kecmanovicНије новост да је поводом Дана РС на адресе највиших представника Српске из Сарајева стигла морбидна честитка са фотографијама лешева и коментаром “да се 7. јануара славе невине бошњачке жртве које леже у темељу Републике” или нешто слично. Новост, бар донекле, јесте да се ни након три недеље од тада нико од бошњачких политичара, медијских коментатора и јавних интелектуалаца није огласио поводом тог јавног излива националне мржње. Јесте да су “честитку” потписале невладине организације, али, пошто Мајке Сребренице, Коалиција “1. март” и др. уживају јавну подршку бошњачке власти, било је за очекивати бар неку и нечију изјаву да званична политика не стоји иза поменутих излива “родољубља”. Али не зато да би демантовао “ћутање које очито значи одобравање”, него зато да би бар симболично допринео реинтеграцији БиХ коју Бошњаци већ 20 година упорно заговарају.

Поставља се питање шта су “честитком” хтели да постигну потписници и они који је прећутно одобравају.

Да ли очекују да ће после “честитке” Срби одустати од Српске? Не! Они знају да је РС настала пре Сребренице, али и пре Казана, Тузланске колоне, Добровољачке, те да је формирана због доминације бошњачко-хрватске већине у заједничким органима БиХ ‘92.

Да ли мисле да ће адресанти после “честитке” одустати од прославе рођендана Републике Српске? Опет, не! Јер они такође знају да ружење Српске слављеницима потврђује да би је требало славити сваки дан, а да би макар и искрену честитку схватили као подвалу.

Да ли се надају да ће Срби, уплашени “честитком”, напустити Српску и одселити у Србију? Такође, не! Зато што су се у послератним годинама уверили да Срби, за разлику од Хрвата, не цуре из БиХ, него се у РС досељавају из ФБиХ и Хрватске.

Да ли верују да ће “честитка” анимирати некога јаког да се споља ангажује због геноцида над Бошњацима? Ваљда, ни то! Знају да се у иностранству већ зна да је број ратних страдања био готово пропорционалан националној структури становништва у БиХ.

Па шта су онда хтели оном “честитком” илустрованом лешевима? Да увреде Србе? Да продубе бошњачку мржњу? Да онемогуће нормализацију ентитетских и националних односа у БиХ? Понајпре би се рекло да је бошњачка политика напросто изгубила компас и да њени протагонисти не знају шта хоће.

morbidna-cestitka-srebrenica

Изнервирани су препорукама ЕУ да се о проблемима функционисања БиХ равноправно договоре са другим ентитетом јер себе сматрају равноправнијим. Обесхрабрени су “Обамином доктрином”, према којој Азија и Пацифик постају апсолутни амерички приоритет, а БиХ се једва помиње као трећеразредни проблем, јер себе виде као америчке штићенике. Фрустрирани су што је приближавањем Београда Бриселу испало да су Срби ипак пожељнији у Европи него Бошњаци јер себе доживљавају као Европљане плус. Разочарани су фијаском неоосманске политике “матице” Турске јер им је Ердоганово својатање било отворило панисламско окриље. Иритирани су упорним протестима хрватских партнера због дискриминације у федералном уставу и изборној пракси јер их у томе дискретно подржавају Загреб, Беч, Берлин и Ватикан. Искомплексирани су политичком стабилношћу РС и самоувереним ставом њеног лидера јер у њему виде претњу по интегритет БиХ. Обезглављени су готово дневним обртима савеза и сукоба својих националних странака, који трају већ четири године, јер се боје да ће ослабити националну позицију у ФБиХ и БиХ. Забринути су због економске ситуације, која примарно и није генерисана на локалном нивоу, па се ту не може ни решити јер прети социјалним немирима.

У тој спољној и унутрашњој дезоријентацији, шта ће и куда ће, с ким ће и против кога – једини константан оријентир јесте мржња према Српској и Србима као извору свих проблема и Бошњака и Босне. Понекад се стиче утисак да је још од рата одржавају, негују и развијају по инерцији иако ни себи ни другима не би знали да објасне зашто.

Српска је део Дејтонског споразума, који су Изетбеговић и Силајџић добровољно потписали. А нису морали да га потпишу, као што нису ниједан од више претходно понуђених међународних мировних споразума. Непосредно после Дејтона нису биле забележене манифестације незадовољства у СДА, бошњачкој бази, новинарским коментарима, јавним иступима угледних националних интелектуалаца. Напротив, владало је краткотрајно одушевљење што је рат завршен, што је НАТО бомбардовао српске положаје око Сарајева, што тзв. АБиХ није капитулирала, што је Дудаковић победио “Абдићеве одметнике” у Цазинској Крајини и учествовао у продору хрватских јединица у западни део Српске.

Шта се то после променило? Да ли су накнадне бошњачке анализе показале да је Дејтонски споразум за њих неповољан? Или су га прихватили само као прелазно решење ка Босни без ентитета и кантона и све мањим процентом Срба и Хрвата? Да ли их је и Холбрук са – “Потпишите!” – инструисао исто као својевремено Цимерман са – “Не потпишите!” – а они поново поверовали да ће САД после све завршити по њиховој мери? Или су га потписали само као привремено нужно зло и тактички уступак док приберу снаге и крену у нови бој за јединствену државу? Алија им је то после Дејтона и оставио у аманет: “Ова генерација је сачувала Бошњаке и Босну, на следећој је да крене даље…”

Ако се ради о овој последњој претпоставци, могу да рачунају да време ради за њих. Систематском опструкцијом Дејтона и стигматизацијом Српске и “Херцег-Босне” подижу тензију на националној бази. Спољни оквир БиХ чува им међународно признање. Из године у годину повећавају своје релативно учешће у националној структури и Федерације на рачун Хрвата и БиХ на рачун Срба. Тек у том контексту и “честитка са лешевима” коначно добија неки смисао.


Извор: Пресс РС

Коментари

Један коментар на Шта је смисао бошњачке честитке са лешевима

Оставите коментар

Оставите коментар на Шта је смисао бошњачке честитке са лешевима

* Обавезна поља