Сребренички напад на премијера Вучића као чин тероризма

МУП Републике Српске је инцидент у Сребреници пријавио Специјалном тужилаштву као кривично дјело убиства у покушају. Таква небулозност једноставно иритира реакције попут овог текста.

Правне квалификације попут ове указују да у врху полиције Српске не постоје криминалисти какви су се професионално суочавали са кривичним делом убиства. Неспорно је постојање животне угрожености премијера Александра Вучића током напада у Сребреници, но то можемо третирати и као околност једног много тежег кримена – тероризма. Да би то адекватно правно опсервирали морамо схватити како овде објекат напада није био обичан грађанин, него премијер нама пријатељске земље и политички најмоћнија особа државе Србије. Када таквој особи угрожавате живот и тело онда насрћете на политички систем суверене државе коју иста представља. Без обзира садржавали такви напади убилачки карактер или не сличне кримене морамо перципирати као напад на институцију (председика владе), а у том случају не можемо говорити о „убиству човека“.

При том морамо узети у обзир једну једнако важну чињеницу. На територији Републике Српске (или Босне и Херцеговине) догодио се напад са елементима бруталног животног угрожавања представника две нама пријатељске државе, Србије и Словеније. Према званичним саопштењима и председник Борут Пахор је задобио повреду током овог напада. Тиме инцидент добија ширу међународну димензију. Квалификовати то као покушај убиства Александра Вучића, а без сагледавања ширег контекста напада, представља „умотворину“ незапамћену у криминалистичким доктринама.

То што су предсједници Вучић и Пахор преживели напад, то што данас шаљу умирујуће поруке и настоје спријечити ескалацију сукоба, није основа да догађај минимализујемо и његове починиоце лакше теретимо. У Сребреници се догодио тежак злочин, а само су пуком срећом избегнуте много теже последице. Па замислимо само шта би се догодило да је премијер Вучић смртно страдао. Ми би данас имали ситуацију непосредне ратне угрожености, опште дестабилизације и хаоса. То и јесте био циљ актера овог несумњиво терористичког напада.

Полако долазимо до есенцијалних обележја због којих овај догађај треба оквалификовати као чин тероризма. Примарни циљ сваког терористичког напада је сијање општег страха и терора, односно наметање перцепције да нико није сигуран у окружењу у каквом се напад догодио. Зато се као мете напада и бирају високопозициониране штићене личности. Таквим избором објекта напада шаље се порука, односно следеће важно обележје тероризма. Муслимански екстремисти оваквим нападом упутили су јасну поруку да на простору Балкана нико није сигуран. То је стравична порука и тражи адекватну реакцију институција и друштва (какву квалификацијама типа покушај убиства тешко да ћемо постићи).

Надаље, важно је истаћи како је овде нападнут и уставнополитички поредак Босне и Херцеговине. Као суверена држава БиХ има право да организује различите манифестације и да позива госте по свом нахођењу. Напад на такве манифестације и позване госте представља директан атак на суверенитет и поредак државе. Ваљда је претходно јасно наглашено како су у конкретном случају нападнуто више држава са циљем одашиљања међународне поруке.

ЦИЉ: ВУЧИЋЕВО УСМРЋИВАЊЕ „КАМЕНОВАЊЕМ“

Сам начин извршења терористичког акта у овом случају јесте крајње индикативан. Дакле, говоримо у „каменовању“ као облику смрти још увијек легитимно примењивом у појединим муслиманским друштвима са успостављеним шеријатским правом. То је облик усмрћивања какав се примењује према посебно омрзнутим жртава, какве осим усмрћивања намеравамо и тешко злопатити, али и понизити. Такав облик усмрћивања примењује се над блудницама или крадљивцима. То је обик усмрћивања какав су починиоци терористичког напада намеравали применити над премијером Вучићем.

Но, ту се може уочити једна специфична перфидност овог злочина. Сам злочин се покушава представити као „ситуациона реакција“ разуларених чланова породица жртава ратних злочина. Нема ту ничег случајног или реактивног, но јасан перфидан план искориштавања једне манифестације за упућивање терористичке поруке, уз произвођење терора и општег хаоса. Са тим циљем су виновници напада дошли на лице места, циљно подизали тензије пре саме манифестације и током трајања исте, затим уклањали заштитне ограде, опкољавали премијера и започели са нападом на живот и тело. Чак и у оваквом исходу догађаја, у смислу Вучићевог преживљавања напада, починиоци су упутили јасну и недвосмислену поруку – спремни смо и способни за брутално насиље!

Да унутар „труста мозгова“ у врху полиције Републике Српске постоји иоле стручности до сада би у сребреничком нападу препознали „зворничку матрицу“ терористичког деловања. У више објављених текстова објашњавао сам специфичност матрице примењене у зворничком терористичком нападу. У том случају неспорним жртвама (полицајцима) није признат статус „нескривљене жртве“ само због тога што их је неко (из окружења нападача) сврстао у категорију сребреничкох злочинаца. Истовремено, као извршилац напада одабран је крајње специфичан појединац – дијете жртве ратног злочина. Тиме укупно и жртва и злочинац добијају једнан специфичан однос, много сложенији него у случајевима класичних терористичких напада.

И у случају напада на премијера Вучића могуће је применити идентичан образац ускраћивања статуса „нескривљене жртве“, а примарно због његове „радикалске прошлости“. Истовремено, нападач је у овом перфидном чину за себе покушао обезбедити статус „жртве“ у смислу стварања манипулативне матрице према којој су напад починиле породице сребреничких жртава или народа који је претрпео геноцид. Зашто то наши „стручњаци“ нису уочили може се сматрати крајње индикативним, баш као што је индикативна и правна квалификација примењена у овом догађају.

На крају треба истаћи како су и тешки безбедносни пропусти директно утицали на материјализацију овог бруталног терористичког чина. Но, због преобимности текста та питања мораћемо оставити за наредне дане и неки нови текст. За сада је довољно апеловати на МУП РС-е да се институционално уозбиљи, те да овом терористичком нападу додели одговарајућу правну квалификацију, а потом да радње доказивања усмери у том правцу. То што је премијер Вучић преживео напад и што данас шаље поруке мира и стабилности никако не смемо схватити као основу да погодујемо злочинцима који су га напали.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина