У ери опште приватизације и распродаје којом најзначајнији државни ресурси прелазе у приватне руке, чини се да је једини процес који се креће у супротном правцу у ствари национализација и прелазак у државно „васништво“ наше деце.

У стара времена родитељи су били најодговорнији за здравље и васпитање властите деце. Држава у форми школе, социјалних служби или полиције била је само крајње средство у случају да родитељи у потпуности запостављају своје обавезе или физички угрожавају сопствено дете. Све остало представљало је „кућно васпитање“ које се као и приоритети разликовало од породице до породице. Припрема за живот младих нараштаја одвијала се у главном у породици, преузимањем друштвених модела и система вредности родитеља уз постепену еволуцију и „модернизацију“. Српски родитељи су тако одгојили Милутина Миланковића, Михаила Пупина, Слободана Јовановића, владике и генерале али генерације које су пре једног века победоносно завршиле Први светски рат и изградиле разрушену Отаџбину. Чак је и комунистичка власт уважавала „аутономију породице“ и тежиште идеолошке индоктринације сместила у школске установе.

Савремена држава не дозвољава себи тај луксуз. Вешто се заклањајући иза јавног интереса, интереса заједнице и права детета на делу је општи напад на породицу у циљу „преузимања“ власти над децом.

У друштву постоји више врста власти, на пример духовна коју реализују верске организације над „верном паством“или родитељска коју имају родитељи над децом. Ипак, најзначајнији облик власти је политичка власт коју има држава над својим поданицима. Тако држава преко законодавне, извршне и судске власти регулише живот појединаца, позивајући се на опште добро али веома често у корист интересних група на власти. Али проблем политичке власти је тај што се она зауставља на спољашњем. Она је кадра да прописима натера појединца да поштује формално утврђен систем вредности и процедуре, Али све друго а посебно оно унутрашње (осећања, прихватање или одбијање вредносних модела,…) остаје ван њеног домашаја. Да ни превазишла тај „недостатак“ држава (или већ поменуте интересне групе које су себе инсталирале на власт) покушава да преузме контролу над васпитањем младих нараштаја а у својој глади за општом влашћу и потпуном контролом држава  покушава да све друге конкуренте потисне и развласти. У томе се крила и тајна прогона црквених организација у тоталитарним режимима или подстицање ухођења у оквиру породице као тежња ка апсолутној власти и  неспремност да се она дели са било ким.

Сада су на удару родитељи и мада је њихова власт над децом доста ограничена, они и надаље имају одређена права и обавезе према деци и деца према њима. Да би се поткопала позиција родитеља последњих деценија се користе као изговор тзв. „дечија права“. У хистерији успостављања тих права сведоци смо како се у појединим областима та права шире на рачун родитељских при чему родитељима и надаље остају оавезе. Примера ради, деца-адолесценти од своје 15 године имају право да родитељима ускрате право увида у здравствене картоне[1] па се може десити да родитељи неће бити обавештени о, евентуалним, здравственим проблемима и могућом потребом за лечењем (или специфичном режиму исхране или слично). Само онај ко није имао децу у пубертетском узрасту може веровати како се са децом тог узраста све може договорити у искреном разговору. Али, биће да држава боље зна шта је дечији интерес.

У Србији је општа хистерија да се у Грађански законик и Закон о правима детета уграде одредбе о изричитој забрани физичког кажњавања, без обзира што је проблематика већ регулисана истим законом кроз забрану „насиља“ и потпуну забрану телесног кажњавања у свим просветним установама. Чињеница да 93% родитеља сматра да физичко кажњавање није потребно у васпитавању деце говори само да се „пљускање по гузици“ користи само као крајње средство[2]. Топла родитељска реч често није гаранција да ваше „мезимче“ неће поново покушати да гурне иглу у електричну утичницу и да је у екстремним ситуацијама развијање условног рефлекса по коме, за поступке који угрожавају живот и здравље следи казна, није насиље већ пут ка заштити дечијег живота и здравља. Али, биће да држава боље зна шта је дечији интерес.

Случај затварања омладинског кампа на Златибору леп је пример како се држава умешала у простор који јој не припада покушавајући да „одглуми“ да је деци већи пријатељ од самих родитеља. Ситуација у којој су деце добровољно приступили кампу уз пуну сагласност родитеља а држава се појавила као заштитник који спасава децу од „манипулација“, показује да се неки државни орган осетио довољно моћним да процени да ли родитељи врше манипулацију сопствене деце и уче их нечему што држава сматра „недозвољеним“. Сумња родитеља да држава врши манипулацију њиховом децом у овој причи се не рачуна. И тако се суочимо са чињеницом да држава сматра недозвољеним свако обучавање за самоодбрану или самопомоћ јер зашто би се неко обучавао „кад ће држава да штити све?“.

Самозаваравање да ће све бити у реду и „гурање главе у песак“ неће нас заштитити нити помоћи нашој деци да схвате свет у коме ће живети. Лепо је и потребно учити децу толеранцији и мирном решавању конфликта. Али не треба да допустимо да они који су на међународном плану чинили насиље бомбардујући нашу земљу 78 дана, који су санкцијама и агресијом изазвали смрт стотина хиљада деце у Ираку, и који и надаље санкцијама и насиљем кажњавају целе народе, данас уче наше родитеље да ли треба да „шљапе по гузи своје дете и згражају се над физичким кажњавањем. Пре ће бити да је насиље над децом некажњено убиство Милице Ракић и наша земља би требло  да се побрине да се такав злочин више не понови и прође некажњено. Нека држава кроз радно законодавство заштити родитеље од злостављања кроз неплаћени прековремени рада на послу или кроз здравствено законодавство спречи дискриминацију мајки. Кад се тако на „нормалним“ основама уреди друштво, о својој деци ћемо бринути сами. Пре него што се из неких земаља препишу репресивне норме према родитељима било би лепо преписати и прописе који су помогли да од тих земаља настану економски успешне демократске државе са развијеном привредом и социјалном заштитом угрожених. Наравно, при преписивању „новотарија“ није забрањено користити и мозак. Да се не дође у ситуацију да се вишедетној породици у којој су родитељи остали без посла и због сиромаштва тешко могу да воде бригу о деци, одузимају и раздвајају  деца и дају у хранитељске породице[3] уместо да се родитељима помогне да раде и издржавају своје и наше заједничко потомство.

До тада, борба за физичко и ментално здравље и општи напредак деце може се остварити само у сарадњи са родитељима, подршком и јачањем породице а никако репресијом и прогоном. У свести просечног Србина деца су оно најдрагоценије што има и шта ће бранити свим средствима. Било би жалосно и по цело друштво катастрофално уколико би родитељи као непријатеља који им угрожава породицу препознали и властиту државу. Можда би они који се налазе у позицији да одлучују о судбини целог народа и државе и то требало да имају на уму?

_______________________________

Одреднице:

[1] Усвајањем измена Закона о здравственој заштити од 1.јануара 2012.године дете може родитељима ускратити право на увид у властити здравствени картон. Родитељима преостаје само нада да лекари могу имати разумевање за „родитељске бриге“ и искористе могућност да због  угрожености живота или аутодеструктивности детета ипак  не искључе родитеље.

[2] Предлог у Преднацрту грађанског законика је покушај мешања државе у један врло интимни однос између родитеља и детета. Став моје струке јесте да ово може бити врло опасан друштвени експеримент. На то указује и чињеница да је само 29 земаља у своје породичне законе ставило овакву одредбу, а 168 земаља није, међу којима су најразвијеније државе света. У Великој Британији, Ирској, Француској, Италији, Белгији, Чешкој, Словачкој и још неким земљама ЕУ не постоји никаква забрана телесног кажњавања деце, такође ни у Америци, Аустралији, Африци и Азији. У Канади је био такав покушај, који је оспорио канадски Врховни суд и дозволио родитељима да кажњавају децу од друге до 12. године отвореном руком.. https://www.mamaibeba.rs/najnovije-vesti-medicina/1100-sta-znaci-zabrana-batinjanja-dece

[3] Хранитељство је једна веома лепа и хумана активност  али и активност за коју се остварује новчана надокнада и која ипак представља само замену за природно родитељство.


Извор: Аналитички форум

Оставите коментар

Оставите коментар на Случај кампа на Златибору или чија су “наша” деца?

* Обавезна поља