Ana FilimonovaУвођење законодавства “Републике Косово” на целокупној територији Космета укључујући и српски север и завршно увођење државне границе између централне Србије и “Косова”, представља један од основних резултата избора за локалну самоуправу спроведених на основу Бриселског споразума (19. април 2013. године). На контролним пунктовима Брњак и Јариње на административној граници Србије са “Косовом” 5. децембра 2013. године почело је плаћање царине на робу увезену из Србије, у складу са тарифама које је одредила “влада Косова”. Од тог тренутка на КПП непрекидно су присутни косовски цариници запослени у пореској управи и инспектори. Средства ће бити упућена у Приштину, а потом, како предвиђа Бриселски споразум, треба да буду преусмерена у Фонд за развој северног Косова, за финансирање Заједнице српских општина (како је истакао амерички абасадор Трејс Џекобс, Заједница ће бити успостављена по законима Косова[1]). Међутим, у овом тренутку не постоји ни фонд нити заједница, средства иду искључиво на располагање Приштине, граница функционише као међудржавна укључујући и уплату царинских такси и пореза. Да ли ће Срби са севера Космета добити новац за развој школа, болница и инфраструктурних пројеката – како нас је у то “лепо” уверавала мисија ОЕБС-а – зависи од тога колико међународни представници сматрају за потребно да убеде Хашима Тачија да издвоји бар мали део за њих. То значи да је север стављен у директну зависност од “милости” западног фактора и “владе Косова”. Што само по себи, благо речено, изгледа прилично неубедљиво.

Бриселски споразум крши практично све принципе међународно-правног поретка: Повељу УН (забрану примене силе у циљу подривања територијалног интегритета државе); Декларацију о принципима међународног права (принцип територијалног интегритета); Завршни акт из Хелсинкија (принцип неповредивости граница), а такође и важећу Резолуцију СБ УН 1244 која и даље остаје “тајна скривена иза седам брава” чији се садржај и даље брижљиво прикрива. На то посебно указује Борко Стефановић, бивши шеф преговарачког тима у преговорима који су још у време власти Бориса Тадића у пролеће 2011. године почели са Приштином. Стефановић истиче да је Споразум о интегрисаном управљању границама који је он постигао са Приштином (Integrated Border Mаnagement, почео да се примењује у децембру 2012. године али већ са новом владајућом коалицијом) није предвиђао стварање сопствене “косовске царине”, то се по његовим речима “није чак ни разматрало”, предвиђао се “извршни мандат ЕУЛЕКСА”. “Косовска царина – тврди Стефановић – створена је на Бриселским преговорима тандема Вучић-Дачић и нико не зна шта је још тамо написано”.[2] Како било да било, Бриселски споразум остаје само логичан и још радикалнији наставак преговарачког процеса Београда и Приштине који је започет још 2011. године, чији је завршни чин представљао прекид царинског система Републике Србије на територији Космета и почетак функционисања царине “Републике Косова” на граници Космета и Србије.

То што је представљано као “преговори у интересу наших грађана на Косову и Метохији”, “ради побољшања њиховог животног стандарда”, “да се смањи незапосленост и повећање радних места” – у стварности се претворило у потпуну супротност. Царински намети довели су до поскупљења робе, пре свега за север покрајине. Посебно су погођена предузећа која се налазе на северу покрајине, за које материјали и компоненте стижу из централне Србије. Увођење царина и такси ставило је под претњу привреду целог севера покрајине.

Проблем са српском полицијом Приштина је решила муњевито. Огромну већину руководећег састава МУП-а Србије која је радила на северу Космета и у складу са Бриселским споразумом желела да пређе на службу у Косовску полицију (полицију Републике Косово), очекивало је потпуно разочарење. Обавештајна агенција Косова (ОАК) је 13. децембра 2013. године објавила извештај са потписом генералног директора Бакшима Смакаја о томе да провера безбедности руководећег састава МУП-а Србије није прошла. Парламентарна комисија “РК” која контролише рад ОАК одобрила је извештај Смакаја. У резултату тога објављена амнестија Срба остала је само на папиру, Приштина тврдо заступа позицију поштовања искључиво законодавства “Републике Косово”, које је на целокупној територији Косова утврђено Бриселским споразумом. Све жалбе на дух и слово Споразума завршавају се ослањањем Приштине на њихов извор, који је у ствари уставно-правни систем “Републике Косова”.

policia-kosova-1

Са своје стране влада Републике Србије је уредбом од 13. децембра 2013. године избацила (отприлике 1 000 људи) све полицијске службенике који су радили на територији јужно од Ибра. Ниједан полицајац није имао избора – после обавезне оставке могао је уколико жели да конкурише за службу у Косовској полицији. Међутим, до овог тренутка у КП ни један Србин није примљен.[3] Српски полицајци који су пензионисани без своје жеље, организовали су 3 штрајка – али без резултата. Синдикат српске полиције објавио је 26. јануара 2014. године свој извештај по коме је влада Републике Србије прекршила закон указом да службеници МУП-а Србије на територији Космета морају у року од три дана да поднесу оставку и пређу на “специјалну пензију” (нова радна места како је то предвиђено законом Србије нису била понуђена). Синдикат констатује ту чињеницу да су у резултату политике владе Србије и МУП-а Србије, српски полицијски службеници на територији Космета лишени радних места и нашли се на ивици преживљавања (пензија која износи око 300 еура не укључује у себе обавезан по српском закону бенефицирани радни стаж и 20% доплате из полицијског фонда Србије како је предвиђено законом).

Тако је Бриселски споразум постао камен спотицања који је практично лишио значајан део Срба са севера Космета права на рад, што гарантује Устав Србије и право на избор места живљења, што гарантује низ међународних конвенција (у случају промене места живљења бивши полицајци се лишавају права на пензију). Практично су Срби, бивши полицајци, сатерани у ћорсокак: они ће се или “привезати” за место пребивања због мизерне пензије али без права на рад у својој професији, или ће бити принуђени да се лише те пензије и напусте Космет. Тако је албанска страна добила допунску могућност да консолидује и хомогенизује свој систем управе, пре свега полицију, а “српски етнички фактор” је као такав елиминисан.

Као противтежа слободним робним токовима, слобода кретања обезбеђује се у другом правцу: крајем новембра 2013. године отворен је ауто-пут “Ибрахим Ругова” који повезује Албанију и Космет. По речима “председника” Ј. Јахтјаге “Косово изграђује свеобухватну државност – што је доказ да је у стању да испуњава велике циљеве…, да слободно комуницира, развија се, користи све ресурсе за благостање нашег народа”.[4] Албански фактор од почетка 2014. године почео је да хвата замајац: влада Албаније је 11. јануара 2014. године одржала заједничко заседање са “владом Косова”, што је идеолог Адем Демаћи оценио као “форму националног уједињења”. Једна од одлука заједничког заседања било је формирање фонда Прешевске долине за финансирање општина Прешево и Бујановац са албанским становништвом. По речима албанског премијера Еди Раме “сада посебан значај треба придавати правима Албанаца ван званичних граница наше земље”.[5] Посебна одлука донета је у практичној сфери по питању подршке нивоу рађања Албанаца у Србији (општине Прешево, Бујановац и Медвеђа) – за иградњу породилишта, обуку персонала и набавку опреме предвиђена су солидна средства. То такође треба разматрати као конкретне пројаве националног развоја и консолидације Албанаца на југу Балканског полуострва. Као резултат сусрета два премијера у Призрену (некадашња престоница средњевековне српске државе – А.Ф.) потписан је Споразум о стратешком партнерству Албаније и Косова са задацима, између осталог, ступања Косова у ЕУ, УН и НАТО. Да напоменемо да се заједничка заседања “владе Косова” са владом Македоније редовно одржавају, “премијер Косова” Хашим Тачи није скривао оптимизам изразивши наду у скоро спровођење оваквих састанака са владама Црне Горе и Србије.

На тај начин је ликвидирање државних институција Републике Србије на северу Космета по Бриселском споразуму, знатно олакшало задатак јачања у региону Балкана државе Албаније, квази-државе “Република Косово”, албанског фактора на југу централне Србије са перспективом њиховог уједињења у државни савез, у овој или оној форми. Пропаганда по питању “великоалбанског уједињења” претвара се у реалан територијални раст албанског фактора. План стварања огромне државе засноване на етничком принципу, пред нашим очима добија конкретне обрисе.

___________________________________________

[1] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/376860/SAD-Zajednica-ce-biti-osnovana-po-zakonu-Kosova

[2] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/367584/Taciju-granica-za-sitne-pare

[3] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/368794/Svi-srpski-policajci-juzno-od-Ibra-idu-u-penziju-do-31-12

[4] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/363269/Otvoren-autoput-KosovoAlbanija

[5] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/373838/Zajednicka-sednica-Kosova-i-Albanije


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Практични резултати примене бриселског споразума

* Обавезна поља