Obično se govori kako su evropske integracije nastale kao posledica nastojanja najdalekovidijih ljudi da očuvaju mir u Evropi i obezbede njen prosperitet posle Drugogo svetskog rata. Stvari su, međutim, mnogo prozaičnije. Nije se radilo o realizaciji benevolentnih programa već o stvaranju političke tvorevine koja je zasnovana isključivo na interesima. 

U seriji od četiri članka pokušaću da rezimiram najzanimiljivije analize krize procesa evropskih integracija.  Tekstovi su  napisani na osnovu radova brojnih autora, poput Janisa Varufakisa, Džejmsa Galbrajta, Džozefa Stiglica, Pola Krugmana, Vivien Šmit, Sajmona Hiksa, Kostasa Lapavitsasa, Hans Verner Sina, Đandomeniko Majonea, Volfganga Štreka, Džona Giligama, Toni Džada, Ašogi Modija i drugih.

Nastanak i razvoj evropskih integracija

Iz rata su SAD izašle kao najmoćnija svetska sila za koju je hegemonija u Evropi predstavljala osnovni strateški interes. Trebalo je na opustošenom starom kontinentu obnoviti kapitalizam i unapred onemogućiti sukobe između evropskih nacija. Za srdište tog novog ekonomskog poretka izabrana je Nemačka, To je bio prostor u kome nije postojala suverena vlast nacionalne države, nije bilo potrebe da se suzbijaju protivljenja domaćih političkih snaga. Nemačkoj su evropske integracije bile način da se oslobodi nacističke prošlosti i ponovo uključi u međunarodnu zajednicu država. Jedino kao Evropljani Nemci su mogli da povrate svoju nacionalnu reputaciju i da izbegnu katastrofalne posledice poraza. Savezna Repulika Nemačka bila je formirana 1949. spajanjem tri zapadne okupacione zone. Staljin je marta 1952. predložio ujedinjenu i neutralnu Nemačku.

Prvi engleski evroskeptici odmah su razumeli da je Velika Britanija u stvari izgubila rat. Zbog dva velika sukoba sa Nemačkom u XX veku ona je ostala bez imperije, a obnova evropskog kapitializma sa središtem u Nemačkoj značila je njeno ponovno ekonomsko jačanje. Britanski laburisti su bili sumnjičavi prema integracijama, jer su u drugim državama koje su učestvovale u tim procesima bili na vlasti konzervativci, klerikalci i kapitalistički karteli tj. ”katolička crna internacionala”. Slične stavove imao je i lider nemačkih socijaldemokrata Kurt Šumaher.

Iako se kao začetnici ideje o ujedinjenju Evrope posle rata obično navode francuski političari Žan Mone i Robert Šuman stvarni pokretač  tog procesa bio je Staljin, tj strah od širenja “sovjetskog komunizma”.

Neposredno posle okončanja rata kod zapadnih saveznika bila je prihvaćena ideja o tome da Nemačku treba deindustrijalizovati i pretvoriti je u polje krompira. Ali, zbog sovjetske opasnosti, taj plan je brzo napušten. Glavni cilj bio je da se  stvori čvrst bedem protiv nadiranja svetskog socijalizma, a obnavljanje privrede u opustošenoj  Evropi bio je prvi zadatak. Po svaku cenu trebalo je sprečiti sukobe unutar kapitalističke Evrope kako oni ne bi oslabili bedem protiv SSSR-a. Trebalo je obuzdati silu koja je dala nemerljiv doprinos pobedi nad nacističkom Nemačkom. I nacisti su tvrdili da njihov “novi poredak” predstavlja bedem protiv “sovjetskih azijatskih hordi”.

Nacistički privredni funkcioneri imali su značajnu ulogu u prvim fazama integracija. Istoričar Toni Džad piše da su septembra 1943 Hitlerov ministar Alfred Šper i ministar industrije u francuskoj  vladi iz Višija izradili plan ograničavanja tarifa između Francuske i Nemačke. Bila je to anticipacija evropskih trgovačkih odnosa i posleratne francusko-nemačke ekonomske koordinacije. Visoki funkcioner francuske kolaborasionističke vlade Pjer Puše, koji je posle rata pogubljen, zamišljao je posleratnu Evropu kao prostor u kome će carinske barijere biti ukinute, a integrisana  ekonomija obuhvataće ceo kontinent, sa jedinstvenom valutom. Naravno, pod Hitlerovom zaštitom. Tokom rata mnogi su i izvan Nemačke smatrali da je “ ujedinjenje Evrope”  pozitivna posledica nacističke okupacije.  Posle uspešnih nemačkih ratnih operacija stvoren je veliki privredni prostor, ukinute su granice, integrisane  su transportne mreže i sl. Tvorac politike hladnog rata američki diplomata Džordž Kenan poverio se oktobra 1949. državnom sekretaru Dinu Ačisonu : “ Ono što je loše u Hitlerovom novom poretku je što je Hitlerov.”

Teritorijalna sličnost Trećeg Rajha i Evropske unije

U formalnom smislu početak integracija čini stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik 1951.Tada je nastala “prva Evropa”. Radilo se o supranacionalnoj organizaciji koju su činile Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Zapadna Nemačka. Francuzi su smatrali da rurski bazen predstavlja osnov nemačke privredne i vojne moći.  Stvaranje Zajednice bio je način da se njena proizvodnja uglja i čelika stavi pod međunarodnu kontrolu. Za Francusku to je bilo jedino rešenje, pošto nije prihvaćen njen prvobitni plan da se nemački resursi stave na raspolaganje njenoj industriji. Amerikanci su se plašili da bi to vodilo ka jačanju SSSR-a. Radilo se o evropskom rešenju za francuski problem. Za Nemce, pak, bio je to način da se ukine kontrola savezničkih sila nad resursima rurskog basena. Zajednica je predstavljala nemačko-francuski pakt u koji su se uključile i male države, koje su se plašile da će biti progutane od većih. One i danas služe kao blokirajuće grupe protiv preterane majorizacije u EU. Posle gubitka Indonezije Holandija je postala veliki pristalica integracija. I Vinston Čerčil  smatrao je da francusko-nemačko partnerstvo predstavlja prvi korak u obnovi evropske porodice.

U francuskoj Skupštini pristalice generala De Gola glasale su protiv osnivanja Zajednice za ugalj i čelik. U vreme Atlijeve vlade u Britaniji su izvršene obimne nacionalizacije teške industrije. Laburistima nije bilo u interesu da se priključe jednom privatnom trustu.

Od samog početka evropske integracije bile su za Francusku pokušaj da se obuzda nemačka moć i da se njen ekonomski razvoj ukolopi u širi evropski okvir. Francuzi su se, s pravom, plašili da obnovljena nemačka industrija može ponovo razoriti evropsku ravnotežu moći, kao što se to dva puta desilo u XX veku. Mone je bio uveren da bi eventualni novi rat između te dve države značio kraj francuske istorije. Integracije su predstavljale alternativu za nemačku nezavisnost. Evropeizacija Nemačke zamišljena je kao njena neutralizacija, tako da ona bude vojno bezopasna a ekonomski korisna

Preko panevropskih integracija SAD su podsticale  stvaranje jedinstvenog evropskog tržišta u kome će slobodno delovati američke korporacije. To je bio uslov za Maršalov plan. Najvećoj sili je bilo u interesu da obezbedi postojanje stabilnog  mlađeg trgovačkog partnera u Evroaziji koji je u vazalnom položaju. Osim toga, privredni oporavak Nemačke bio je u interesu i evropskim državama  čije industrije nisu mogle da budu obnovljene bez paralelne obnove njene ekonomije.  Pored toga, veliki troškovi okupacije iscrpljivali su savezničke resurse. Trebalo je prehranjivati nemačko stanovništvo u vreme kada je nestašica hrane postojala svugde. Interes SAD bio je da disciplinuje Evropu u postratovskom periodu i da se obnovi kapitalizam u njoj. Cilj je bio postizanje mira koji ne remeti ststus kvo, obezbeđuje vlast buržoazija i onemogućava politički radikalizam. Vladajuće elite u Evropi ovakav koncept doborvoljno su prihvatale. 

U jednom izveštaju CIE iz aprila 1947.  navodi se da je glavna opasnost za bezbednost SAD  mogućnost ekonomskog kolapsa u Zapadnoj Evropi i dolaska na vlast komunista. Lažni narativ o mirovnom projektu koristi se kako bi se diskvalifikovale kritike EU.  Posle dva svetska rata evropske države nisu raspolagale ni resursima niti su bile voljne  da konflikte interesa rešavaju ratovima. Uostalom, evropske države  i dalje su vodile imperijalne ratove u Aziji, Africi i Latinskoj Americi. SAD su nastojale da obuzdavaju SSSR ne samo vojnim putem već i promovisanjem evropskih integracija.

Prvom sekretaru NATO Lordu Ismeju, pripisuje se izreka da je ovaj vojni savez osnovan  da bi se suzbio SSSR, kontrolisala Nemačka i da bi SAD bile prisutne u evropskim poslovima.  (To keep Russians out, the Germans down  and Americans in.) Evropa treba da bude integrisana ne samo da bi Nemačka bila pod kontrolom. Amerikanci su smatrali da je suverentiet evropskih država trošak koji oni ne mogu da podnesu. 

I rat i mir trebalo je da reše pitanje Nemačke. Strah od nemačke obnove bio je prisutan na svom stranama. Sve dok je Nemačka bila glavni neprijatelj, konflikti između saveznika bili su u drugoom planu. Jedan visoki britanski diplomata primetio je 1943. da je bolje da SSSR dominira u Istočnoj Evropi nego Nemci u Zapadnoj. Kada je Nemačka posle pada Berlinskog zida ujedinjena, produbljivanje integracija je bilo neophodno kako bi ta kontrola nad njom bila očuvana. Mastriht je novi Versaj, pisao je tada pariski Figaro. Najradiklanije produbljivanje integracija trebalo je da stvori nadnacionalnu protivtežu  nemačkom  ujedinjenju.

Žan Mone je bio uveren da narodi nisu spremeni da dobrovoljno pristanu na integracije. Njih zbog toga treba provoditi bez javnog govora o tome, nevidljivo. Ujedinjavanje Evrope trebalo je nametnuti kao svršen čin, bez uzimanja u obzir  političkih, socijalnih i ekonomskih posledica. Integracije su zamišljene kao politički inženjering odozgo, kojim treba da upravljaju prosvećene elite. 

Potpuno odsustvo demokratskog odlučivanja od početka je karakterisalo evropske integracije. To je bio i ostao elitistički projekat čiji je cilj bio konsolidacija kapitalizma. Mone je smatrao da demokratija onemogućava tehnokratsku efikasnost.

Idejni tvorac ovakvog koncepta bio je, još pre rata, Fridrih fon Hajek. On se zalagao za složenu državu sačinjenu od više nacija, u kojoj će centralna vlast biti ograničena. Na taj način sprečava se mešanje države u ekonomiju i suzbijaju otpori od strane različitih grupa, naročtio radničke klase i sindikata. Bez suvereniteta nacionalne države ne mogu da kontrolišu zbivanja na tržištu. Naprotiv, tržišta disciplinuju njih.

Fridrih fon Hajek, austrijski liberalni ekonomista, jedan od ideologa koncepta Evropske unije – Foto: Vikipedija

Hajek je predlagao veliku federaciju sa slobodnim kretanjem robe, usluga, kapitala i ljudi. Strukturna homogenost koja postoj zbog male veličine države, kao i zajednička nacionalna tradicija i identiteti, omogućavaju intervencije u socijalni i politički život. Tako nešto nije moguće u velikim i heterogenim političkim kulturama. Takva složena država omogućava liberalizaciju ekonomije i suzbija u isto vreme i socijalizam i nacionalizam. U njoj demokratske institucije ne mogu imati uticaj na ekonomiju. Suvereno je slobodno tržište čiji efekti ne mogu biti korigovani političkim odlukama.

Dvadeseti vek bio je vek levice. Posle pobede nad fašizmom i nacizmom, u mnogim evropskim državama, naročito Italiji i Francuskoj, postojale su jake komunističke partije. Rašireno je bilo uvernje da nije moguć povratak na stari kapitalizam “laissez faire” tipa, da je rekonstrukcija moguća samo u planiranoj ekonomiji i da tzv. slobodno tržište nema te potencijale. Levi antifašizam nije bio samo protiv nacizma već i protiv celog društvenog sistema koji ga je proizveo kao i vladajućih klasa koje nisu bile spremne da mu se suprotstave, ili su bile njegovi aktivni protagonisti. Za antifašiste posleratni poredak predstavljao je natavak borbe. Zbog toga je vladajućim klasama odmah po okončanju sukoba glavni problem bio ne fašizam nego potencijalno revolucionarni antifašizam. Zbog straha od socijalnog radikalizma ubrzano su razoružavane snage  otpora, a kažnjavanje nacista i njihovih saradnika pretvoreno je u farsu. Zaborav nacističkih zločina bio je uslov za stvaranje novog evropskog poretka.

Posleratna  socijaldemokratija, pod pritiskom radiklane levice, sledila je kejnzijanski koncept države blagostanja. Javni sektor u privredi bio je moćan, u nekim zemljama i dominantan. Nacionalno planiranje, ne sovjetskog tipa, bilo je gotovo opšteprihvaćeno. Takav sistem ugoržavao je interese i profitabilnost kapitala. Evropske integracije bile su način da se ekonomska politika oslobodi demokratske kontrole i pritiska odozdo. Ideja je bila da regulisanje tržišta, što je moguće više, bude preneto na supranacionalni nivo na kome nema demokratskih institucija. Favorizaovan je tehnokratski način upravljanja. Neoliberalna ideja je da tržište treba da deluje na jednom nivou višem od onoga na kome funkcionišu  demokratski konstituisane političke vlasti. Na taj način one bi bile onemogućene da ograničavaju slobodu kapitala i da vode politiku redistribucije. Zbog toga je naglasak bio na negativnim integracijama, države su sprečavane da ograničavaju ekonomske slobode. Tako su podrivane  nacionalne demokratske institucije i mogućnost da niži socijalni slojevi preko državne intervencije utiču na tržišne ishode. 

Zajednica za ugalj i čelik nije bila naročito ekonomski uspešna, ali, njenim osnivanjem stovren je psihološki prostor za dalje napredovanje integracija. Spektakularni nemački  industrijski rast nije nastupio zbog osnivanja Zajednice već zbog izbijanja Korejskog rata.

Suecka kriza 1956. naterala je Francusku da pihvati dalje napredovanje integracioja.Tokom krize ona je, zajedno sa Ujedinjenim Kraljevstvom, bila ponižena od strane SAD.  Adenauer je tada primetio da je nastupilo vreme da se izgradi Evropa. Jedino na taj način zapadnoevropske  države mogu ostati svetski relevantne sile. Unutar francuske elite preovladao je stav da je bolje dominirati Evropom zajedno sa Nemačkom nego biti u angloameričkom zagrljaju. Neki istoričari ističu da bi egipatskog predsednika Nasera trebalo uvrstiti među osnivače EU.

Ugovorom iz Rima 1957. stvorena je Evropska ekonomska zajednica (EEZ), “druga Evropa”.  To je bila trgovačka zajednica stvorena sa ciljem da se promoviše ekonomski rast bez suštinskog ukidanja suvereniteta država. Radilo se o pluralistčkoj, a ne hijerarhijskoj strukturi, koja je počivala na kooperaciji i konsenzusu. U prvim fazama integracije učestvovale su države između kojih nisu postojale drastične razlike u nivou razvijenosti,.nije bilo napetosti između kreditora i dužnika.

Ceremonija potpisivanja Rimskih ugovora kojima je stvorena Evropska ekonomska zajednica (EEZ), preteča današnje EU (Rim 25.03.1957) – Foto: Vikipedija

Ni posle Rimskog ugovora produbljivanje integracija nije bilo naročito dinamično. Povremeno su primane u članstvo nove države kako bi tržište bilo prošireno.

Ujedinjeno Kraljevstvo postalo je član 1973. U prvom periodu integracija britanska elita bila je protiv pridruživanja zbog nesklonosti da se ograniči suverenitet prenošenjem ovlašćenja na supranacionalnu političku tvorevinu. Britanija  je ekonomski sporije  napredovala od zemalja EEZ, pa je zbog toga prihvaćen stav da bi članstvo u njoj moglo da promeni taj trend. Na promenu britanske politike prema integracijama odlučujuće je uticala suecka katastorfa, kada se pokazalo da Francuska i Velika Britanija nisu svetske sile. 

De Gol je dva puta, 1963. i 1967, blokirao pristupanje Britanije zbog toga što je smatrao da je ona američki eksponent. On je 1969. odstupio sa vlasti a za  predsenika je izabran Žorž Pompidu.  Pompidu nije delio De Golovu sumnjičavost prema Britaniji. Njemu je bilo doborodošlo njeno članstvo kako bi se umanjio nemački uticaj. Nemcima je, pak, odgovaralo da član EEZ bude zemlja sa izrazito liberlanom kulturom, kako bi se umanjio pritisak francuskog dirigizma .

Veliki preokret doneo je Ugovor iz Mastrihta 1992. kada je stvorena Evropska unija i njena institucionalna strukutra koja, uz izmene koje su donosili docniji ugovori, postoji i danas.  To  je “treća Evropa”.


Izvor: NSPM

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Uspon i pad Evropske unije (1)

* Obavezna polja