Ana FilimonovaОсновни инструменти Североатланске алијансе која се последњих година динамично развија на Балкану, су: Акциони план за чланство, Савет за евроатланску сарадњу, програм Партнерство за мир, неформална регионална Управљачка група за безбедност југо-источне Европе (South East Europe Security Cooperation Steering Group), програм југо-источног процеса сарадње (SouthEastEuropean Cooperation Process), Савет за регионалну сарадњу (Regional Cooperation Council).

НАТО на Балкану непрекидно и доследно јача. Главна достигнућа су следећа: на самиту у Риги (новембар 2006) алијанса је донела принципијелно решење да се активира на Балкану – тада су БиХ, Црна Гора и Србија позване у савет за евроатланску сарадњу. На самиту НАТО у Букурешту (април 2008) алијанса је предложила БиХ и Црној Гори да започну “интензивни” дијалог са НАТО, а са Србијом је био “појачан” дијалог у програму “Партнерство за мир”. Албанија и Хрватска су постале чланице алијансе, Македонију од пуноправног чланства дели само проблем имена. Црна Гора (децембар 2009) и БиХ (април 2010) постају учеснице Акционог плана за чланство. Чикашки самит (мај 2012) потврдио је подршку алијансе атланском путу Западног Балкана. На сусрету министара иностраних послова земаља НАТО 4. децембра 2012. године донета је Резолуција о политичком развоју Западног Балкана искључиво у контексту процеса евроатланских интеграција.

Што се тиче Србије, за алијансу посебан значај има ликвидација борбене способности српске војске – некада водеће војне силе у региону, међутим, при том се очекује да њене поједине јединице могу учествовати у “миротворачким” мисијама (у ствари – у војној агресији) НАТО пакта. НАТО посебно инсистира на примени Споразума о транзиту потписаног 18. јула 2005. године; учешћу Србије у Партнерству за мир, учешћу Србије у Радној групи Србија-НАТО по питању реформи у области одбране. Управо та структура практично обезбеђује садејство алијансе и српске стране у принудној и форсираној реформи српске армије по НАТО стандардима, укључујући перспективу учешћа српских јединица у мултинационалним операцијама. Такође се од Србије очекује садејство у промовисању дипломатских иницијатива алијансе на нивоу региона. НАТО је за Србију отворио неколико фондова, који између осталог покривају уништење “вишка муниције”. На сусрету српског председника и шефа алијансе у септембру 2013. године у Њујорку у оквиру сесије Генералне Скупштине УН, Председник Србије Томислав Николић је подвукао да је Србија отворена за још ширу сарадњу, иако “неће променити правац”. Одговарајући, господин  Андерс Фог Расмусен је игнорисао примедбу Т. Николића по питању неспремности кардиналне промене спољнополитичког вектора земље, указавши да је НАТО спреман корак по корак ширити практичну војну сарадњу и политички дијалог са Србијом.[1]У 2013. години је било планирано 160 тачака узајамне војно-техничке сарадње Србије и НАТО, развијене су и неке раније непланиране мере. Тако је на пример у јулу 2013. године у Великој Британији основан још један велики фонд ради “ликвидације вишкова” технике и наоружања Србије, коју ће реализовати Технички Истраживачки Институт из Крагујевца.

У јуну 2009. године НАТО је на Косову реализовао реорганизацију Косовског заштитног корпуса (КЗК), касније их заменивши Косовским безбедносним снагама (КСБ) које су током лета 2013. године од стране НАТО стекле статус “пуне борбене готовости”. Влада “Републике Косово” током неколико наредних недеља планира да “Скупштини Косова” поднесе Пројект закона о оружаним снагама Косова и да почне званичну процедуру формирања армије Косова. Војска мора бити професионална, њен главни задатак је обезбеђење територијалне целовитости Косова. То значи дефинисање “легитимног циља” нове албанске армије формиране на основама некадашње ОВК, а тај циљ је – српски север Косова. Сходно томе, већ за неколико недеља Срби са севера Косова ће бити принуђени да воде тешку борбу за опстанак против уједињених напора Београда, Приштине и међународне заједнице и да се нађу лицем у лице са још једним моћним противником – албанским бојевицима из формација “легитимне армије”. Та армија чији костур представљају некадашњи “пси рата” ОВК “на основу закона Републике Косово” спремају се за интервенцију, војно-терористички упад на север покрајине. Динамика догађаја покреће механизам убрзања процеса регионалне војно-политичке консолидације и мобилизације пронатовских снага. То значи стратешко и тактичко јачање НАТО у региону.

Оружане снаге Косова (ОСК) ће имати 5 хиљада војника у личном саставу и корпус од 3 хиљаде резервиста, што одговара регионалним армијама. Фазе формирања ОСК су детаљно разрађене: током 2014-2016. године планира се промена “Устава Косова” и законодавног система који се односи на безбедносни сектор, од 2017 до 2019. године биће спроведена промена наоружања, куповина наоружања, опреме и муниције за испуњење нових мисија. Финална етапа (2020-2024) још није прецизно дефинисана – “повећање комплетирања личног састава, његова припрема и обука”.[2]

nato-kosovo

Уколико се испостави да је српско (или било које друго) становништво спремно да са оружјем у рукама брани своје животе, онда сламање отпора неће чинити само албанска полиција него и албанска војска која је стекла искуство за спровођење диверзантско-казнених операција против цивилног становништва. У оваквим околностима српско становништво у покрајини практично постаје Брестска тврђава[3] и вероватноћа повољног развоја ситуације за Србе практично не постоји, пошто је немогуће супротставити се снагама обичних грађана систему – систему власти, систему казнених јединица (косовске полиције, косовске армије). Да подсетимо, ти обични грађани су против своје воље увучени у систем власти Приштине по Бриселском споразуму, који је потписала српска влада са “владом Републике Косово” 19. априла 2013. године. Када и како ће Приштина прећи на врућу фазу офанзиве на север Косова – то је само питање времена. То је једна од најугроженијих тачака које могу да у блиској перспективи разруше регион.

Границе Косова са Албанијом и Македонијом су скоро непостојеће. Југ централне Србије (општине са албанском већином Прешево, Бујановац и Медвеђа) нагињу ка Косову, исто као и западни део Македоније, јужни и источни део Улциња, делови општина Плав и Рожаје (Црна Гора), југ Грчке (Епир). То је злослутна Велика Албанија која почиње да функционише мимоилазећи акте формализације, практично и “легитимно”. Центар албансе узајамне делатности смешта се на осовину Тирана-Приштина.

Међународна заједница у Приштини само на речима декларише “праведност”, мултиетничност”, “транспарентност” и “равноправне добросуседске односе” на Косову. Стварност је потпуно другачија. Да наведемо пример српских полицајаца који су по Бриселском споразуму прешли на службу у Косовску полицију. Они који су прешли у КП морали су да прођу седмодневну обуку у бази Вучитрн и добили су војну униформу. Српски полицајци који су својевремено спроводили антитерористичке операције против тзв. ОВК морали су да добију униформу из руку тих истих бојевика-командира из ОВК. Одлука о ликвидацији државних институција Републике Србије укључујући судове, армију, полицију и специјалне службе, екстерно пензионисање српских полицајаца у покрајини, представљало је“гашење српске државе метеорском брзином, као да никада није ни постојала. Пре њих су шиптари преорали наша гробља, запалили и порушили наше цркве и манастире. Само од доласка КФОР-а убили су и киднаповали 1500 Срба… Све смо доживели али ово чудо нисмо могли ни да сањамо да ће нас наша држава натерати да се на силу интегришемо у шиптарско друштво и да обучемо униформу УЧК… претили су нам да ће нас оставити без плата…”[4]

На поновљеним изборима за градоначелника Косовске Митровице 23. фебруара регистровано је присуство грба Косова на бирачким списковима и другим документима. Горан Ракић, кандидат који је на крају победио на изборима (“Грађанска иницијатива”, “Српска”) одлучио је да не одговара на питања медија о одсуству статусне неутралности избора. Најкарактеристичније је то што је његов политички супарник Оливер Ивановић (“Грађанска иницијатива – Србија, демократија, правда”) гласао у албанском затвору (по оптужници за ратне злочине Приштина му је одредила месец дана притвора). Драгиша Ђоковић, бивши посланик Скупштине Србије оценио је поновљене изборе као “фарсу и жестоки притисак на српски народ”.[5]Према пристиглим подацима у северном делу Косовске Митровице ако је у јутарњим часовима регистрована ниска излазност бирача, то је средином дана било примећено оштро повећање изласка на биралишта – када је почео организовани излазак радника из институција и предузећа. У коначној рачуници на изборе је изашло 5.854 бирача (20, 63%). За Ракића је гласало 2.707 грађана.[6]То значи да је 25 хиљада бирача бојкотовало изборе.

hasim-taci-oruzane-snage-1372889145-334439

Бриселски споразум није оставио избор Србима. Они који су изашли на биралишта руководили су се разлозима “како би градоначелник био Србин”, у супротном случају, указује Душан Недељковић, “нама једино преостаје да узмемо оружје у руке и идемо у бој. Они (Албанци – А.Ф.) су све добили што су хтели али и даље инсистирају на своме”. На тај начин су се Срби са севера Космета нашли између чекића и наковња: неучествовање на Приштинским изборима гуши се од стране Београда (претње отпуштања и укидања социјалне помоћи), учешће суштински ништа не може променити, касније функционисање локалних органа власти биће остваривано по законодавству Приштине. Срби на северу покрајине – и то у великој већини – младе породице са троје деце (то је највећи показатељ у Србији), спремају се за масовно исељавање. Животни услови постали су неподношљиви. Поново су се појавиле претње физичког злостављања (колају приче о постојању спискова са чак 5 хиљада лица, по којима ће Приштина спроводити хапшења). Затварање Оливера Ивановића, Драгољуба Делибашића и Жарка Веслиновића, само су потврда најмрачнијих прогноза. Српски грађани очајнички желе да буду саслушани, обратили су се СБ УН са захтевом да се формира независна комисија и упути на Космет како би се утврдило кршење елементарних људских права.

Дакле, имамо прегруписавање и мобилизацију снага НАТО-а и његових сателита, који су интензивирали напоре у правцу насилних решења на Косову. У самој Србији, с обзиром да је у економском смислу земља на ивици колапса, ситуација је на ивици социјалне експлозије – није ни чудо што представници српског естаблишмента све чешће помињу босански и украјински сценарио. Безусловно, ситуација у Украјини већ се одражава на Балканки регион. Конкретно, Председник Републике Српске Милорад Додик указује на напоре за дестабилизацију РС које предузимају западне невладине организације са циљем “остварења политичких промена у Босни и Херцеговини”. Главну реч “води улица која жели да покаже како у Републици Српској нема органа власти”. “Ради супротстављања покушајима англо-америчких савезника да створе још једну “зону хаоса” у БиХ, Додик је позвао све друштвено-политичке снаге – власт, опозицију, невладин сектор и грађане Републике Српске да очувају мир и стабилност до избора у октобру 2014. године, у супротном – истиче Додик – “Република Српска ће се наћи у ванредном стању из кога нам више никада неће дозволити да заведемо поредак”.[7]’

Потпредседник владе Србије Александар Вучић изабрао је супротан правац. У интервјуу за Си-Ен-Ен 21. фебруара он је изјавио да је ситуација у Украјини разлог због кога се власт у Србији труди да испуни све циљеве које је зацртала”.[8]Тања Мишчевић, шеф преговарачког тима Србије са ЕУ, 24. фебруара 2014. године на текућој међународној конференцији посвећеној проблемима српске спољне политике и безбедности, дала је у великој мери индикативну изјаву. Конкретно, Мишчевићева је подвукла да ће пут европских интеграција “веома брзо створити обавезу промене спољне и безбедносне политике Србије. Билатерална сарадња са Руском Федерацијом и другим државама мора бити модификована у складу са спољном политиком ЕУ”. Помоћник српског министра иностраних послова М. Удовички је приметио да у том процесу “постоје деликатни проблеми као што је редефинисање улоге НАТО и ЕУ, интероперабилности и друго”.[9]

Игор Лукшић, потпредседник црногорске владе, шеф дипломатије, потпредседник ДПС, 22. Фебруара је указао на неопходност приступања Црне Горе НАТО пакту “као најбољем гаранту независности Црне Горе”, приметивши да је “војна неутралност за државу – најскупља ствар”. Она – каже даље Лукшић – “тражи изградњу самосталног система одбране, што за Црну Гору представља најскупљи вид одбране”. Поред тога, Лукшић је одбацио идеју о референдуму за приступање у НАТО као “вештачку”, у потпуности повезујући просперитет и безбедност Црне Горе са НАТО пактом, истичући нераздвојивост процеса европских и антлантских интеграција. Сада се влада Црне Горе спрема за НАТО самит који ће се одржати у септембру 2014. године у Великој Британији – како се очекује тамо ће Црна Гора добити позив за ступање у редове алијансе.[10]

У резултату свега реченог, Балкан се претвара у мобилизацијску НАТО тачку где се предузимају озбиљни напори ЕУ и НАТО да се подрију “Балкански детонатори” у региону како би се балканске земље “престројиле” на позиције “бивалентне напетости” – у односу према Русији и према сопственом народу, суверенитету и независности својих земаља.



[1]http://nato.mae.ro/en/node/389

[2]http://www.balkaneu.com/farewell-security-forces-kosovos-armed-forces-born/

[3] Брестска тврђава – легендарно војно утврђење које је на почетку Другог светског рата остало у окружењу нацистичких немачких јединица и упркос дивовској и херојској одбрани било практично осуђено на потпуно уништење (прим. прев.).

[4]http://facebookreporter.org/2014/02/23/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%B4%

[5]http://www.vaseljenska.com/politika/srbi-glasali-pod-siptarskim-grbom/

[6]http://www.nspm.rs/hronika/danas-se-odrzavaju-ponovljeni-izbori-za-gradonacelnika-kosovske-mitrovice.html

[7]http://www.nspm.rs/hronika/milorad-dodik-pratimo-rad-grupa-koje-zele-da-proteste-iz-federacije-bih-prenesu-u-srpsku.html

[8] http://srb.fondsk.ru/news/2014/02/21/aleksandar-vuchih-za-cnn-situaciia-u-ukraiini-razlog-shto-se-vlast-u-srbiii-trudi-da-ispuni-sve-cileve-koie-ie-zacrtala.html

[9]http://www.nspm.rs/hronika/tanja-miscevic-saradnja-srbije-sa-rusijom-morace-da-bude-u-skladu-sa-spoljnom-politikom-eu.html

[10]http://srb.fondsk.ru/news/2014/02/22/luksic-neutralnost-ie-naiskuplia.html


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Учвршћивање НАТО снага на Балкану

* Обавезна поља