wieland), Komesarom UN za ljudska prava koji je prethodnih pet dana proveo u Tuzli razgovarajući sa velikim brojem među oko 20.000 izbeglica iz Srebrenice koji su se tu stekli, i čiji nalaz Bučer prenosi ovako: „Posle pet dana provedenih u ispitivanjima, glavni istražitelj Ujedinjenih Nacija u vezi sa navodnim kršenjem ljudskih prava u vreme pada Srebrenice nije pronašao ni jednog svedoka iz prve ruke koji bi mogao da potvrdi da je prisustvovao nekom zverstvu.“
  4. juli, 1995: Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, koji je pet dana pre toga Rueza poslao u Tuzlu da istraži činjenice u vezi sa eventualnom krivicom, objavljuje optužnice  protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića za genocid, zločine protiv čovečnosti i druge ratne zločine.

Znači li ovo da je, od prispeća u Tuzlu 20. jula, Ruezu za samo nekoliko dana  (i to, kako se sam izrazio, sa podrškom jedne „mikro-ekipe“) pošlo za rukom da obavi detaljnu istragu i da podnese izveštaj Tužilaštvu MKTBJ, sa svim potpornim materijalom, na osnovu čega je već 25. jula Tribunal imao dovoljno dokaza da Karadžića i Mladića optuži za genocid u Srebrenici? To je pitanje na koje nemamo precizan odgovor, ali pitanje je umesno i logično. Mada je moguće da je Viland razgovarao sve samo sa pogrešnim osobama koje nisu ništa znale o genocidu, i da zato nije bio pravilno obavešten, činjenica ipak stoji da su Vilandova percepcija događaja i stav Tribunala u Hagu, kojega je sa lica mesta obaveštavao istražitelj Ruez, po ovom ključnom pitanju bili dijametralno suprotni. Da li su se u tom kritičnom periodu Ruezovi i Vilandovi putevi  ukrstili u Tuzli, i da li su oni imali priliku da razmene podatke i uvide u situaciju koju su došli da na licu mesta istraže, svaki posebno za svoju ustanovu? Nema nikakvih saznanja o tome do kakvih je dokaza u tom kratkom intervalu od prispeća u Tuzlu 20. jula mogao doći Ruez, a koji su bili dovoljno ozbiljni i optužujući da opravdaju drastični potez Haškog tužilaštva u odnosu na Karadžića i Mladića, i to već 25. jula. Uzgred, tim potezom učešće dr Karadžića na predstojećim mirovnim pregovorima ispred srpske strane u BiH bilo je praktično onemogućeno, zato što mu je zbog te optužnice pretila opasnost od hapšenja na stranoj teritoriji.

Da u pitanju nije bila nepristrasna nego – naprotiv – ciljana istraga, u funkciji jasno određene političke agende, izričito je potvrdio i tadašnji predsednik Haškog tribunala Antonio Kaseze kada je izjavio, već 27. jula 1995, da „podizanje optužnice znači da ova gospoda [Mladić i Karadžić] neće moći da uzmu učešća u mirovnim pregovorima…“ (Citirano u „Karadzic A Pariah, Says War Crimes Tribunal Chief,” ANP English News Bulletin, 27. jul 1995).

Da rekapituliramo neke osnovne elemente. Izetbegović 1993. godine srebreničkim zvaničnicima prenosi Klintonovu sugestiju da će intervencija uslediti ako 5,000 stanovnika Srebrenice bude masakrirano; iz zaštićene i „demilitarizovane“ enklave tokom dve naredne, kao i prethodnih godina na obližnja srpska naselja neumorno se vrše oružane provokacije koje moraju kad-tad izazvati reakciju; bez obzira na postojanje u enklavi naoružane vojne formacije snage jedne divizije, u julu 1995. ne preduzimaju se nikakve mere da se napadačima pruži otpor, a muslimanskoj vojsci izdaje se naređenje da umesto borbe ide u proboj, što je jedna od najsloženijih i najriskantnijih vojnih operacija; žene i deca koncentrišu se u Potočarima, gotovo kao mamac srpskim snagama da iz osvete izvrše pokolj; komandant Unprofora, general Morijon, hladno konstatuje da je u Srebrenici „Mladić ušetao u klopku“; istraga Haškog tribunala, sa genocidnim nagoveštajima, otvara se na samo nekoliko dana posle događaja a znatno pre nego što su podaci o njegovom obimu i karakteru mogli biti ikome poznati; pre nego što je istraga mogla da krene sa mrtve tačke, protiv glavnih aktera na srpskoj strani podižu se optužnice za najteže zločine;  predstavnik druge značajne zainteresovane ustanove na terenu, UN, u isto vreme tvrdi da nije pronašao nikoga ko je prisustvovao izvršenju zločina…

Moguće su razne hipoteze, ali verovatno samo jedan opšti zaključak: ovakav splet okolnosti u najvećoj meri je neuobičajen i, bez potrebe pribegavanja teorijama zavere, on je sasvim dovoljan da izazove razumnu sumnju da zvanična priča o Srebrenici — nije cela priča.

„Istraga“ organa Vlade SAD

Posle nedavnog deklasifikovanja određenog broja dokumenata pohranjenih u Biblioteci bivšeg predsednika SAD Klintona, na površinu je isplivalo još podataka koji se odnose na navodni proces saznavanja o „srebreničkom genocidu“ i njegovom korišćenju u političke svrhe. U vezi sa prethodnim razmatranjima, nesumnjivo najzanimljiviji je memorandum pod datumom od 25. jula 1995. čije autor je Aleksandar Veršbou (Alexander Vershbow), u tom periodu specijalni asistent američkog predsednika i član Saveta za nacionalnu bezbednost SAD. Memorandum je bio upućen najvišim državnim funkcionerima SAD, pod naslovom „Masakri u Srebrenici.“ Pitanja političkog cilja i hronologije i ovde su od ključnog značaja.

Memorandum se odnosi na zaprimljenu depešu američkog ambasadora u Zagrebu, Pitera Golbrajta, upućenu Državnom sekretaru u Vašingtonu ranije istog dana, 25. jula. U svom ličnom komentaru na tu depešu, Veršbou unosi napomenu da „činjenica da Srbi vrše masovna ubistva u Srebrenici postaje sve očiglednija … mučno za čitanje.“

Srž memoranduma je Golbrajtova depeša iz Zagreba pod istim datumom. (Iz takođe nedavno deklasifikovanog dokumenta Univerziteta za nacionalnu odbranu, „Izvodi iz dnevnika ambasadora SAD u Hrvatskoj Pitera Golbrajta, juli – septembar 1995.“ vidi se da je, paralelno sa događajima koji su se na sredini jula 1995. odigravali oko Srebrenice, a o kojima je brinuo MKTBJ, u drugoj polovini jula glavna preokupacija ambasadora Golbrajta bilo je  pripremanje hrvatskih snaga za napad na Republiku Srpsku Krajinu, planiran uz logističku i političku podršku SAD, koji je trebao da otpočne uskoro posle pada Srebrenice, u avgustu iste godine.) U Golbrajtovoj depeši prenose se saznanja prikupljena iz razgovora obavljenog u Tuzli sa preživelim bošnjačkim zarobljenikom, za koga Golbrajt kaže da je „veoma verodostojan“ (highly credible). Navodni svedok tvrdi da je srećnom okolnošću prilikom povlačenja iz Srebrenice izbegao streljanje, za razliku od „preko 5,000 vojnosposobnih muškaraca“ koji su Srbima pali u ruke. Tridesetpetogodišnji svedok čiji iskaz Golbrajt citira tvrdi da se streljanje koje je on čudom preživeo dogodilo u Konjević Polju.

„Ako je ovaj iskaz tačan,“ Golbrajt piše u depeši namenjenoj svojim predpostavljenima, „možda niko od muškaraca zarobljenih u Srebrenici više nije živ. Mi bi trebalo da uložimo dodatne napore da ih pronađemo. Ako nam Srbi uskrate dostup tim ljudima, implikacije su očigledne. Nije kasno da sprečimo da se ista tragedija ne dogodi i u Žepi.“

Depeša koju navodi Veršbou pruža ne više od zvaničnog (mada i tako pod oznakom tajnosti) prikaza dešavanja. Intimniji detalji se nalaze u Golbrajtovom dnevniku, koji je u izvodima objavio Univerzitet za nacionalnu odbranu. Tu se prilično otvoreno izlaže hronologija poteza i interakcija između američkih i hrvatskih vlada na planu pripremanja hrvatskog napada i modaliteta njegovog izvođenja. Pod datumom od 20. jula, Golbrajt u svom dnevniku iznosi pojedinosti u vezi sa svojim lobiranjem kod Državnog sekretara SAD u korist stanovišta Tuđmanove vlade po tom pitanju. Nekoliko dana kasnije, 25. jula, u depeši upućenoj Vašingtonu zalaže se za „razumevanje za hrvatski stav,“ uz pro forma napomenu da Hrvatima treba skrenuti pažnju da vode računa o „ljudskim pravima, itd.“ ali da Hrvate ne treba izlagati „kaznenim posledicama pod uslovom da se dobro vladaju,“ dodajući odmah zatim da shvata da se „stvari, naravno, neće tako odvijati.“ U belešci za isti dan, pominje i dramatičan iskaz već pomenutog navodnog svedoka koji je u Konjević Polju preživeo streljanje.

Značajna uloga koju je odigrao navedeni iskaz vidi se i po tome što je do tada Golbrajt lobirao da formalni razlog za uvođenje Hrvatske vojske u rat na teritoriji BiH bude odbijanje srpskog napada na Bihać, s tim da bi Hrvati odmah zatim dobili prećutno odobrenje da iskoriste priliku da svoje snage zatim okrenu na Knin. Sada, u svetlu dramatično optužujuće izjave navodnog srebreničkog „svedoka,“ Golbrajt menja ceo koncept. Izražava slutnju da je pokolj u Srebrenici uvod u još veću katastrofu koja čeka četvorostruko gušće naseljeni Bihać, ukoliko bi ga Srbi zauzeli. Zato Golbrajt pretpostavljenima sada preporučuje da se Hrvatima upali zeleno  svetlo za sveobuhvatni frontalan napad na srpske snage, i u RSK i BiH, bez privida da je u pitanju samo odbrana Bihaća.

Na osnovu navedenih dnevničkih beležaka jasno se ocrtava prelomni značaj svedočanstva navodne srebreničke žrtve, koga je Golbrajt najedanput izvadio iz svog šešira. U vašingtonskim koridorima gde se kreirala balkanska politika, vodila se aktivna interna debata o načinu uvođenja hrvatskih snaga u završnu fazu rata, obimu njihovog učešća i prikazivanju tog čina javnosti. Nedostajalo je nešto dovoljno dramatično da bi u rukovodećim krugovima prevagnula podrška za Golbrajtove predloge. To se našlo u potresnom svedočanstvu navodne preživele žrtve u Tuzli.

Najzad, u dnevničkoj belešci za 30. juli dolazimo do najinteresantnijeg podatka. Golbrajt iznosi da je tog dana u Tuzlu doputovao pomoćnik državnog sekretara SAD za ljudska prava, Džon Šetak (John Shattuck), sa zadatkom da „istraži sudbinu nestalih u Srebrenici, kao reakcija na razgovor [sa preživelom žrtvom] koji je bio obavljen u Tuzli.“

Sada se postavlja nekoliko elementarnih hronoloških i suštinskih pitanja. Da li su Golbrajt i funkcioneri Stejt departmana čitali novine? Ako su redovno pratili „Njujork tajms,“ mogli su pročitati već 26. jula da je, zahvaljujući istraživačkom trudu Žan-Rene Rueza, Haški tribunal dan ranije podigao optužnicu  protiv Karadžića i Mladića za genocid u Srebrenici. Ako je politički i vojni vrh Republike Srpske već bio pod optužbom za masovna ubistva na nivou genocida, gde je logika u dolasku Džona Šetaka? Zašto bi i zvaničnik Stejt departmana imao da se bavi istraživanjem na okolnosti koje je Ruez, koji već skoro nedelju dana boravi na terenu, toliko briljantno obradio da je jednom renomiranom sudu kao što je Haški tribunal to bilo više nego dovoljno da bez odlaganja podigne optužnice za kršenje najozbiljnijih odredbi međunarodnog krivičnog prava?

Ovo pitanje je utoliko umesnije zato što Šetak iznosi da je nakon pristizanja u Tuzlu obavio razgovore sa „dvadesetak, a možda i manje izbeglica“ (2:16 do 2:20 minuta). U tom video prilogu, snimljenom 2015. godine, Šetak navodi jezive detalje koje je čuo od svojih sagovornika. Ali da li je skroman dosije koji je prikupio na terenu, i koji je trebalo da posluži kao moralno pokriće za izvođenje hrvatske operacije „Oluja,“ započete nekoliko dana kasnije, mogao biti dovoljan za donošenje bilo kakvih pouzdanih i značajnih zaključaka?

Treba imati u vidu takođe i to da je Golbrajtov na brzinu isfabrikovani „preživeli svedok,“ čija najava je izazvala lančanu reakciju donošenja delikatnih političkih odluka i improvizovanih „istraga,“ bio očigledan lažov. On je tvrdio da su on i veliki broj drugih zarobljenika bili odveženi na stadion u Bratuncu, gde im se obratio general Mladić. U Bratuncu ne postoji nikakav stadion sa kapacitetom da primi nekoliko hiljada ljudi, a uvidom u kretanje generala Mladića tih dana znamo zasigurno da se nije obraćao zarobljenicima u Bratuncu. Lažni svedok dalje tvrdi da su posle Mladićevog govora zarobljenicima bile vezane ruke iza leđa i da su iz Bratunca kamionima bili preveženi u Konjević Polje, gde su navodno, osim njega i još jednog zarobljenika, svi bili streljani.

Međutim, mapa stratišta (str. 23) koju je objavio istražitelj Haškog tribunala Žan-Rene Ruez, u okviru intervjua koji je dao 2007. godine, potpuno demantuje verziju Golbrajtovog „veoma verodostojnog“ svedoka. Na toj mapi se vidi da streljanja u Konjević Polju nije bilo. Najbliže ubeležene masovne grobnice nalaze se na potezima Cerske i Nove Kasabe.

Pored svega navedenog, moglo bi se dodati još i to da su zaključci obe „istrage“ nepotkrepljeni bilo kakvim materijalnim dokazima. U tome u principu nema ničeg čudnog s obzirom na to da, kako iznosi sam Ruez, „do januara 1996. osoblje Tribunala nije imalo pristup području Srebrenice.“ Za jezive detalje obe „istrage“ se oslanjaju u celosti na  iskaze svedoka, kao što je Golbrajtov u Tuzli, iako je za njih nemoguće reći da li su stvarne izbeglice iz Srebrenice koje govore istinu, ili pripremljeni saradnici AID-a sa zadatkom da obmanjuju.

Na ovo bi se moglo uzvratiti da su sve to činjenice koje su bile utvrđene tek naknadno i sumnje koje su tek kasnije dobile na značaju. Da, ali kako se uopšte smeju donositi krupni  zaključci ovakve vrste bez temeljne istrage a na osnovu glasina i improvizovanih informacija?

Politička instrumentalizacija ljudske tragedije

Uporedna „istraživanja“ Srebrenice koja su vodile dve posebne birokratije delujući u okviru istog sistema, u podudarnom vremenskom periodu, svaka koristeći sopstvena sredstva, u funkciji rešavanja svojih odvojenih terenskih zadataka, dok su obe služile istom opštem cilju, opominju nas, pre svega, na ogoljeno političku prirodu procesa o kojem je reč.

Haškom tribunalu je, na prvom mestu, bio neophodan emblematičan predmet, cause célèbre, pomoću čega bi opravdao svoje postojanje i dramatizovao potrebu za svojim „uslugama,“ i na čemu bi utemeljio svoje nasleđe i reputaciju. Pored toga, sponzorima Tribunala, baš u tom trenutku, bilo je potrebno da blokiraju učešće Karadžića i Mladića na mirovnim pregovorima koji su se već ocrtavali na horizontu, da bi vodeću reč, nastupajući u ime srpske strane, po defoltu imao Slobodan Milošević, političar sa kime su već bili sklopili načelni sporazum po svim težišnim pitanjima. Zato su srebrenički masakr na brzinu i bezazorno neprofesionalno iskoristili, bez valjane istrage i bilo kakvih tada raspoloživih i ubedljivih dokaza, da bi improvizovali podlogu za naručene pravne i političke rezultate.

Gotovo istovremeno, Vlada SAD, oličena u svojoj spoljnopolitičkoj birokratiji, već odrađenom srebreničkom tragedijom poslužila se da bi pomoću nje racionalizovala i  propagandno amortizovala drugu tragediju, koju je, u saradnji sa vladom i oružanim snagama Hrvatske, u tom trenutku aktivno pripremala i uskoro izvela na području Krajine. Deceniju i po kasnije, američki ambasador u Hrvatskoj u to vreme, Piter Golbrajt, otvoreno i gotovo likujući priznao je da „bez Srebrenice ne bi bilo Oluje.“


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Neobične hronologije Srebrenice i Veršbou memorandum

* Obavezna polja