Памти ли ико „ЦИА тезу“: Југославија се мора распасти јер се граничи са БРИГАМА, тј са: Бугарском, Румунијом, Италијом, Грчком, Аустријом, Мађарском и Албанијом.

И распала се – последња држава Јужних Словена и било ког њеног етничког дела.

Иако се Србија још неко време држала и под Милошевићем стварала привид функционалне државности, ипак је сваки самостални, суверени државотворни облик нестао распадом СФРЈ. Бугарска никада није била суверена држава, било да је реч о њеном учешћу у Варшавском или НАТО пакту, па о својој евентуалној државности може само копати дубоко по средњевековној прошлости.

Али земље бивше Југославије имале су државу коју су, као бесни пси западне алијансе, у крвавом рату заувек уништиле и тиме себе ускратиле за живот у државном уређењу и систему који се креира и функционише властитом памећу и властитом политичком вољом.

Мала и бескорисна лаж је како је Србија под Ђинђићем или Коштуницом покушала бити држава, па је Ђинђић због тога убијен а Коштуница пензионисан. О свим стратешким политичким одлукама Ђинђићевог доба одлучивало се у Берлину, само је мало отпора пружено по питању Косова, јер је покојни премијер схватао, да ако да Косово Шиптарима заувек ће изгубити шансу да понови успех на неким изборима и буде опет премијер. Србија и Срби никада неће бити спремни за насилну сецесију своје територије, одустајање од Косова, и та чињеница увек је била елеменат политичког баланса и калкулација које су једнако чинили и „државотворни“ Коштуница (пензионисањем свих способних генерала који су храбро командовали отпором највећој и најгорој војној алијанси у историји људског рода). Са друге стране Ђинђић је, страхујући од државотворног наслеђа и праксе, склапао споразуме са организованим бандама, западним обавештајним службама и амбасадама у земљи, којима је реч СЛОБОДА само реч без њима разумљивог садржаја.

Први озбиљан напор и јасан стратегијски садржај у борби за државност, која подразумева пуну одговорност према властитом народу и народној републици, и презентну амбицију да се све политичке одлуке које се тичу организовања народног живота доносе и проводе у оквиру властитих народних институција је, након распада Југославије, учинила Република Српска, вођена одлучношћу председника Милорада Додика, након 2005. године.

Наравно да та прича није била једноставна нити је данас таква, јер у формалном смислу, у „Дејтонски“ организованој БиХ, Република Српска је „само ентитет“, без монетарне суверености, без војске и са пуно бесмислених сарајевских институција на грбачи.

Заједнички устав довео је до заједничких инструмената законодавне, извршне, судске а посебно квази-уставне и квази-правосудне власти у виду разних институција (Уставни суд БиХ и ВСТС) потпуно недоступних институционалном надзору и контроли самих потписника Дејтонског споразума и његовог Анекса 4. тј. Устава БиХ.

Јер, политичка делатност је, увек, активност појединца који иде ка своме циљу. Разликује се у интензитету, крупним или ситним одлукама.

У избору приступа примјећује се разлика између политичара трабанта и политичара стратега. Трабанти праве каријеру и „гомилају златнике“ – то је основни смисао њиховог учешћа у политици. Политика без садржаја – значи без идеје и без воље да се идеја у било којој форми наметне друштву. Реч је о политици очувања и трајања „службеног модела“ и војсци безличних сподоба уграђених у систем.

Стратези имају визију и вечиту борбу – одричу се каријере. Сви политички режими, ма како организовани и на којим принципима засновани, су у сталној конфронтацији са стратезима и делују на рушењу ауторитета и објективне представе о стратегу. А сви полтрони узидани у темеље актуелног поретка, лоцирани у државној служби и мас-медијима, увек су присутна брана пред настојањима политичких стратега да креирају нове политичке односе, бољу државну организацију и покрену друштвену свест у правцу самоспознаје. Тачније речено: политика је смишљено деловање у циљу наметања личног мишљења целокупном друштву. Зато трабанти и нису политичари, него службеници или референти у сложеном и важном занимању.

Баш зато сви напори председника Додика и његова политичка стратегија националне суверености, на Западу изазивају осјећај политичке и историјске нелагоде, јер кроз Додика и Републику Српску српски народ ризикује али одлучно и јасно испољава дух који је кукавичка, недржавна, неолиберална Европа запамтила као најјачу манифестацију слободе и тежње за самосталним одлучивањем о својој судбини, још од почетка одлучне побуне против Османског царства на Балкану, првих дана деветнаестог века, те Карађорђа Петровића, Милоша Обреновића, њихових сабораца и наследника.

Побуна против западног монструма који у име „људских права и моралних начела“ уз војну моћ НАТО алијансе разара државе, завађа и убија народе принципом минималних разлика, и на територији коју насилно освоји, оставља бесперспективност и осиромашени уранијум, је нужност и дужност. Журити ка њима као идеолошком циљу народног благостања значи бити неразумна кукавица и безобразни лудак који свој народ вара и укида му могућност правилног избора, развоја и перспективе у сваком смислу.

Зато на сцену ступају национални издајници, неоусташки бојовници и исламистички мутанти који својом агресивношћу требају да увере и свој и суседне народе да се држава не исплати и да је најлакше под кишобраном великих сила одрећи се великих амбиција и кукавички дисати ваздух и одгајати нове уплашене генерације за које ће слобода бити само садржај виртуелне стварности локалног рачунара, комуникације на друштвеним мрежама и живота са „минималцом“ у наредних пет векова. Без жртава, без побуне, без државе и без било каквог знања о важности народне суверености, колективне и личне слободе.

Милорад Додик, својим односом према држави и одлучношћу да преузме одговорност и буде санкционисан или анатемисан, даје лош пример профилу лидера самозванаца, лажних вођа, који борбу за државу идентификују са полтронским осмесима у холовима Беле куће, Бундестага или Форин офиса, те фотографијама направљеним том приликом, које ће одржати илузију у народу о важности и значају посла који „вођа кукавица“ обавља за своју земљу.

Баш тако: Додик се не може сликати са генералним секретаром НАТО-а, разним западним амбасадорима, високим представником – малим аустријским „пицопевцом“ Инцком и неолибералном гамади, не зато што је то њихова одлука него зато што је целом својом политичком активношћу Додик послао јасну поруку да му то не значи ништа и да постоје политички интереси које није спреман жртвовати због сликања.

Политичко лидерство, у начелу, нити је једноставно за препознавање у актуелном тренутку нити је савршено. Ту несавршеност константно ће истицати западни владари у својим пропагандним билтенима (они их зову мејнстрим медијима) а пре свега ће скинути брњице са главе лажне опозиције – правих националних издајника.

Специјални рат против основа националног интереса, западни владари ће увек водити као мали политички сукоб са „једним човеком“, наглашавајући његову несавршеност, измишљајући корумпираност, националнистичку агенду и анти-европски радикализам и то као медијски рат у коме су медији само средство покретања правосудних институција да раде „свој посао“, а у стварности да ухапсе председника државе, онако како се то увијек радило. У Јужној Америци видљив је био другачији амерички приступ – збацивани су легални председници али се чувала целовитост државе да не буде „хаоса пред вратима Беле куће“, почев од убиства Аљендеа и довођења Пиночеа на власт у Чилеу (која ће трајати готово пола века); преко случаја генерала Нориеге, председника Панаме, који је Панамски пролаз ставио под контролу своје државе, Панаме, са лажним оправдањем корумпираности, као и случаја Никарагве. У Евро-Афро-Азији убијани су лидери да би се уништила држава – САД нису пуно показивале бриге за хаос који остављају на медитеранској плочи земаља и народа. Након хапшења Слободана Милошевића као „корумпираног председника државе“ и његовог изручења лажном разбојничком суду у Хагу, који се бавио писањем лажне историје у којој смо као савременици учествовали и разумели је потпуно другачијом. Као и збацивање Садама Хусеина због измишљеног и непостојећег оружија за масовно уништење или Гадафија као „корумпираног диктатора“. Ове државе нису на истом континенту али је образац био каубојски и амерички и зато, убијање својих лидера ниједна држава није преживела.

Издајице мира и државе знају да је јавност позорница на којој се ова битка води.

Зато ће напасти Јавни сервис под контролом државе, најважнији инструмент одбране, Радио телевизију Републике Српске – РТРС, њену управу и њену уређивачку политику.

Ни речи неће проговорити о медијском вехабијском смећу исламистичких екстрема и фанатика, терориста и бомбаша самоубица из Катара – „Al Jazeeri Balkans“; откриће нам да им не смета продужена рука CIA тачније CNN-a – „N1 TV“, или телевизија Исламске Републике Иран „TV SAHAR“; вести Турске агенције „Anadolija“ ни штампаног обавештајног таблоида „Faktor“, који је окупио највеће медијске пропалице са Балкана да тумаче стварност, у којој само Срби представљају фактор масовног злочина и агресивности – извор хаоса и неевропског приступа. Или о SAFF-у и Vijestima Umeta, Putu vjernika или Balkanskom halifatu… А тек Federalna televizija – FTV, тај цинични билтен исламистичких лажи о рату, о вери, о нацији и држави. Бакиров билтен који му је бабо Алија оставио у наслеђе.

Бакир Изетбеговић и СДА – са поремећеном, неисторијском психологијом етничког и верског квазимода, који није научио „поседовати државу“ и који само чека господара који ће њега увести у процес владања, пуни мржње, јуришаће на посљедњу слободну и неосвојену државотворну тврђаву српског народа – Републику Српску и на њеног изабраног председника. Разне тужбе и прљаве ратне лажи не јењавају са ове адресе; ове психологије коју је окупирала примитивна афро-азијска памет политичких примата блиских разуму зелених дрекаваца.

Истина – ако се погледају милионски пројекти који су требали доказати српску кривицу, попут „Босанског атласа злочина“ или „Босанске књиге мртвих“ аутора Мирсада Токаче и његовог Истраживачко-документационог центра у Сарајеву, за који су „изгинули“ Норвежани са десетинама милиона еура – откриле су се нове чињенице:

1. Укупне жртве у рату по војно-цивилној структури, по Токачи, од 1991-1996, биле су:

9

Тако смо дознали да је протекли рат довео до већих војних жртава од цивилних а у сфери националне анализе утврдили смо и етничку структуру погинулих: Бошњака 62.013, Срба 24.953 а Хрвата, укупно, 8.403. Међутим, у „Босанској књизи мртвих“ – кроз имена погинулих, откривене су и друге, итекако битне чињенице а посебно: Сви мртви из реда „осталих“, којих је у БиХ, пре рата, било више од 300.000, третирани су у складу са западном пропагандом као „несрби“ да би у Токачином раду, постали „Бошњаци“ међу којима се само у Сарајеву нашло, преко 5.000 „старих Бошњачких имена“, попут: Радован, Миленко, Стојан, Стеван, Петар, Ранко, Милован, Слободан, Никола, Јанко или Милорад… а на нивоу целе БиХ преко 9.000 мртвих уписаних у књигу Бошњачке трагедије.

Свакако је и „Сарајевски случај“ био знаковит, јер су у укупне сарајевске жртве уведени Срби који су до Дејтонског споразума живели и управљали општинама Хаџићи, Илиџа, Илијаш, Вогошћа, Трново, а у некима као што је општина Пале чине и по 97.% становништва. Када се искључе ове општине и пречисте спискови те етницитети дефинишу у складу са захтевима породица а не са мшљењем СДА и сарајевске чаршије, откриће се да је у Сарајеву више погинуло Срба него Бошњака и да су пропагандне лажи о агресији и опсади Сарајева, убијању цивила и злочинима највећи злочин према истини о рату и највећа увреда наметнута српском народу.

9

Токача је написао овако: „Што се тиче националне структуре жртава у овим општинама, највећи број жртава, њих 9 429 су Бошњаци, до чега је њих 5 574 погинуло у статусу војника, а 3 855 је убијено као цивили. Срба је убијено 3 573, од чега су 1 097 цивили, а 2 476 војници, од чега су 2 241 припадници ЈНА-ВРС. Од 810 погинулих Хрвата, 482 су погинули као цивили, а 328 као бранитељи Града у јединицама АРБиХ. Треба напоменути како је у обрани Сарајева у јединицама АРБиХ погинуло 235 Сарајлија српске националности и 328 Хрвата у јединицама АРБиХ.“

А тек Сребреница: Приказ укупних жртава, у региону Подриња, са „општинском подјелом, изазвао је бројна негодовања у Сарајеву и отворене нападе на Токачу.

9

У укупном трајању рата погинуло је 7243 лица а не 8.327 колико пише на споменику у Поточарима, као жртве убијене у току седам дана, јула 1995. године.

Обзиром да је Токачина „Књига мртвих“ демантовала све оно што је урађено у склопу пројекта „Босански атлас злочина“ и страшну пропаганду којом су Срби били изложени – напрасно је са Google Earth, и уопште са интернета, уклоњено и једно и друго. Вишемилионски пројекат норвешке владе недоступан је јавности од 2014. године а сваки попис и евентуална национална селекција жртава постали су недоступни.

Након пропале приче о великим жртвама, Бакирова СДА је уз помоћ Исламске заједнице отворила нови фронт против Републике Српске у правосудним институцијама БиХ а о томе и увредама које долазе из Сарајева „Босићеви папци и полтрони“ где год били, никада нису проговорили нити су помињали увреде које свакодневно долазе у вези са Сребреницом. О клањима муџахединским поготово, да се „Бакир и Шефик не наљуте“.

То ћутање и издајничка политика СЗП и добро распоређених полтрона, као и оптужбе на рачун институција од националног интереса, понашање је које Бакир плаћа, очекује и добија.

Чување унутрашњег јединства „нације“ ова афро-азијска ментална и културна група у Европи обезбедила је агресивним оптужбама за ширење исламофобије и зачепила уста свакој критици политичког пута и групног кретања поред провалије којим је водила народ.

Тај пропагандни изум појма „исламофобија“ вишеструко је био функционалан: он је заустављао приче и разговоре о бруталним и масовним злочинима исламиста о ритуалним егзекуцијама и терористичким акцијама – зауставио је и критику окупације европског континента а посебно ушуткао верску интелигенцију и муслимане који су жељели разговарати о битним питањима реформе ислама, односу према политичким уређењима и друштву, према историјској свести и паралелном идентитету поред исламског – о положају жене у друштву, одгоју деце, о самоубиствима као акцијама ширег војног значаја…

Да би могао градити функционалну државу, са модерним законским решењима и функционалним институцијама, председник Додик морао је увек изнова одговарати на питање ратне улоге свога народа и блиске историје настанка Републике Српске. Тај изазов Додик је храбро прихватио, супротстављајући се отворено пропагандним стереотипима о рату у Босни и Херцеговини и улози српског народа у њему, док су многи политички актери кукавички подвијали реп и мирно слушали лажи и оптужбе на рачун властитог народа.

Додик је јасно утврдио интересе и циљеве српског народа у Републици Српској и нико га није могао уценити ни заплашити.

Тако се, кроз борбу, кристалисала једина јасна формула за прави, национално осмишљен избор политичког лидера народа и земље.

Научити од Додика, пуста је политичка жеља сваког Бошњака који жели имати иза себе поуздану државу што брине о њему а испред себе нуди сигурну перспективу напретка.

Зато о томе пишем: смрћу Мехмеда Спахе, Бошњаци су изгубили сваку везу са својом историјском браћом а тиме и сваку везу са државом.

Држава није ничија играчка нити продужена рука било чије воље изван својих граница.

Држава је знак свести и моћи народа – знак вере у његову колективну свест и способност да управља собом, градећи и пројектујући боље, за генерације које требају тек доћи. Династија Изетбеговића повукла је властити народ на раскрсницу на којој је сваки избор погрешан а сваки пут странпутица – потпуни ћорсокак и безизлаз.

Вратити се назад на пут сарадње са српским народом, рационално и потпуно преиспитујући односе пре рата и после њега, те формулисати политику развоја државе која не постоји без суверености и самосталности на међународном плану, значи учинити једини правилни корак у будућност. Доказивати моћ државе на сиротињи којој се ускраћују основна права и која је доведена у тешко стање зависности, без посла и без могућности избора, може само верски фанатик задојен мржњом попут Бакира.

Сукоби са Човић Драганом нису нимало персонални него симболични сукоб Хрвата и њиховог дојучерашњег цвећа – њихових интереса и планова за будућност.

Сукоби са Додиком су израз глупости и неразумевања властите губитничке позиције коју Бакир Изетбеговић нуди целом бошњачком народу као једину извесну перспективу. Одлазак Бакира Изетбеговића означиће крај лутања и неизвесности – крај страдања за све народе у БиХ.

Његов одлазак је сасвим сигуран и неизбежан а то је ДОБРА ВЕСТ ЗА СВЕ.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на У џихаду против Републике Срске или ДОБРА ВЕСТ ЗА СВЕ

* Обавезна поља