После наступа књижевнице Херте Милер у Југословенском драмском, јасно је како су организатори Сајма књига направили грешку. Требало је да се договоре са надлежним органима и списатељицу позову на војну параду, никако на место где се скупљају љубитељи књижевности. Због тога што се види да она преферира војностратешки пут до националног освештења, радијацију коју уранијумске бомбе остављају у простору и да не вјерује у ефикасност метафоре и књижевног израза.

Да смо били паметни и учинили тако, нема сумње, било би места да се уприличи предавање Херте Милер у Југословенском драмском на тему – ”Утицај уранијума на освештење заблуделе Европске нације!” И, уз такав повод би до краја схватили њен свјетонзор (umwelt). Претпостављам да би у околностима војне параде отворила срце и поистоветила и Совјетски Савез са Руском Федерацијом, те покушала да нас убеди како је ослобађање Београда 1944. било релативно и како је дошло време за подизање споменика нацистичким војницима! Не сумњам да би она до краја изразила своју хуманост констатацијом да су и они били људи. Окрени обрни, по ономе што је изговорила у позоришту, она је хтела да каже “у стварности је све као и у фудбалу гdе на крају, у другом полувремену свакако победе Немци.”

Има много начина да се сретнемо са Хертом Милер. Можда је, ипак, било најбоље да Милерову позовемо, неколико дана раније у Kрагујевац. Тамо би је протокол натерао да положи цвеће на губилиште крагујевачких ђака и професора и што је најважније, морала би да ћути. После онога што је изговорила у Југословенском драмском тако би било најбоље. Показало се, наиме, да када нобеловка говори речником војникиње, отме јој се оно што литература не трпи. У своје име и под фирмом Нобелове награде оправдава цивилне жртве. Додуше све то чини, како каже, не због себе, него у нашу корист. Алфред Нобел се пржи у гробу јер његов лауреат тврди да је употреба динамита и горих направа здрава ствар за људски род и освештење нације!!!

Грешка је, дакле, што је Херта Милер позвана на Сајам књига. Она је наше гостпримство могла да осети, рецимо, и као гост Сајма аутомобила. Иста зграда само неколико месеци раније. Оно јесте да код нас има више посетилаца на Сајму књига него аутомобила, али нашао би се ту неки њен обожавалац који воли „мерцедес“. Ту би попила искрени аплауз и уз неколико селфија осећала би се комотније. Замишљам Херту Милер крај „мерцедеса конвертибл“, поносна као они војници који су умарширали у Београд априла 1941. након бомбардовања Београда, које је било много слабије, тврде стручњаци, њене колеге, од оног којег је извео НАТО 1999. године.

У времену када смо одрастали Херта Милер и ја (она је само годину дана старија од мене), пресудну улогу на мишљење али и на свјетоназор нису играле идеолошке поуке које је она ископирала из времена совјетске окупације Румуније и изговорила у Југословенском драмском у позоришту. То су чиниле књиге и филмови. Може се претпоставити да смо у исто време читали Солжењицина и патили за заточеницима попут Дениса Денисовича. Kада смо гледали „Благо Сијера Мадре“ или касније Брус Лија, срце нам је куцало за прогоњеним или пониженим и по правилу смо стајали на страни слабијих. То су била времена када је реч била тврђава, а не курва, као данас. Херта Милер нас учи да је такво мишљење изанђало и чини се као да се још увек рве са вампирима који до ње стижу у обличју Николаја и Хелене Чаушеску. Због те трауме она верује како су НАТО бомбе по Србији обезбедиле да се они никада неће вратити! Јер, да није тако и да има правде, Нобелова награда би уместо Херти Милер 2009. године била уручена највећем живом аустријском писцу Петеру Хандкеу!

Шта је говорила Херта Милер – ћерка СС-овца

Србија је сама себи нанела зло и њени грађани морају да живе са истином да су сами себи нанели патњу, сматра нобеловка Херта Милер.

Немачка књижевница, на трибини у Југословенском драмском позоришту под називом “Логика 29. фебруара”, о експлозији национализма на простору бивше Југославије разговарала је синоћ са нашим књижевником и преводиоцем Иваном Ивањијем и немачким писцем Михаелом Мартенсом.

“Нисам пацифистикиња”

Мартенс је подсетио Милер на њене јавно изречене ставове да је насиље потпуно легитимно решење у политичким конфликтима.

Она му је одговорила да се причом може упропастити онолико, колико се може учинити добро.

– Из приче и разговора настају конфликти такође. Нисам пацифисткиња и верујем да се неке ситуације могу решити само одређеним захватима. Када постоји рат, тада мора да се изврши захват како би једна страна изгубила све и била поражена од друге стране. Када је већ тако верујем да је војна интервенција људска и морална позиција. То можемо да видимо увек изнова на различитим примерима. Ако будемо добри и пијемо чај једни са другима све ће бити у реду. Многи ратови су показали да није било баш тако – казала је Милер.

Она је нагласила да људи који су нападнути морају да имају подршку са стране, уколико сами не успевају да се одбране од јаче силе.

“О Милошевићу мислим исто као и 1999.”

Мартенс је изнова подсетио Милер да постоје њени текстови који се баве темама које су у Београду још актуелне.

– Када је бомбардован последњи пут неки град у 20. веку, Београд у Србији, ви сте у једном есеју написали да не разумете арогантни став према НАТО и да Милошевић мора бити заустављен за сва времена – навео је немачки писац.

“Ко у девет година води четири рата и ко тако прагматично гради гробља као градове, он се не може стићи речима. Била бих срећна да је НАТО ушао у Румунију, али се то није догодило и Румуни су се борили против Румуна да би ставили тачку на Чаушескуа”, навео је Мартенс њене речи.

Цењена списатељица је напоменула да исто мисли и данас.

“У свему је учествовала Српска православна црква”

– Истог сам мишљења. Много тога се десило. Косову и Босни је нането толико зла. То је био тај грозни национализам. Била сам престрашена. Нисам очекивала од земље као што је Југославија, која је за нас у оно време била полурај, да у њој експлодира национализам. Али ова земља је сама себи нанела зло и патњу. Срби су сами себи нанели зло – казала је нобеловка.

Она је додала да је „душа боли шта Руси раде у Украјини“.

„Кад видим колико је људи тамо настрадало, треба дати људима оружје. То ја говорим. НАТО зато и постоји. Па Румунија је ушла у НАТО из страха од Русије. Код нас је тај страх деценијама постојао – КГБ, војска… Увек сам мислила да ће кад се распадне СССР доћи време демократије, али није било тако. Путин је све то обрнуо. Данас је повређена једна новинарка које је критиковала Путина. Па оно што се догодило са Серебрениковим. То је све експанзија којом се креће Путин. То су ствари које ме узнемиравају“, истакла је Милер.

Неодобравање публике

Када је оно што је рекла изазвало неодобравање у делу публике, али и међу њеним саговорницима, књижевница је додала да је све везано за Југославију рекла у оно време, и да и данас мисли тако, те да због тога не жели да се правда. „И када говоримо о свакодневници једне земље, то има политичку димензију. Толико тога још није решено. Те све људе видимо и даље. То видим и у Румунији. Зато ми је тешко да идем тамо. Страшно је да се Путин толико меша и да покушава да обрне ствари у своју корист. То је принцип тајне службе“, нагласила је Милер.

“Путин радо прима Милошевиће”

Иван Ивањи је одговорио немачкој нобеловки да су стотине хиљада људи својим гласовима срушиле Милошевића, а не НАТО, на шта је Милер узвратила да породица Милошевић такође живи у Русији и да то говори о релацијама.

“Путин их радо прима. То је прилично преваратнска позиција. Политика Путина је експанзионистичка”, сматра нобеловка, којој је неколико гласова уз публике узвратило узвицима:

“Питајте Ангелу Меркел за Путина”.

“Мој отац је био у СС јединицама, као и цела та генерација”

Говорећи о диктатурама, Херта Милер је истакла да је пуно читала о историји и дешавањима у Другом светском рату. “Мој отац је био у СС јединицама. Цела та генерација је била у СС јединицама. Румунија је крајње мењала своју историју. Говорили су да су били на страни антифашизма, али то је било тек два дана пре краја рата. Када су осетили да долазе Руси. Све су свалили на мањине – Мађаре, Немце… То ми је било јако чудно. Зато сам јако много читала о томе. О уништавању Јевреја у Буковини. Ја нисам свој отац, али сам увек имала потребу да се извињавам због тога”, казала је Херта Милер.

Она је говорила и о томе како је изгледало живети у Чаушекуовој Румунији и побећи из ње, што је она учинила 1987. године. “Не постоји тачан податак колико је људи нестало, погинуло у покушају бега из Румуније. Нико се није бавио тиме. Сигурна сам да их је било много. А ипак је постојала та жеља да се побегне. Кад год би добили прилику, покушали би. Било преко турситичке визе, или када би добили дозволу д аотпутују код неког… Било је пуно геодета који су радили на граници, па је и то био један начин. Али се знало за све те прилке, па је и то било јако тешко. Знало се шта све могу да буду последице, али су људи и даље покушавали”, казала је списатељица. Један од начина био је и преко Дунама у Југославију. “Ризик је био велики. Било је стражара на границама. Доста њих је гинуло у води, али и од пропелера на бродвима. Много њих је и препливало. Али и са друге стране је било тешко. Не знам како је полиција реаговала, али је било тајних служби из Румуније. Људи су били у сталном страху да ће их вратити. Ишли су чак и аутостопом до Аустрије. Била је то права одисеја”, казала је књижевница.


Извор: Искра

Оставите коментар

Оставите коментар на Одговор Кустурице Херти Милер

* Обавезна поља