Режим једног од два последња европска тиранина (погодите где је други; да Вам помогнемо: и тај је на Балкану) уздрман је великим изливом народног незадовољства и непослушности током последња два дана. И поред своје бајне вештине за прављење смицалица, Александар Вучић, тиранин о ком је реч, прерачунао се преозбиљно схватајући своју способност застрашивања народа ком су га пре осам година на власт махинацијама наметнуле западне обавештајне службе.

Непосредни окидач за народни устанак био је утисак овог аутократе да се и даље може неограничено и некажњено играти мачке и миша затварајући народ, што је почео пре неколико месеци, по објави присуства вируса у Србији. Корона је Вучићевој поремећеној психи дошла као поручена. Окруживши се кликом медијских шарлатана који су добро осетили садистичке склоности свог газде и били вољни да свему придају вештачку глазуру научности, Вучић је једва дочекао да примени најстрожи, кинески модел. Током наизглед бескрајна два и по месеца, становништво је било подвргнуто бруталном режиму затварања које се током појединих викенда, укључујући онај на који је падао православни Васкрс, протезало на 96 часова кућног притвора. Али кад је у јуну одозго наложено да се наставе припреме за „изборе“ ометене короном, позери у улози лекара спремно су прогласили да је захваљујући Вучићевом генијалном поступању у ванредном стању Србија „победила“ корону.

Избори за скупштину тријумфално су инсценирани 21. јуна, а Вучићева странка је – нимало изненађујуће – добила две трећине места, док је остатак удељен сателитским политичким групама. Испоставиће се да је овај дирљив израз народне захвалности за добро одрађен посао у погледу короне био стратешки непроцењив ради омогућавања Вучићу, већ до грла у тајновитим преговорима да стави потпис и на формално одвајање окупираног Косова од Србије, да искористи преваром стечену тоталну контролу над Скупштином у сврху промене Устава која би му омогућила да „легално“ управо то и учини.

Мислећи да је то и постигао, арогантни тиранин сe потом преиграо. Генијални доктор Вучић, разуме се, није решио питање вируса, већ је оно наставило да кључа испод површине (број заражених и умрлих грубим лажирањем је умањиван), а болничка инфраструктура у Србији доспела је на ивицу пуцања. Вучић је зато у понедељак обзнанио једину терапију коју је у стању да наметне – бруталну силу. Запањеној нацији, која се тек почела опорављати од два и по месеца кућног притвора, уз то дубоко пониженој грубо лажираним „изборима“, објавио је да ће од петка поново наметнути затварање и присилити велике делове становништва, у почетном степену отприлике једну трећину, да се вакцинише.

Али то је била сламка која је камили сломила кичму.

У среду прошле недеље гомиле су се почеле окупљати пред скупштинским здањем да би бурно изразиле неслагање с тираниновим плановима.

Запањен неопростивим чином увреде величанства од стране својих хелота, видно уздрмани Вучић прави други гаф у два дана: поново се појављује на телевизији с националном покривеношћу називајући протестанте фашистима, наводећи да међу њима има и оних који верују да је земља равна плоча. То је било у среду у 3 поподне. Три часа потом, око шест навече, још већа гомила почела се окупљати испред Скупштине. Али, била је спремна и Вучићева цивилна паравојска, појачана кохортама убачених провокатора с налогом да изазову инциденте да би полицији пружили изговор за насилно гушење протеста. Напетост у ваздуху могла се сећи ножем. Групе режимских хулигана постављене су на неколико места недалеко од скупштинског трга, спремне да прискоче у помоћ снагама „реда и закона“ кад им се нареди. Док је гомила у Београду скандирала против тиранина, сличне вести стизале су и с улица Новог Сада, Ниша и других српских градова.

Шта сад чека Вучића? У прошли четвртак је ноншалантно одлетео у Париз (колега му Чаушеску летео је за Техеран недуго пре судњег му дана) да с Макроном разговара о договорима о Косову. Како год даље текао грађански отпор режиму, Вучић је за та два дана непоправљиво политички рањен. У очима својих покровитеља из НАТО, погођен је у најболније место. Изгубио је легитимитет да представља Србију, због чега ће га, ма како се званично представљао, гледати као неког ко нема овлашћење да потпише било какав споразум којим ампутира 15 одсто државне територије и одриче се срца њене културе и духовности.

Нереди на улицама Србије до крајности су замрсили и отежали успешно привођење крају јединог преосталог налога који Вучић још није испунио – потписивања независности Косова – после ког ће постати баласт својим западним покровитељима, који ће га се отарасити и пре но српски народ буде у прилици да га ухапси. Западу је био потребан наизглед јак српски вођа с привидом подршке у народу који ће спровести тај подли чин, после чега би они рекли pacta sunt servanta (међународни уговор обавезује потписнике, нап. Стања ствари), намећући тиме обавезу и онима који дођу после Вучића. Сад, међутим, читава та операција делује знатно мање извесна, и чак и да Вучић по налогу нешто и потпише, његов потпис знатно губи на тежини и у законском и у политичком погледу.

Александар Вучић показује фотографије повређених полицајаца – Фото: Драган Кујунџић/Танјуг

Вучић је сатеран у ћошак. Буде ли истрајавао на обавези према својим западним покровитељима да у име државе Србије и формално прихвати силовање поводом Косова, немири у последњих неколико дана биће мачји кашаљ у односу на оно што га у том случају чека. Настави ли да одуговлачи с обећаним чином издаје и покуша ли се повући из фаустовске погодбе коју је склопио да би дошао на власт и добио одрешене руке за пљачку, разбесниће своје иностране менторе. А он одлично зна шта то значи.

Скоро да се човек над њим сажали.

Превод и обрада – Стање ствари


Извор: The Saker/Стање ствари

Оставите коментар

Оставите коментар на Протести и трон београдске тираније

* Обавезна поља