galijasevic-dzevad„Република Српска је последња одбрана српске истине, демократије и права на опстанак – она је пијемонт српства!!!“

(политичари, умјетници и академици САНУ)

 

Референдум у Републици Српској одржан 25. септембра 2016. године представља тријумф демократије и победу државотворне и високо-моралне политике председника Додика и његових сарадника те потврду епитета, који је још раније Српска оправдано стекла. Сведочили смо великом одзиву грађана и манифестацији слоге српског народа али и одлучности да се пружи отпор ОХР-овој диктатури, сарајевској чаршији и трећеразредним дипломатама из америчке, британске и немачке амбасаде. А онда, после тријумфа демократије и победе српске тежње за слободом по сваку цену, постављено је питање шта ће бити сутра.

Ништа неће бити исто и ништа неће бити онако како мисле Валентин Инцко и Бакир Изетбеговић. Бакир Изетбеговић ће сигурно завршити као Осама бин Ладен – отписан и уклоњен за сва времена од стране оних који су га држали на краткој узици а са њим и цели Бошњачки народ. Судбина корумпираних исламистичких лидера је увек иста: америчке службе их употребљавају као тоалет папир и, када им више не требају, пусте их низ воду, или пусте воду и њих, да у тој води, оду заједно са смећем и хаосом који су све време правили. То чека и лажног халифу Ердогана, као и Бакира Изетбеговића. Ништа боља судбина не чека ни Валентина Инцка, који ће вероватно завршити као и други, њему слични фашисти, са којима је после Другог светског рата његова мајка (службеница у штабу оружаних формација Трећег Рајха) бежала пред партизанима, преко Блајбурга. Истина је – он је тај Високи представник међународне заједнице од кога се очекује да о референдуму говори као о пуно опаснијем догађају од убијања полицајаца по Зворнику и Бугојну, убијања војника по Сарајеву или ратовања за Исламску државу, Нусра фронт и Ал Каиду – и да оштро казни Србе.

У суштини, Високи представник, искључиво као оружје глобалне политичке борбе око имплементације Дејтонског мировног плана (оружје које само по себи нема никакву изворну правну или етичку ваљаност), никада није осуђивао терористичке нападе, убиства невиних, одласке и повратке са ратишта Ирака, Сирије, Либије и Авганистана. Све оптужбе и сво лицемјерје Инцко је показивао свакодневним пропагандистичким коментарима на рачун референдума у Републици Српској. Тиме је себе и своју позицију представљао, и на концу легитимисао, као природу неморалног сировог диктатора који не разуме своју улогу на начин на који је разумеју његови налогодавци из Вашингтона и Лондона. Јер, сваки Високи представник под „бонским“ мандатом налази се у једној тужној и когнитивно неразрешивој ситуацији. Наиме, иако сваки свој мандат оправдава позивањем на демократска начела и правила, у смислу да његов мандат служи стварању или развоју и истицању демократије у БиХ, он свакако представља највећи проблем друштву које тежи демократији и толеранцији. Његове газде свакако схватају да се „бонски“ мандат не може помирити с основама било које демократије, не само босанскохерцеговачке, и да је понашање и деловање међународног октопода и његових пипака горе него што су се икада понашали комунисти и њихов једнопартијски систем.

Инцко и слични западни функционери су Босну и Херцеговину вратили у османски период, читав век уназад, и направили од ње најгори пример бесмислене, ничим оправдане самовоље и диктатуре. Чак и Ким Џонг Ун јасно утврђује, демонстрира и признаје границу на којој почиње његова одговорност за стање у земљи. У Европи не постоји простор ни земља која функционише на овај начин, са Високим и Специјалним представником, са Већем за имплементацију мира и страним војним формацијама и оружаним снагама на својој територији (ЕУФОР), са Уставним судом у коме је страни фактор заступљенији од било ког народа, са министрима у Савету министара који морају од Уреда Високог представника добити сагласност за именовање и са неуставним и криминалним Тужилаштвом и Судом БиХ који на дрзак и отворен начин обезврјеђују вољу грађана ове земље, хапсећи, притварајући и кривично гонећи све оне који добију подршку народа, углавном припаднике српског народа.

У случају Инцка, није реч само о томе да се његов мандат, који је сам себи утврдио, не може помирити са начелима или основама демократије; реч је о томе да тај мандат активно онемогућује развој демократије и делује противно свим важним компонентама демократског етоса. Замислимо ли тај етос као скуп врлина, правила, идеја и пракси које подржавају развој демократије у неком друштву, „бонски“ мандат, делује непријатељски и обесхрабрујући у односу на тај скуп врлина, правила, идеја и пракси.

Већ на први поглед, парадоксално, „бонски“ мандат и почива на компромису предмодерног комунистичког и неоосманског менталитета који обележава велики део бошњачких политичких елита па чак и грађана, односно подстиче и регенерише такав менталитет.

Босна и Херцеговина веројатно је, управо због тога, једна још увек нестабилна и конфликтом бременита друштвена и политичка средина, средина у којој народи или грађани, по мишљењу странаца, нису досегли довољну зрелост да би могли самостално решавати своје кључне проблеме. У таквом контексту, прва идеја која се скоро непосредно јавља јесте идеја о октроисаном спољњем посреднику или управнику, који би ствари требало да држи под контролом; идеја о „четвртој“, неемотивној и непристраној страни која је довољно мудра да доноси компромисне одлуке и довољно снажна да те одлуке по потреби и наметне.

klinton-vucic

Високи представник с „бонским“ овлашћењима, међутим, уопште није мудар ни непристрасан, он директно утиче непријатељски на развој недемократског етоса унутар БиХ и представља директну претњу, наносећи огромну штету „владавини права“ у Босни и Херцеговини. Тело које је ослобођено обавезе заснивања својих одлука на законима важећим за све, напросто не може бити добро за владавину права, у било којој земљи, не само у БиХ.

Другим речима, све то значи да је Високи представник својим деловањем у друштву директно утицао на одржавању тензија и очување интензитета унутрашњег конфликта, и то тако да се БиХ уопште не помичу с места, да уопште не ствара услове за активно, мирно, договорно решавање разлика између народа и њихових легитимних интереса. Неспособност политичких и верских елита у Сарајеву, екстремни исламски радикализам, нетолеранција и неоосмански идентитет, као опште стање духа у главном бошњачком граду, или мањак жеље да се уради свој посао, осигурава посао Инцку. Баш зато, утицај Високог представника с „бонским овластима“, ма ко он био, на међуетничке односе и унутрашњу динамику конфликта у БиХ – је погубан; погубан по мир и по демократију.

Закључак ове рефлексије нас непосредно води следећој рефлексији о утицају Високог представника на динамику конфликта не само између унутрашњих страна, него и шире, унутар саме „међународне заједнице“. Инцкови ставови уз чаршијско „пујдање“ и „напуцавање“ Инцка, изазвали су дубоке поделе у региону и на широј међународној сцени између великих сила. Зато је влада Србије кукавички подвила реп, изабрала америчку и муслиманску страну а јавност у Србији напрасно заћутала и референдумом у Републици Српској се спорадично и неутрално бавила само у информативним емисијама и кратким вестима. Зато се готово хиљаду Срба више одазвало позиву на референдум у Немачкој (7357) него у Србији (6400). 

Таква поданичка политика владе Србије према западним интересима, која нојевски забија главу у песак очекујући да и цели народ поступи на исти начин, шири обману да ће притисак, опасност и претња престати сами по себи. Али кад народна глава извири из песка, како ће Вучић објаснити похвале које је добијао сукцесивно из Вашингтона због издаје Републике Српске, и то од таквих злочинаца као што су Бил Клинтон и Саманта Пауер, као и из Сарајева, од Инцка и Изетбеговића. Нарочито су га похвалили због наводне личне храбрости да се суочи са  наводно злочиначком природом свога народа и државе чију владу он води.

Управо је Вучић то урадио: он је поставио Србију на оптуженичку клупу Клинтонове фондације и америчке јавности – негујући причу о себи као „политичару мира и реформи“, пустио је на вољу ништаријама попут Ћамила Дураковића из Сребренице и нарученим пропагандистима са рециталом о „Сребреничкој трагедији“. И Бакир Изетбеговић је похвалио Вучића због наводне храбрости и то управо на истој конференцији, упркос чињеници да су Бакирови људи, у вези са том темом и на месту где је сценарио направљен, покушали да га линчују. Данас – сви српски непријатељи га хвале.

Укратко и јасно: Вучић није био храбри политичар, него кукавички заштићени сведок против своје државе и свог народа, тајни реализатор и промотор идеје „шиптарског Косова“ и „муслиманске Босне“. Политички пигмеј који по ћошковима зграде на Ист Риверу лови представнике из других земаља са којима ће га неко усликати, да може и даље одржавати слику „напорне и пожртвоване борбе за бољу Србију“. Он, од кога је и корумпирани бандит, највећи издајник српског народа и православља, Мило Ђукановић, побегао, склонио се, остављајући га, смушеног а жељног славе, јастребу америчке политике масовног убијања људи и рушења држава, Саманти Пауер. Уместо поздрава, она је „храброг Вучића“ нарибала и затражила, одмах и сада, поштански број за терористичку ОВК-УЧК и нарко државу Хашима Тачија. А Републику Српску је свакако покушао бацити у раље злочиначке, анти-српске НАТО политике и продао је за ситне похвале у комјуникеима западних влада. Заборавио је на Русију, њену снагу значај и морал. Подршка Русије је шамар свакој издаји – Русија се вратила на Балкан и поштује српске националне интересе и храбре лидере који се не плаше испољити свој став и преузети одговорност за слободу свог народа, попут Милорада Додика, кога највећи државник на планети, Путин, прима и уважава.

Зато је Додик велики лидер српског народа и свих поробљених народа на Балкану. Да је Александар Вучић случајно Србин, сам би се постедео због похвала које добија од доказаних непријатеља српског народа и чињенице да је тако јадно поступио према последњој српској држави, последњој слободној енклави с друге стране границе на Дрини. Да је случајно Србин, Вучић никада не би признао постојање такве границе.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Непријатељи Српске и кукавичлук Владе Србије

* Обавезна поља