nikolaj-bubkinСумирајући резултате најважнијих политичких догађаја у 2013.години може да се каже да је Русија у својим блискоисточним пословима успевала да обавезе које је задала себи учини и обавезама целе светске јавности, те да тако, пошто је  успевала да стабилизује ситуацију, са мртве тачке помери  решавање проблема који су годинама остајали нерешени. У арапском свету су проговорили да  улога Русије у региону расте, а да се престиж САД смањује. Данас то не оспоравају ни сами Американци. Недавна анкета коју је направио Pew Research Center заједно са Саветом за међународне односе  (Council on Foreign Relation)  показала је да 77 % анкетираних констатује  да су САД   изгубиле поштовање света. Становници САД   на првом месту не одобравају начин на који председник Обама води послове са Сиријом, Ираном и Авганистаном…

Ситуација у вези са Сиријом се у 2013.години кардинално променила набоље. Крајем прошлог лета   изгледало је да неће моћи да се избегне амерички удар на Сирију, а сада многи политичари у Америци признају да од свих сценарија који остају у игри за решавање сиријске кризе, очување контроле над земљом од стране Башара Асада  за Вашингтон изгледа најзгодније. Полазна тачка за промену позиције Запада је постала руска иницијатива о уништењу хемијског оружја у Сирији. Ових дана је државни секретар  Џон Кери борбено изјавио тако, да то одјекне у читавом свету: „Асадов режим може да избегне оружану интервенцију уколико у року од недељу дана преда међународној заједници  сво хемијско оружје.“ Излаз из те ситуације су шеф Министарства за спољне послове Руске Федерације Сергеј Лавров и његов амерички колега Џон Кери разматрали скоро два цела дана на састанку, одржаном  у Женеви, на коме је руска страна успела да убеди Американце, те да се избори за своју позицију.

То је омогућило да се призна да је резултат сусрета у Женеви   потпуна победа руских дипломата који су онемогућили да на Блиском Истоку дође до новог рата у коме би учествовале САД и који би председнику Обами омогућио да пронађе излаз из ћорсокака у који је довео сам себе, тако што би позвао савезнике да ударе на Сирију. Споразум који су САД постигле са Русијом су америчку администрацију спасиле од пораза у Конгресу САД, који није одобравао војну опцију. Председник Обама је захвалио Русији због дипломатске иницијативе: „Мислим да Путин може да одигра  важну улогу у сиријском питању. Без  обзира на несугласице које постоје између наше две земље, ја поздрављам његово учешће. Бићу срећан уколико он на себе преузме одговорност за поступке свог партнера Асада, као и за решавање проблема хемијског оружја. Ово није хладни рат“ – изјавио је Обама у интервјуу АВС.

Русија намерава да настави да се супротставља покушајима смене режима у Сирији, сматрајући да тај задатак у 2014.години спада у приоритет  руске  дипломатије. Не ради се о конфронтацији – ситуација на Блиском Истоку за све стране остаје довољно замршена али су, без обзира на то,  позиције Москве и Вашингтона по низу најважнијих регионалних проблема, постале ближе. Као пример може да послуже успешни заједнички напори у дипломатском решавању проблема иранског нуклеарног програма.

slika amerika-bliski istok

Иранско питање  које је, док је трајала сиријска криза, померено у сенку, у септембру се поново  нашло  у првом плану,  у тренутку када су председници САД и Ирана направили први стваран корак према нормализацији односа између две земље тиме што су разменили  председничка писма. После тога је у Њујорку, за време заседања Генералне скупштине УН, одржан затворени састанак спољнополитичких институција Ирана и САД, који су обе стране оцениле као конструктиван. Затим су председници Обама и Роухани у телефонском разговору који је трајао 15 минута покушали да после 34 године ћутања дају импулс за старт  заједничког посла. Тај телефонски разговор је одмах постао сензација. Али, пошто је позитивно  схваћен  од шефова више држава, он је постао и јабука раздора у односима Беле куће са главним савезницима САД на Блиском Истоку – Израелом и Саудијском Арабијом.  Русија одавно упозорава америчку администрацију да Техеран не би смео да се притера у угао тиме што би се против њега уводиле нове санкције. Нема сумње да су, као и у билатералним контактима са Ираном, тако и у оквиру „шесторице“,  руске дипломате покушавале да утичу на иранску позицију како би се онемогућило заоштравање односа Техерана са Вашингтоном. Јер је још почетком године вероватноћа да може доћи до војног конфликта између Исламске Републике и Сједињених држава и Израела процењивана као врло вероватна, и много је  оних који су тих дана плашили свет причом да почиње трећи светски рат.

Зато је мало ко очекивао да су већ пред крај исте године Иран и „шесторица“ успели да се споразумеју о иранском нуклеарном програму, обзиром да се такав споразум очекује читавих 10 година.  База за постизање споразума постали су предлози које је пре две године дао В.Путин, и који су доласком на власт у Ирану председника Роуханија добили на снази обзиром да су их прихватили и америчка администрација, и европски учесници у дијалогу. Значај постигнутог консензуса је тешко преценити, и тај споразум се с правом ставља у ред историјских догађаја. А још недавно су претпоставке да постоји могућност заједничког рада америчких и иранских дипломата на нацрту таквог документа изазивале велику скепсу. Русија је од почетка подржала иранску тежњу и на тај начин још једном потврдила колико је њена дипломатија прагматична.

И Вашингтон је овог пута желео да се постигне прогрес. Амерички план је садржао две етапе. На првој   је требало да се закључи међууговор  на шест месеци  који би, како то констатује помоћник председника САД за националну безбедност Сузан Рајс „зауставио прогрес у нуклеарном програму“  Ирана и „откотрљао га уназад“. Американци су сматрали да шестомесечна пауза треба да омогући да се донесе „свеобухватно дугорочно решење које ће сасвим уклонити узнемиреност светске заједнице“. Али у будућности ће и даље много зависити од понашања Ирана, јер без обзира на постигнути споразум  санкције настављају да фигурирају као главни аргумент Беле куће. У Вашингтону се тврди да остаје вероватноћа да ће нуклеарни досије Ирана бити затворен тек помоћу војне силе (мада је после Женеве вероватноћа војног сценарија  много мања).

При том на Блиском Истоку САД и Иран и даље остају супарници. Администрација Обаме није имала слуха за савете Русије, УН и Лиге арапских држава о томе да би било сврсисходно да на конференцији „Женева-2“ о регулисању ситуације у Сирији учествује и иранска делегација. По том питању Вашингтон је стао на страну Израела и Саудијске Арабије, који су се успротивили равноправном   учествовању Ирана  у регулисању  проблема Сирије.  Такође, Техеран остаје једина земља која је отворено иступила против потписивања споразума између Авганистана и САД.  Иранско руководство сматра да војно присуство САД и НАТО  у земљи са којом се Иран граничи може негативно да се одрази на ситуацију у комплетном региону. Треба да се призна да Техеран има добре разлоге за своје страховање.

putin-ruhani

Што се тиче позиције Русије у вези са Авганистаном, Министарство за иностране послове  је негирало текстове о томе да је председник Путин позвао Авганистан да потпише споразум са Сједињеним Државама. Истовремено, Москва је заинтересована да пре него што се страни војни контигент изведе из Авганистана Савету безбедности УН  треба да се  достави извештај, зато што је Савет безбедности био тај, који је дао мандат за извођење војних операција у Авганистану. Сада су САД решиле да предузму кораке без добијања  мандата СБ УН,  већ да прођу са споразумом који би био постигнут директно између Вашингтона и Кабула.

Иран жели да Авганистан напусте комплетне америчке снаге. Ми мислимо да ирански прилаз проблему заслужује пажњу, јер има много сумњи у вези са снагом САД да преко договора који се предлажу Кабулу обезбеди безбедност Авганистана. Уколико  нема одговарајућих гаранција Вашингтона – са гледишта интереса Русије губи смисао и даљи боравак Американаца у Авганистану. Тим пре, што Кабул тежи да се ослободи постојеће  једностране оријентације  према Вашингтону и Бриселу. Последњих дана  године која се завршава Авганистан се обратио Русији са молбом да помогне да се осигура безбедност  земље, као и са предлогом да две земље заједно раде на инфраструктурним пројектима. Авганистанској  страни је потребна руска помоћ и ради учвршћења авганистанске полиције, она се нада   сарадњи са Русијом преко ШОС-а у борби против тероризма и екстремизма, као и у борби против  незаконитог промета дроге чија је производња у 12 година америчког војног присуства у тој земљи повећана  44 пута. Ради се о сарадњи која не предвиђа војно уплитање Русије.

Председник Руске Федерације Владимир Путин је на годишњој конференцији за штампу о резултатима 2013.године констатовао: „Ми смо стварно, ја тако мислим, дали битан допринос   решавању акутних и дуготрајних проблема у вези са Сиријом, као и са иранским нуклеарним програмом.“ Међутим, Русија не претендује на улогу јединог лидера:  „Ако ћемо поштено, понекад смо ми предлагали нешто  што је ушло у основу тих решења, нешто су предлагали Американци, Кинези, Европљани. Све то је резултат заједничког рада и зато се томе не може  прићи на неки други начин“ – сматра председник Русије.


Извор: Фонд Стратешке културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Русија и САД на блиском истоку – резултати 2013. године

* Обавезна поља