Готово је владајуће схватање како је простор на ком живимо својеврсна земља НАТО-а и само НАТО-а. У том смислу често се у одбрану таквих правно неоснованих схватања воли позивати на Дејтонски мировни споразум, и то на његов Анекс 1-А који има назив Споразум о војним аспектима мировног решења. Када се позива на тај анекс, обично се то чини на прилично редукционистички начин, свођењем текста наведеног споразума само на онај дeо (члан 1. став 1. тачка Б), у којем стоји да ће НАТО овде успоставити своје снаге “које ће деловати под руководством и бити подређене управи и политичкој контроли Северноатлантског савета (НАЦ) преко командне структуре НАТО”.

Међутим, испуштају се, намерно или не, они делови тог истог споразума у којима је уговорено (снагом међународног уговора као извора међународног јавног права) да и друге државе имају право да својим војним снагама (копненим, ваздушним и поморским) помогну у очувању мира и стабилности у иначе латентно немирној и нестабилној Босни и Херцеговини, која је у таквом стању од завршетка рата на овим просторима па све до данас. А, како стоје ствари, ништа другачије на том пољу неће бити ни у будућности.

Ако је тако, а нажалост јесте, осећам потребу да овим текстом укажем на одговарајуће одредбе Споразума о војним аспектима мировног решења у БиХ, из којих произлази да НАТО нема тапију на наш простор, какво схватање се разним средствима жели усадити у главе овдашњих људи. Уместо тога, наредним редовима желим да (до)кажем како наш простор јесте земља у којој једнако важну улогу имају Уједињене нације (УН), као и Русија.

Почећу од ове потоње државе, указујући на одредбу члана 1. став 1. тачка Ц) Споразума о војним аспектима мировног решења. Том одредбом су БиХ, Федерација БиХ и Република Српска као уговорне стране уговориле своју сагласност да и друге државе, дакле и Русија, својим војним снагама помажу у спровођењу војних аспеката мировног решења, при чему такав ангажман нема временско ограничење. Дакле, ово је први међународно-правни основ да и Русија, само ако то она жели, буде овде војно присутна, о чему, ако се одлучи на то, Русија затим закључује споразум са НАТО-ом, при чему постизање тог споразума није услов руског присуства, већ је реч о инструменту за утврђивање модалитета учешћа Русије у очувању мира и стабилности у БиХ.

Но, није ово једини правни основ по међународном праву за руско војно присуство код нас. Да би се разумeо тај други основ, подсетићу на одредбу члана 1. став 1. тачка А) Споразума о војним аспектима мировног решења у БиХ. Том одредбом БиХ, Република Српска и Федерација су уговориле да се “позива Савет безбедности УН-а да усвоји резолуцију којом ће овластити земље чланице или регионалне организације да установе мултинационалне војне снаге за спровођење”. С тим у вези БиХ, Република Српска и Федерација БиХ су тим анексом Дејтонског споразума даље уговориле “да те снаге могу да се састоје од копнених, ваздухопловних и поморских јединица из земаља у НАТО-у, али и ван НАТО-а”, које би биле распоређене у БиХ да помогну у обезбеђивању поштовања одредаба споразума.

Цитиране одредбе су правно важне из најмање два разлога. Један се запажа одмах након њиховог читања, док се други разлог не може одмах уочити. Када је реч о првом разлогу, сви ћемо релативно лако закључити како речи “и друге државе” (што укључује и Русију као једну од војно најмоћнијих држава на свету) овлашћују и остале земље да могу, ако то желе, путем УН-а ангажовати своје војне снаге на нашем простору. Наравно, не да би га окупирале или подјармиле, већ у циљу остварења племените мисије очувања мира и стабилности.

И управо на овом месту долазимо до оног другог разлога који се, како рекох, не може одмах запазити простим читањем члана 1. став 1. тачка А) Споразума о војним аспектима мировног решења у БиХ. Наиме, једино што тим читањем можемо да закључимо јесте да ће УН путем Савета безбедности да усвоји одговарајућу резолуцију о свему томе, али не знамо шта она може да садржи, а посебно не знамо начин на који се такве резолуције усвајају.

Стога да бисмо све ово разумели, најпре ћу подсетити на то да је Савет безбедности УН-а до сада већ много пута усвајао резолуције којима је продужавао мандат војних снага у БиХ. На примеру последње такве резолуције, број 2496 (2019) од 5. новембра 2019. године, то изгледа овако. У тачки 4. Резолуције Савет безбедности је најпре одлучио да обнови мандат за присуство међународних војних снага у БиХ и у наредних 12 месеци (дакле, до 5. новембра 2020. године). Потом је у тачки 5. Резолуције овластио државе чланице, које партиципирају са ЕУ у успостављању војних снага (тзв. ЕУФОР АЛТХЕА) као правни наследник некадашњег СФОР-а, да и у периоду до 5. новембра 2020. године наставе своје војно присуство у БиХ ради стабилизације мира.

Ове одредбе Резолуције број 2496 (2019) су веома важне ако се има у виду механизам њеног усвајања. То је механизам утврђен Повељом Уједињених нација (чланом 27. став 3), којом је прописано да се одлуке Савета безбедности (које нису процедуралне) доносе потврдним гласовима девет чланова (од укупно 15), али уз услов да то укључује потврдне гласове свих пет сталних чланова Савета безбедности. И сада долазимо до кључне ствари за питања којима је посвећен овај текст. Наиме, међу оних пет сталних чланова Савета безбедности УН-а је Русија. То значи да ако Русија не да свој потврдан глас, ниједна резолуција Савета безбедности не може бити усвојена, па тако ни Резолуција број 2496 (2019) од 5. новембра 2019. године.

Из овога се даље може закључити најпре то да је и све раније бројне резолуције Савета безбедности о продужавању мандата међународним војним снагама у БиХ прихватала Русија, јер без тога ниједна од њих не би могла бити усвојена.

Међутим, има нешто важније што се намеће као коначни закључак из свега што је претходно речено. Наиме, ако се о овим питањима ништа не може одлучити у Савету безбедности без сагласности Русије (а не може), онда то значи да Русија има могућност да затражи да се у наредној резолуцији (оној која би уследила после 5. новембра 2020. године) одлучи да и њене војне снаге буду присутне у БиХ ради стабилизације мира, те да и то буде усвојено у новој резолуцији Савета безбедности о евентуалном продужењу мандата међународних војних снага у БиХ. У супротном, Русија има апсолутно право да стави вето на сваки предлог резолуције којим се не би уважио тај њен легитимни захтев, што би онда значило престанак мандата свим међународним војним снагама у БиХ. С обзиром на континуирано одсуство стабилности код нас, БиХ нема интереса да одбије такав легитимни захтев Русије. А Република Српска још мање нема интереса за то одбијање, тачније речено нема их никако, јер ће у супротном сценарио овдашњих дешавања, све су (не)прилике, без тога водити у њен нестанак.


Извор: Независне новине

Оставите коментар

Оставите коментар на УН, НАТО, Русија и Република Српска

* Обавезна поља