slobodan-reljic1Једно од завештања свом народу Милорада Екмечића, који се најистрајније бавио историјским токовима у два прошла века, било је и упозорење да је ово стање „слично као пред рат 1914, када су се велике силе спремале за рат, ниједна га није желела и он је избио због ћорсокака у коме је једна од сила губила ако војнички не интервенише“.

Свет је у стању опште напетости, иде у убрзано „опште наоружавање“ и иако „рат нико не жели, сви страхују да не дође до тачке од које нема повратка“.

Не може се веровати у механизме контроле које је западни капиталистички систем створио на „живом блату“ своје „природне катастрофе“, како они доживљавају своје економско опадање, па је питање „хоће ли дипломатија бити у стању да на миран начин створи нови систем односа и подједнаке одговорности сваке велике силе или ће доћи до великог ратног пустошења, које ће човечанство уназадити више него сви ратови од почетка света до данас“?

Претпоследњи месец лета Господњег 2015. лепа је илустрација да „новог система“ још нема на видику, а кад ће – не зна се. И сваким даном, све се мање зна. А јавност која је имала једног Екмечића показује да зна најмање.

Много озбиљније приче ћете чути око славског колача, него што можете наћи у српским новинама, или, не дао Бог, да се ослоните на – телевизије.

До краја вестернизована српска јавност спустила се испод свих кота са којих би се могли осматрати фронтови светског сукоба. Системска намера западних пропаганди, да од територија којима они уређују свест праве Зомбиленде, у Србији има најочигледнију потврду.

Прво, званична Србија и конструисано јавно мњење још увек живе с „NATO стандардима“, по којима се никад не иде у рат него у – „мировне операције“. Све се, „по NATO стандардима“, дешава тамо далеко, и све је спектакл. Крв ту изгледа као просута боја купљена за ситне паре у првој фарбари, а мртва тела су хрпа безличне масе коју одређују само остаци издераних маскирних униформи и понека рука која тако отргнута као да је испала из кутије дечјих играчака.

Није чудно што то тако виде Данци, али јесте кад то здраво за готово узимају – Срби. Еј, па ми смо бомбардовани „по NATO стандардима“! Видесмо да је крв права и да је комадање тела стварност, према којој јаке сцене из наше епске поезије делују као успаванке за децу у вртићу.

Али, не. Наша колонијална јавност је то прекрила шаторским крилима и на њима истрајно, по најбољим узорцима компрадорске свести добровољног подаништва, црта оно што су „NATO стандарди“, које је у редакцијама CNN и NPR успоставило Одељење за психолошке операције америчке војске, прецизније, њихова Четврта психолошка оперативна група. (Има то и на Википедији!)

Тако наши „слободни новинари“ не могу да поднесу што „бруји на друштвеним мрежама зашто су српски медији посветили далеко већу пажњу масакру организованом у Паризу него покољу у Бејруту“, или да се ни не спомене – то је увек за немирну колонијалну свест шкакљиво – рушење руског цивилног авиона над Синајем, кад је погинуло двоструко више цивила, недужних туриста, него у Паризу.

„Слободни новинари“ су ту да одмах убију сваку слободну мисао. Зато они с пуним правом осећају да „треба одговорити на ове оптужбе“.

NATO-zrtve-varvarin

Птице ругалице немају право, чак ни у малим забранима дубоко у подрумима испод главне јавности, да кваре коначно достигнуту мртву слободу мејнстрим медија. Иначе, нема ту никаквог притиска на овакву слободу мишљења, јер лепо вели тај уму: „Новинарско правило каже: није вест да је пас ујео човека, већ да је човек ујео пса. Оно што је ретко, што се издваја, што ʼбоде очиʼ – привлачи пажњу“. Ту није крај предавању ђака из „добре“ школе новинарства: „Политичко насиље у Сирији, Ираку и другде већ дуго је свакодневица која се више не сматра новошћу. Нисмо навикли да бомбе падају по Паризу, па је ударна вест када се то ипак догоди“. То је град „који слови за најлепши на свету“. Добро, ни Санкт Петербург није по лепоти далеко, али – не слови!

Знате, „по NATO стандардима“, најважније је шта слови. И сваки „добар новинар“, слободан од егалитараног хуманизма и тих застарелих идеја хришћанства и комунизма, зна како му се понашати. Уосталом, то је већ разјашњено.

Кад је NATO, по најбољој потреби савременог новинарства, одлучио да у Ираку „уједе човека“ (народ), један од резултата те акције коју су медији пратили из часа у час – упркос томе што пустиња ни у траговима не личи на Париз – бејаше, по налазима UNICEF-а и Светске здравствене организације, и пола милиона мртве деце. И бејаше и то на крају, ваљда због злодуха друштвених мрежа који не мирује, новинарско питање телевизије CBS.

„Лесли Стал: ,Чули смо да је пола милиона деце умрло. Мислим, то је више деце него што је убијено у Хирошими. И, знате, да ли је све вредно тога?’

Мадлен Олбрајт: ,Мислим да је то веома тежак избор, али мислим да је вредно, вредно је тога.“

Лепо и колонијално искрено. Деца су деца. Чему толика бука. Уосталом, није ли Џонатан Свифт, у свом Једном скромном предлогу још у XVIII веку објавио слично решење проблема прекобројне досадне деце у сиромашној Ирској: „Један веома искусни Американац, мој познаник из Лондона, уверавао ме је да младо и здраво, добро ухрањено дете, у доби од годину дана, представља изванредно укусну и квалитетну храну, било да је кувано, пржено, печено или барено. А ја нимало не сумњам да би се исто тако добро поднело и у умокцу или у паприкашу“. Ето, из тога је ваљда јасно колико је западна цивилизација напредовала својом линијом Прогреса. Данас о ирачкој деци уопште није размишљано у категоријама јеловника. Мада би „слободни новинари“ и за то нашли разумевања.

А нема се данас ни времена за то. Убрзало се све. Тако да и „веома искусни Американци“ једино могу да одреде јасно: „вредне“ и „безвредне“ жртве. Сваки добро истренирани а „слободни“ журналиста српских медија тако на терену без грешке препознаје да су „вредне“ наше пажње оне жртве у Паризу, а они Руси на Синају… Е, друга је то прича. Ко их је терао у Египат? Што, зна сваки добар „слободни“ новинар, не би било исто кад неки зли фундаменталисти насрну на туристе из лондонских пабова. Како се то препознаје? Лако. Просто – зна се. Ко зна – зна.

За нас који не знамо, то су морали да објасне професори Едвард Херман и Ноам Чомски. „Безвредне су оне жртве које су страдале од нашег геноцида, геноцида који смо извршили ми или наши клијенти, какви су, рецимо, Израелци који убијају Палестинце – безвредне жртве, зато што је Израел једна од кључних држава клијената САД“.

Озбиљни „коректни“ српски политичари и „слободни“ новинари на то гледају с благим смешком, или као на добар виц. Чуј, геноцид, починила „најслободнија земља света“! Још им је смешније како професор Херман објашњава „вредне жртве“: „Вредне жртве су оне које су убили наши непријатељи. И у тим случајевима се користи реч ,геноцид’. Узмимо за пример Босну“.

Изгледа згодно, можда би могло да буде од користи нашем премијеру и целој влади. Каже амерички професор: „САД и NATO су подржавали босанске муслимане, па кад су они убијани, проглашавани су за вредне жртве над којим је извршен геноцид, а када су убијани Срби – то није могао бити геноцид јер су Срби били безвредне жртве“. Чуј, били! Данас су још безвреднији.

Тада још није било Париза, Брисела… И да не слутимо даље. Ко зна где ће све још ти џихадистички пси уједати Људе, а нама као правим новинарима то ће опет постати вест – јер знамо правила. Као и наше компрадорске власти које знају у које се књиге жалости свакако треба уписати, а које ваља ни не приметити – због заузетости државничким пословима.


Извор: Геополитика

Коментари

Један коментар на Вредне и безвредне жртве

Оставите коментар

Оставите коментар на Вредне и безвредне жртве

* Обавезна поља