marina-ragus„Штагод да се деси, гдегод да Украјина крене, ми ћемо се, ипак, срести негде, на неком месту…Зашто? Јер смо један народ“[1] рекао је Владимир Путин септембра текуће године у интервјуу за Асошијетед Прес. И, Русија и Украјина су се среле много брже него што је било ко са запада могао и да претпостави. Тај сусрет извео је прозападне снаге на улице главног града Украјине добро „мотивисане“ од стране ЕУ која је забележила историјски пораз у пројекту поробљавања Источне Европе. Да ли је термин поробљавања прејак? Уколико се само позабавимо економским и финансијским параметрима који произлазе из процеса „придруживања“ ЕУ, закључак је једноставно болан.

Виктор Јанукович, председник Украјине затресао је Брисел одлуком да Украјина обуставља преговоре о придруживању ЕУ. Заправо, Влада Украјине донела је одлуку 21. новембра да „обуставља припреме за потписивање“ уговора о асоцијацији и зони слободне трговине са ЕУ, иако је западна хемисфера већ видела још једну државу у својој неолибералној мрежи пред крај новембра ове године (када је на самиту у Виљнусу требало да се „деси потписивање“). Према речима Јануковича, ЕУ је Кијеву дала „понижавајућу понуду“[2]. Та понижавајућа понуда значила је, да преведемо на финансијски језик, да би Украјину до 2017. године испуњавање ЕУропских стандарда коштало 160 милијарди долара, или годишње најмање 20 милијарди долара. За економски посрнулу државу каква је Украјина која се (према проценама економских аналитичара) налази на ивици финансијског колапса било је превише. Без јаких девизних резерви, са страним дугом који је негде око 78 одсто бруто домаћег производа, уз немилосрдне уцене од стране ММФ-а (као што је последње условљавање за кредит од 10 милијарди долара. Украјина је заузварт требало да замрзне плате, смањи енергетске субвенције и оствари огромне буџетске резове који би иницирали сасвим сигурно праву социјалну експлозију) Украјина је одлучила: нема потписа на уговор о придруживању. Уколико томе придодамо и политички услов од стране Брисела, какав је ослобађање некадашње премијерке Јулије Тимошенко из затвора, за ову многољудну и осиромашену земљу ствар је била потпуно јасна. Више него икада поглед се окренуо ка Русији, са којом Украјина има значајне привредне везе. Приступање ЕУ, што би даље значило губитак руског тржишта и немогућност пласмана украјинске робе на тржишту европске уније. Немогућност због некомпатибилности тржишта које је традиционално повезано са Русијом. Притом, није јасно којим производима би Украјина конкурисала на ЕУропском тржишту у односу на Немачку, Француску, Италију или било коју другу развијену земљу ЕУ. Наравно, на агенди Брисела то никад и није била идеја. За Брисел, Украјина је (уосталом као и све остале државе тога профила) тржиште које треба освојити ЕУропским производима и „услугама“.

Русија је из крајње економских и прагматичних разлога упозорила Украјину да ће приступ Унији да ревидира споразуме које међусобно остварују. Зашто? Русија би могла да се нађе у ситуацији поплаве производа са тржишта ЕУ што би могло да доведе до „убијања привредних грана Руске Федерације“[3] како је истакао председник Русије. Тако је Украјина само у последња три месеца због: пооштрених царинских процедура којима су се успориле пошиљке украјинске робе у Русију (посебно оних који долазе из Источне Украјине у којима се налази тешка индустрија); замрзавања увоза железничких вагона у Русију (а тиме је било заустављено око 80 одсто извоза Украјине) била на губитку од пет милијарди долара.[4] Треба подсетити да у оквиру тешке индустрије у Украјини ради око 100 000 Украјинаца.

putin-janukovic

С друге стране, из Брисела су стизала само „наклапања“ о перспективи, „демокартији“, конкретна политичка условљавања (Тимошенко) и иницирање социјалних „бомби“ уценама од стране ММФ. Свако ко је иоле окренут објективним анализама последњих догађаја на релацији Кијев-Брисел-Москва, а не пропагантистичким проценама, може само да закључи да политика ЕУ „све дужег штапа, и све мање шаргарепе“ изоштрава економску логику лидера источноевропских земаља-некадашњих узданица Брисела, а данашњих евроскептика, који све мање имају добре одговоре на све чешћа питања грађана: Чему чланство у ЕУ? Моћ „меке силе“ Брисела истопила се пред све већим и дубљим кризама унутар самог (ЕУ окованог) Старог континента, с једне стране. Осиромашена источна Европа уведена у право дужничко ропство, с друге стране нема више времена да се бави ЕУ „стандардима“. Она гладује и њој треба радна (а не кредитна) перспектива. Тако је Украјина бацила и „штап и шаргарепицу“ и само следила национални интерес заснован на чистој економској логици. Када бисмо покушали да ту логику конкретизујемо, бар је три довољно јаких разлога Украјинског заокрета:

1.     Непостојање финансијских гаранција: Брисел који је од Украјине тражио и економске и политичке уступке није пружио финансијске гаранције којим би Украјина могла да „преживи“ примену Споразумом предвиђених стандарда. Напротив, Брисел је потпуно игнорисао забринутост Украјине због 8 милијарди тешког губитка само до краја ове године. ЕУ је Кијеву понудила 1, 36 милијарду долара помоћи, али под условом смањења буџетског дефицита што би за резултат имало социјалне немире. „Позиција ММФ која нам је представљена у писму од 20. новембра била је последња кап“[5], рекао је премијер Украјине Николај Азаров. Замрзавање плата уз буџетску рестриктивну политику према корисницима буџета, украјинску Владу је „освестила“ и она је схватила да је остављена на „цедилу“.

2.     Трговински губици: Уколико би Украјина постала делом зоне слободне трговине са ЕУ, Русија би морала да заштити своје тржиште и привреду. Тако би врло отворене границе морала да затвори са Украјином. У супротном целе привредне гране биле би уништене, како је истакао председник Русије. Примера ради, у циљу заштите домаћих производа (у правој поплави производа са ЕУ тржишта), Руска Федерација је 17 година преговорала са Светском трговинском организацијом, подсетио је Владимир Путин.[6] Украјина је, како смо већ истакли, само у последњих три месеца због приближавања ЕУ, била на губитку око 5 милијарди  долара. Коначно, Украјина нема конкуретну робу за тржиште еурозоне-дакле потписала би себи крај.

3.     Цена гаса: ММФ је за кредит од 10 милијарди долара Кијеву тражио да подигне цене гаса за 40 одсто, замрзне плате, учини огромне буџетске резове и смањи енергетске субвенције[7]. То би значило да се доводи у питање исплата пензија, плата и осталих принадлежности све већем проценту социјално угрожених. Ово последње, прелило је украјинску чашу и тековине Наранџасте револуције учинило врло непромишљеним и отужним.

Тренутно, настављају се протести прозападних „снага“ на улицама Кијева и у великој мери збуњених грађана који су годинама уназад били под сталним медијским спиновањима о обећаном ЕУропском рају. Без иједног аргумента, економског, политичког и националног промишљања безалтернативни пут у ЕУ довео је до тога да данас Јанукович има проблем да објасни разлоге свог заокрета. Како сада ствари стоје, „излазна стратегија“ из немира који се надвијају над Украјином јесте трилатерални састанак на релацији Москва-Брисел-Кијев. Председник Русије прихватио је овај Јануковичев позив у помоћ, наравно под условом да се овај састанак одржи пре (евентуалног) потписивања уговора о придруживању са ЕУ. У супротном било би бесмислено, зар не?  Али захтеви који долазе с Источне стране, за западне протагонисте „меке моћи“ а овде првенствено мислимо на упосленике западних најутицајнијих медија значе уцену, империјалне претензије Русије и све оно што неолиберални олигарси имају на менију када им се неко нађе на путу. Тако од Вашингтон поста[8], Њујорк Тајмса[9], разних блогова прозападних фондација[10] и невладиних организација[11] читамо пропагандистичке покличе. Врхунац агресивне пропаганде био је ауторски текст Виктора Јушченка у Фајненшел Тајмсу, чији наслов довољно говори: ЕУ има могућност да помогне Кијеву да избегне империјалистичку ноћну мору (The EU has the ability to help Kiev avoid an imperialist nightmare) .[12] Да подсетимо, Јушченко је био председник Украјине у мандату 2005-2010.

ukrajina-eu-prot-s

Међутим, нико од „прослављених“ западних медијских јастребова никако да пронађе аргументе који би поткрепили „империјалистичке апетите“ какви се приписују Русији. О уценама и претњама да и не говоримо. Да ли, иоле, озбиљнији аналитичар може да пронађе руски интервенционизам у Украјини? Или, се пак ради о легитимној, легалној и неопходној заштити националне привреде Руске Федерације? Да ли је Русија иједног тренутка тражила од Украјине да прави ужасне буџетске резове на штету својих грађана? Или, да се на било који други начин меша у унутрашњеполитичке ствари ове земље-попут пуштања Тимошенкове из затвора. Не. Русија приоритетно штити своје националне интересе и сувишно би било рећи да им се то може приписати у замерке. Чак и израз добре воље, тамо где има чак и најмање простора у области економске сарадње-какав је уступак за плаћање украјинског дуга Русији поводом испоруе  гаса запад пише у уцене. С друге стране-а шта то Унија ради? Чему служи Споразум о придруживању? Бољем стандарду? Равноправној економској сарадњи? Да подсетимо на случај наше Србије: само у трговинском делу Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ (ССП) применом члана 139 ССП (Прелазног трговинског споразума) од јуна 2008 до марта 2012, акумулирани спољнотрговински дефицит Србије износио је око 11 милијарди евра. Применом наведеног члана укинуте се царине за 63 одсто, тарифних линија односно за 50 одсто вредности; када је реч о пољопривреди, укинуте су царине за 40 одсто тарифних линија, односно за 40 одсто увоза из ЕУ. То је значило губитак за Србију (у периоду 2009-2012) 500 милиона евра.[13] О осталим последицама придруживања ЕУ, неком другом приликом. Сваки од економских (најављених у далекој перспективи) „бенефита“  праћени су жестоким политичким притисцима који су Србију коштали окупацијом јужне српске покрајине (Косово и Метохија), за почетак. Дакле, о каквом и чијем империјализму ми овде говоримо?!

Чињеница да се бивше чланице Варшавског Уговора, окупљају око некадашњег гравитационог центра-Москве, не може се објаснити притиском од стране Руске Федерације. Напротив. Објашњења за напуштање „ЕУропског сна“ треба тражити управо у ропству на ЕУ начин. Окове које су у пакету Старом континенту донели неолиберални олигарси, кида једна по једна источно европска земља градећи своју перспективу уз опорављен центар све веће и јаче моћи- Русију. Да ли то значи обнављање некадашњег совјетског утицаја? Значи. Међутим, тако што су земље попут Белорусије и Казахстана, ускоро Јерменије, Киргистана и Таџикистана процениле економске бенефите  у оквиру Евро-Азијске Уније. Јанукович такође зна да треба прехранити 45 455 065 својих сународника. И не само то: Нацији мора дати перспективност кроз радна места и стабилну економију. ЕУ „штап и шаргарепа“ како иначе Брисел третира све „земље отпада“ више не пролазе-јер алтернатива постоји. Конкретна и јака. Неки ће можда Путинове политичке маневре шаховским језиком преводити у гамбит, неки у већ неке друге категорије. Какогод се преводили чини се да западна корпоративна олигархија бележи припрему шах-мата с Источне стране. Наравно, то неће прихватити лако и без борбе-оне помахнитале и неуротичне како бележе многа „царства“ на заласку своје снаге пре њих.



[1]http://www.voltairenet.org/article180124.html

[2]http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2013&mm=11&dd=27&nav_id=782422

[4]Политика, 24. новембар 2013, стр. 2

[6]исто

[7]Политика, 24. новембар 2013, стр. 2

[13]http://www.standard.rs/dejan-mirovic-za-cetiri-godine-primene-ssp-srbija-belezi-ekonomske-gubitke-i-pravni-haos.html


Извор: Фонд Стратешке културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Путинов гамбит

* Обавезна поља