petar-iskenderov-300x228Заједничка политичка декларација о партнерству и  сарадњи коју су пре 20 година потписали Руска Федерација и Европска унија за своје време је била врло значајна. Тај документ је поставио базу за даљи развој  односа између Москве и Брисела по најбитнијим питањима општеевропске безбедности, сарадње и развоја. Следеће, 1994.године, стране су потписале и Споразум о партнерству и сарадњи. Међутим – нови документ, који је требало да Русију и ЕУ направи стратешким партнерима, ни до данас није потписан.

Аутори Споразума о партнерству и сарадњи као да су предвидели компликације које су се налазиле пред њима, а које су се тицале узајамних односа између потписница. Оне су у Споразум унеле и механизам годишњег аутоматског продужења уколико се не потпише нов документ. Захваљујући томе, у односима Москве и Брисела и данас важи правна база, мада је важност документа престала још 2007. године.

Свих последњих година учеснице преговора изјављују да је неопходно да се између Русије и Европске уније закључи свеобухватан Базни уговор о стратешком партнерству. Међутим,   исто тако редовно, сваки следећи самит Русија-ЕУ на иницијативу бриселске стране поново и поново одлаже решавање тог задатка.

Из изјава лидера Европске уније  је очигледно да су сви они душом и срцем за нови уговор и за нови ниво сарадње.  Још 2001.године  тадашњи председник Европске комисије Романо Проди је на  самиту Европска унија – Русија предложио да се формира Заједнички  европски економски простор у коме ће учествовати и чланице Европске уније и Русија.  Претпостављало се  да ће основа за тај посао бити формирање  зоне слободне трговине, такође између Европске уније и Русије.  Такав предлог је фигурирао још у Споразуму о партнерству и сарадњи, потписаном 1994.године, међутим, још увек  стране нису успеле не само да формирају зону слободне трговине, већ ни   Заједнички европски економски простор.

И по другом врло битном питању односа Москве и Брисела запажа се да су се стране нашле у истоветном ћорсокаку – то је   безвизни режим за руске држављане. Савет ЕУ је на свом заседању још у септембру 2002.године  поставио питање о могућности да се са Русијом установе безвизни доноси  као „дугорочна перспектива“. А следеће, 2003.године већ поменути  Романо Проди је званично изјавио да постојећи систем виза за улазак руских држављана у земље Европске уније може да се укине „у следећих пет година“.

prodi-putin

Од тада су право на безвизни улазак у Европску унију добили чак  и држављани немирних балканских земаља, укључујући и становнике Албаније, Босне и Херцеговине, Македоније и Србије, коју је Брисел жестоко притиснуо. А за Русе, као и до сада, у пуној мери важе сви прописи визног режима. Стални представник Русије при Европском савезу Владимир Чижов сматра да по том питању „постаје некако некултурно да се разговара о дугорочној перспективи“.[1]

Још је значајније, ипак  то, што је наведена изјава руског дипломате  дата крајем 2010.године. Очигледно је да ни од тада ситуација није постала ни мало „културнија“.

Шта више, управо су се последњих година односи између Русије и Европске уније компликовали и у политичкој сфери,  и у сфери економије. Поступци Брисела су усмерени не толико на проширење партнерства са Русијом, колико на њено „истискивање“ из Европе, тако што се на њеним границама постављају  кордони – отстојници. Улога таквог отстојника  је додељена  републикама бившег СССР-а који су заједно  у програму „Источно партнерство“, а највише  – Украјини. Како су показали догађаји у вези са октобарским самитом  овог програма у Виљнусу, Брисел је све снаге усмерио на то да се Кијев по сваку цену натера да потпише Споразум о придруживању Европској унији и формирању зоне слободне трговине са њом,  ни мало се при том не обазирући  на финансијско-економске трошкове   украјинске економије која је  тесно повезане са руском,  а који износе много милијарди.

О томе, да Европска унија према Украјини и осталим  земљама Источне Европе  реализује у суштини подривачку политику, доказују експерти оних земаља који су већ на себи осетили сценарије и механизме  „револуција у боји“. Тако Ибрахим Каракгјул,  коментатор у турски  новинама Yeni Safak, прави провидну аналогију: „Тахрир, Таксим, Кијев“ – мислећи конкретно на антивладине протесте који су пре писања његовог текста  одржани на централном истамбулском тргу Таксим. „Због одбијања руководства Украјине да потпише споразум са ЕУ европски кругови су извели на улицу масе. Позиција канцелара СРН Ангеле Меркел док су трајали догађаји на Таксиму и њене изјаве у вези са ситуацијом у Украјини су идентичне. Тамо је Немачка,  постоји и Француска, а и остале европске земље. Оне су те које одлучују колико ће још да постоји власт у Украјини, оне су те које прете, оне и кажњавају“ – подвлачи турски експерт. Они који дају  такве изјаве „игноришући демократске принципе, уз помоћ улице покушавају да свргну владу, чак и да промене режим. Иза њих је била Европа. Мобилизација улице је вршена преко представника невладиних и обавештајних организација. Они су грубо искористили све слабости које постоје у Турској. Одвратна бахатост је била невиђена“ – подвлачи Ибрахим Карагјул. Чак и када би се преко традиционалног и потпуно схватљивог скептицизма турске стране према ЕУ и осталим западним институцијама покушало  правдање – овакве паралеле са оним  што се данас дешава око Украјине изгледају врло образложено.[2]

Јасно је да је у таквим  условима тешко да може да се говори о приоритету у развоју односа ЕУ и Русије у економској области.

Исти је однос   Русије и Европске уније и када се ради о питањима сарадње у енергетици. Цео низ чланица ЕУ зависи од испорука руског гаса, било са половином потребних количина, било стопроцентно. Ево података   Европске комисије о томе колико  руски гас  учествује у структури  националне потрошње чланица ЕУ: Естонија, Финска, Латвија, Литванија – 100%, Словачка – 98%, Бугарска – 92%, Чешка – 78%, Грчка – 76%, Мађарска – 60%, Словенија – 52%, Аустрија – 49%, Пољска – 48%, Немачка – 36%,Италија – 27%, Румунија – 27%, Француска – 14%, Белгија – 5%.[3]  Укупну зависност Европске уније од испорука руског гаса  Брисел процењује на 39%. Осим тога, Европска унија од Русије купује око 33% нафте.[4]

Putin-nafta eu

Међутим, уместо да оваква сарадња расте, да се укидају постојеће баријере, да се руски  пројекти   какав  је гасовод „Јужни ток“ подржавају, Европска комисија захтева нешто потпуно супротно, а односи се на прилажење  Русије такозваном „Трећем енергетском пакету“. Тај енергетски пакет фактички предвиђа одбијање од учествовања  руске стране   у пројектима доставе и расподеле руског гаса   земљама ЕУ, он дели инфраструктуру експлоатације и транспорта енергената и тако фактички подрива постојеће механизме за  заједничко  деловање  у енергетици. Развоју  односа Русије и Европске уније у сфери енергетике не доприносе ни провере које је иницирала 2012.г. Европска комисија, а које се односе на претпоставку да је руска компанија „Газпром“ кршила прописе о конкурентности у пословању.

Тачно пред двадесету годишњицу противуречног „партнерства“ Русије и ЕУ, са симптоматичном изјавом је изашао Танер Јулдиз,  министар енергетике и природних ресурса Турске, земље која  и сама с ЕУ има прилично сложене односе. Према његовим подацима, потребе Европске уније у природном гасу износе 500 – 525 милијарди кубних метара годишње, при чему само у Норвешкој постоји експлоатација гаса у већим количинама, а то је земља која није чланица Европске уније. Баш зато је, по речима министра, „руски пројекат“ „Јужни ток“ важан за Европу са гледишта поузданости испоручивања  гаса“. „Ми сматрамо  да је у реду да се на том плану руској страни олакша посао“ – подвукао је Танер Јилдиз.[5] На жалост – руководство Европске уније  у себи за сада очигледно не поседује такав здрав смисао.

Успут, недавно је званична статистичка агенција Европске уније Eurostat обнародовала своје податке о динамици промене цена гаса у Европи.  Из њих произилази да су цене гаса у земљама ЕУ порасле за 10,3%,и да таква тенденција има све шансе да се не мења ни следећих година. Значи –   задатак задовољавања растућих  потреба  Европске уније у енергентима постаје све очигледнији ,  што  објективно указује на чињеницу да заједничко деловање Европске уније и Русије постаје неизбежно.


Извор: Фонд Стратешке културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Русија – ЕУ: Ипак сумњиво партнерство

* Обавезна поља