Sinisa-Ljepojevic-216x300Од времена формирања актуелне владе Србије лета 2012. године Србија се налази у стању нарастајућег политичког насиља. И предстојећи ванредни парламентарни избори су у основи део тог политичког насиља. Насиље, па и политичко, је по правилу израз немоћи, празнине и неспособности да се решавају проблеми и пронађу решења, да се суочи са реалношћу. Нарастајуће политичко насиље у Србији је сведочанство пораза актуелне политичке елите.

Политичко насиље је, међутим, увек близу и физичког насиља, што се већ у најогољенијој форми десило на северу Косова и на неким локалним изборима у ужој Србији. Уствари, граница између политичког и физичког насиља је тања од бубне опне и прелазак у физичко насиље се деси готово неприметно, и то би за савремену Србију, не само политичку елиту, требало да буде до сада најозбиљније упозорење, озбиљније и од рата. А да се не говори о томе колико је свако насиље у себи деструктивно, оно затвара било какву перспективу и није претерано оценити да је управо насиље на јавној сцени међу највећим претњама скоре будућности нормалног живота у Србији.

Главни инструменти генерисања политичког насиља су постали медији, скоро сви, који су очигледно под контролом водећих политичара, а основна методологија су лажи, опањкавања и најгрубља вређања оних за које лидери Србије процене да су им било каква претња. Или, што је чешће, ако неко посумња у оно што кажу лидери и, што је ређе, супротстави се њиховим „великим мислима“. Нико се више и не устручава да на насловним странама објави да је неко лажов, пљачкаш, крадљивац или да му се преживелим полицијским методама откривају детаљи, махом лажни, из приватног живота. Друштва су, међутим, сложени и, у основи, софистицирани унутрашњи организми, као и људски организам, и то медијско политичко насиље се нечујно преноси на односе међу људима и укупно стање у друштву. Свака врста насиља је део најнижих страсти и у оваквом стању понижене и осиромашене Србије није потребно много па да политичко прерасте и у физичко насиље, само се упери прстом.

Изузев неколико ретких изузетака, нико на јавној сцени да дигне глас и супротстави се том нарастајућем политичком насиљу. Напротив, стиче се утисак да већина јавних актера подржава актуелну насилничку политику. И, још горе, утисак је да и већина грађана подржава актуелну политику. А, истовремено, свима је изгледа јасно да се политичким насиљем у ствари покушава прикрити неуспех актуелне владе, чињеница да за годину и по дана колико постоји није урадила ама баш ништа да Србија крене путем изласка из вишегодишње кризе. Није, дакле, реч само о именима, о неколицини лидера, него о скоро целој политичкој сцени, која тако цела постаје одговорна за политичко насиље, без обзира што иницијатива долази од оних који су сада на власти. Чак и Демократска странка Србије, која се разликује од других странака, сноси део кривице јер је, например, била саучесник рушења на изборима изабране власти у Београду, што је до сада најупечатљивији пример политичког насиља у Србији. Тај политички удар у Београду, који су организовали они који су на изборима маја 2012. изгубили, био је прекретница у даљем развоју политичког насиља тренутно доминантне политичке групе.

vucic-preti-prstom-e1364375867580

Сав тај деструктивни процес се одвија под изговором три кључна наводно стратешка циља – приступању Европској унији (ЕУ), у шта спадају и „реформе“, борби против корупције и криминала и довођењу страних инвеститора. Под изговором ЕУ је до сада актуелна влада једино направила искорак у политици према Косову и Метохији, и то тако што је издала интересе српског народа и што је створила услове за нове проблеме. Такозвани Бриселски споразум је, нажалост, само посејао семе за нове проблеме. Оно што је до сада био интерес ЕУ и Америке, као аутора споразума, је већ учињено – Србија је признала правни ауторитет албанске власти на целој косметској територији, а све друго ће да сачека. То друго није интерес а згодно је да послужи и за нове уцене.

Најбољи пример је хапшење једног од лидера Косовске Митровице Оливера Ивановића. Корупција и криминал јесу вероватно најозбиљнији проблем Србије, али то нису појединачни случајеви, то је системска грешка. Та системска грешка није ни дирнута, напротив и даље се користи пуним капацитетом а борба против корупције и криминала се већ претворила у инструмент политичког насиља и неке врсте државног рекетирања.

Слично је и са довођењем страних инвеститора. И даље је најбољи пример преваре зване страни инвеститори некадашњи ЈАТ ервејз а сада Ер Србија. Да би се финансирала Ер Србија влада Србије је од Абу Дабија узела кредит од 200 милиона евра. До дана данашњег од тог кредита у Београд није стигао ни један једини евро, а влада Србије је из буџета до 1. јануара ове године за пословање тог авио-превозника издвојила око 90 милиона евра, од чега је 40 милиона чист губитак направљен за мање од пола године. А Ер Србијом управља мањински власник арапска компанија Етихад, и то, како се испоставило, за наше паре. Па да ли је могуће да напаћена Србија финансира и арапске шеике? То се све крије од грађана Србије.

Политичко насиље и вулгарна агресивност владајуће групе у Србији су очигледно резултат невероватне политичке празнине и одсуства било какве визије ако занемаримо сталне претње „промене свести“ и амбиције да се све то прикрије. Да ли је, међутим, то могуће прикрити? Може, наравно, за извесно и то кратко време. О кратком времену сведочи и расписивање ванредних парламентарних избора. Насиље и манипулације нису помогли па се сада купује време ванредним изборима.

Али има ствари које се не могу сакрити. Што кажу стари Персијанци, постоје две ствари који се никада не могу сакрити, а то су сиромаштво и кашаљ (болест). Проблем је баш то што насиље тренутно доминантне политичке групе води Србију управо ка томе.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Претња политичког насиља у Србији

* Обавезна поља