Иако jе вест у региону примљена са неверицом, Додик је заиста још пре две недеље добио позив на председничку инаугурацију Доналда Трампа. Зашто је то објавио тек сада, са толиком задршком? Вероватно зато што је чекао да прође 20. децембар и постане извесно да позив неки други неће добити, или бар не у пристојном термину. Позиви и за мање важне државне свечаности протоколарно стижу на адресу примаоца најмање месец раније. Све што би, евентуално, стигло тек између 20. 12 и 20. 01, протокол слављеника морао би да правда као „техничку грешку“.

Зашто је Трамп позвао Додика, а није, нити ће, Маринка Чавару (тако се зове председник „већег ентитета“ или Федерације БиХ) и дао му предност у односу на неке председнике држава у региону? Постоји више логичних претпоставки.

– У Трамповом изборном штабу мора да је било регистровано да је председник Српске, невелике западнобалканске републике активно пратио изборе у САД. Односно да је у више прилика јавно изразио симпатије према подцењеном републиканском кандидату, али и не мање антипатије према његовој фаворизованој демократској конкуренткињи. Додик се по томе издвојио из масе европских лидера и природно је да Трамп жели да га види на својој инаугурацији.

– САД су усељеничка земља, у којој се у предизборним калкулацијама игра и на мноштво малих мањина. Српска дијаспора злопамти да се Хилари хвалила како је утицала на мужа да бомбардује српске положаје током грађанског рата у Босни, и већ самим тим Трампов изборни штаб је могао да рачуна на српске гласове. Позивница за лидера „у старом крају“ предстваља признање и српској заједници у САД.

– Иако амабасадори САД на Балкану из затечене гарнитуре (Кормак, Скот и др.) тврде да се америчка политика на Балкану неће променити, Трампова најава да Америка више неће рушити режиме по свету наговештава велику промену. Можда је Трампова позивница симболичан знак Додику да више неће бити мета спољног подривања.

– Радикална промена односа према Русији представља главно обележје Трампове спољне политике, коју је потврдио и у изјавама после избора. А судећи по томе што је зауставио пријем Црне Горе у НАТО, рекло би се да ће водити рачуна о геополитичким интересима Русије на Балкану који обухватају и Републику Српску. Познато је да Путин пружа подршку Додику, па је позив председнику Српске индиректна порука и председнику Русије.

– Баш као што је и сатанизација у америчким медијима Трампу повећала популарност, дугогодишња западна медијска стигматизација Додика учинила га је глобално познатијим од било ког политичара у региону. Могуће да га је позвао због те сличности или као најзанимљивију политичку личност из БиХ и шире.

– Најзад, била је ту и „наша“ Меланија да Доналду покаже на мапи где се налази Сарајево, у коме су организоване уличне манифестације подршке „предодређеној побједници“ Хилари, а гдје је Бањалука, одакле је добила необичан поклон у знак подршке избору супруга.

Многе америчке и западноевропске дипломате у региону су недипломатски прејудицирале победу Клинтонове и најављивале завршетак „недовршених послова у Босни“, што је експлицитно подразумевало одлазак Додика. Ипак, Трампова изборна победа, и његов позив председнику РС, у најнезгоднију ситуацију је довео в.п. Инцка, који је Додика редовно именовао као главни узрок своје неуспешне „међународне“ мисије у БиХ.

У необјављивању одлука в.п.-а у Службеном глснику РС, у повлачењу представника РС из заједничких органа, у референдумима и сл., Додик јесте пронашао механизме да блокира Инцкове, према Српској систематски негативно пристрасне, одлуке. На такво ефикасно рушење ауторитета ОХР-а, Инцко је, међутим, узвраћао готово инфантилно сујетно. У периодичним извештајима за СБ УН он већ годинама понавља како „Босни једино Додик срећу квари“, и тражи подршку за његову смену и увијек се спотиче на Чуркинов вето.

Са доласком Трампа, и Инцко се престројава. „Имам овлашћења да сменим Додика, али та су времена прошла. Желимо домаћа решења и одговорност“ –каже в.п. за загребачки „Глобус“. Пратио је, дакле, Трампове изјаве „да нема више рушења режима по свету“, али уместо да затражи укидање „бонских овлашћења“, која му нису потребна јер „жели домаћа решења и одговорност“, он се енергично противи сецесији Српске коју Додик никад није ни тражио.

Онај ко је заиста предлаже јесте Тимоти Лес у угледном часопису „Форин аферс“. На линији очекивања повратка Хилари Клинтон у Белу кућу, пре неколико месеци се била огласила група из дипломатско-академских кругова у САД са предлогом „четири ентитета у БиХ, спајање Стоца и Неума, премештање Сребренице из РС у ФБиХ и сл“. Сада, после победе Трампа, овај британски аналитичар са дипломатским искуством из Босне предлаже да се политичка мапа региона усклади са територијално-етничким границама као једино стабилним решењем за западни Балкан. Лес је само један од оних који су без поговора проводили „међународну“ политику „јединствене БиХ“ и тек по завршетку мандата почели да пишу о томе шта су видели и закључили током рада на локалном терену. Бошњаке је, међутим, много више погодила „позивница“.

У Сарајеву су толико шокирани Трамповим позивом Додику да просто не могу да верују, и тврде да је председник РС све измислио, а Морин Кормак, која је одавно прекинула комуникацију са председником РС, једино је могла да каже да Миле још није долазио у њену амабасаду по визу. А када је још Тимоти Лес најавио „велику Србију“ и „велику Хрватску“ присетили су се да Трампова политика према исламском теороризму не изузима ни босанске муслимане.

Изјаве Иванића, председавајућег Председништва БиХ, да је „Лесов предлог нереалан“ и Вукичевића, амбасадора Србије у Сарајеву, да „ако ћемо се делити или спајати, треба да то учинимо сами, а не по спољном налогу“ – биле су им слаба утеха. Ниједан за бошњачке медије није рекао да су против таквог решења, а они су хтели да чују да „Срби жарко желе да остану у БиХ“ и „да не могу ни да замисле да се Српска уједини са матицом“. Озбиљни људи, па неће да им лажу.

Зато им је најбоље да сачекају да се Додик види са Трампом и поново оде код Путина, па да обавести Бакира како САД и Русија виде будућност западног Балкана, имајући пре свега у виду шта желе локални ентитети, кантони и народи. Наравно, нико неће ништа одлучити пре него што консултује Инцка и Чавару. У међувремену би могли да лобирају за још једну, макар и помоћну, столицу за јединствену БиХ на свечаној инаугурацији новог председника САД. Или да напросто кажу да, поред Милорада Додика, који једини има позивницу, нико други није ни потребан, јер РС је још увијек део БиХ.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Зашто је Трамп позвао Милета, а не Бакира и Миленка?

* Обавезна поља