Ово је зима нашег незадовољства“ (Now is the winter of our discontent) – речи су којима Војвода од Глостера, у првом призору првог чина „Ричарда Трећег“, предочава атмосферу историјског собитија с краја 15. века. Моћна шекспировска формулација ми се, у последње време, врти у глави као дијагноза стања и односа у нашем поднебљу. Студен се увукла у тло, у ваздух, у речи и у душе. Свако сваком стоји на жуљу, а највише сметају они на управним положајима: криви су зато што су највидљивији. Од главе риба смрди, од главе се шире и мразна струјања, и ка њој се враћају.

Богу хвала, немам ближих веза са владајућим структурама, па ни са заклетим критичарима власти, али опет, хтео – не хтео, пратим шта се на јавној сцени говори и чини. Једно од пратећих зала пандемије јесте повећана упућеност на ТВ канале. Код једног дела високо освешћене елите нетрпељивост је добила размере болесне опседнутости. Само да се отарасе врха и врховника, па да гране пролеће. Усредсређивање на једну, непомичну тачку, комотна је олакшица гледања и суђења. Увид у целину отупљује оштрину закључака. У оптужницама свакако има и заснованих налаза, али су они толико затрпани полуистинама и злонамерним лажима, загађени нетрпељивошћу и надменошћу тужилаца, да се у том мутљагу губе рационална језгра оправданих замерки.

Сваку силу, сваку власт, осећамо као потенцијалну опасност, као претњу слободи човека-појединца; овде се, међутим, не зна ко је силнији и осионији, они на врху, или они који им, одоздо и са стране, загорчавају живот. По том схватању, властодршци, као и они који су их изабрали, заслужују презир наше елите. Отпор „популизму“, у свету као и код нас, води се са очигледних, мада прећутних антидемократских позиција. Vox populi се, у вредносном систему наших мудраца, као и на светској берзи, котира веома ниско. И то је оно што код мене буди нагон солидарисања са нишчима и презренима. Да, они су често без зуба, без вишег образовања, али, зато, имају веома развијено чуло мириса: носом утврђују ко им је близак, коме да дадну подршку. Елита би најрадије линчовала њиховог изабраника кад већ не може и њих да некуд протера.

Није лако нашој самопроглашеној елити. Уздигла се над већином неспособном да плати високе цене стоматолошких услуга, па голим вилицама жваће тврд и тешко зарађен хлеб, срећна кад и то има. Немоћној уза сву мондијалистичку и еврофилску надмоћ, остало јој је да изриче кратке осуде, док се окривљени брани са епском опширношћу, кафански узбуђено и детињасти искрено, уместо да стисне зубе и гледа своја посла.

Између покондирених с једне, и празних тикви са друге стране, ближе су ми ове друге; оне понекад знају да ме пријатно изненаде зрелошћу и мудрошћу. Има нас који смо стекли дипломе у годинама кад се то није куповало на пијаци, упућених у светску културну баштину, старински пажљивих у говорењу и писању, одбојних према траљавим варваризмима, и ту безуби често имају изграђенији укус од зубатих. Ми се, ето, не можемо одрећи неких сећања, то јест социјалног порекла. Постоје везе јаче и привлачније од изобиља које нам обећава Европска унија. Отаџбина ми је онамо где ми је с једне стране лоше, а са друге прелепо.

Суживот повлашћених са неважнима, напредних са назаднима, није лак и једноставан. Расцеп изазван грађанским ратом 1941–45. наставља се са отвореношћу коју су некадашњи усрећитељи прикривали. Еманциповани интернационалисти већ су закорачили у срећну неолибералну будућност, док заведена маса тапка у мраку заосталости. Незадовољство је свеопште, неразумевање двострано и вишестрано. Мрзитељи владајућих прилика су се распојасали, у неким дијалозима и монолозима присуствујемо провали хистеричне нетрпељивости и очајничког радовања општој пропасти. Кривицу, ипак не треба тражити искључиво у сировим наравима појединаца.

Објашњење мора узети у обзир спољни фактор, који је погоршао оштру континенталну климу. Зграда друштвене заједнице је пољуљана, прозори разлупани, кров прокишњава, међе су поремећене, и за све то се окривљује домар, надзорник запуштеног имања. Пола века живота у неслободи, навика самообмањивања и заташкавања истине, зла срећа и небудност увалили су нас у беспуће запечаћено освајачким походом највеће силе света којој смо се, у једном тренутку, нашли на путу.

Фото: SkyStudioRS/ Shutterstock

То земаљско божанство одлучило је да нас, успаване мегаломанским замишљањима, уразуми, и лупило нас је маљем по глави. Јадан њен званичник, тренутно на врхунцу своје каријере, уочи казнене експедиције, 19 земаља Слободног Света, поручио је да all Serbs should be placed in Nazy-style concentration camps („све Србе треба утерати у концлогоре нацистичког типа“), док је један други званичник из исте земље обећао да ће нас вратити у камено доба.

Што нам је намењено, то смо добили, и добијено до данас вучемо на грбачи. Логор је модернизован, решетке се не виде, оне су нам усађене у душе, а у гасне коморе је убачен осиромашени уранијум са продуженим деловањем. Чувари су добровољци домаће лозе, уверени да смо добили што смо заслужили. Неки су и плаћени, мада би они радили и без такве надокнаде: част је служити моћним човекољупцима пуним разумевања за нашу историјску судбину, уз посебно уважавање Косовског мита.

Зима нашег незадовољства траје десетлећима, она је преплавила и поништила сва годишња доба. Загађивач атмосфере, онај који нам је заледио садашњост и зазидао будућност, готово да нас је заборавио. У зиду подигнутом око кужног простора нема пукотина. И то је извор очајништва о коме здружено ћутимо, генератор мржње коју међусобно размењујемо, не помињући име Велике Немани. Увреде, оптужбе, претње и клевете теку у свим правцима, хоризонтално и вертикално, кроз густу мрежу штампаних и електронских медија.

Чух, јуче, једног јавног радника како свог политичког противника назива шљамом. Свако је свакоме крив, безнађе тражи излаза у аутодеструкцији. „Земља мала одсвуд стијешњена“, како зајеча Песник пре 170 година, ниоткуда помоћи, никога ни да пожали, а божанство које нам је наменило духовни концлогор далеко и, такорећи, несвесно причињеног зла. Шта смо, на светској тржници, него занемарљив поткусур… Траже да дамо једно, како бисмо изгубили друго, да би се окористио трећи на задовољство четвртог и петог. Тако нам се наместило. Нисмо могли, нисмо знали, нисмо благовремено мислили. Колатерална штета модерних времена, робови уверења да ће истина на крају победити, као да у свету постоји једна једина истина, и то ова, наша.

Преговарачима који нас заступају по свету везане су ноге и руке, а ми им се злобно подсмевамо. Криви смо једни другима што делимо исту несрећу, криви су историја и географија, наопак стицај околности, несналажљивост, илузије које смо гајили о другима и о себи. Крив је свако према месту и делокругу рада. Једино јасна спознаја свих тих чинилаца могла би нам бити од помоћи, кад бисмо за то имали снаге… Одбијамо је, гајећи понекад и разумевање према онима који су нас, затечене на низбрдици, гурнули према понору. Боримо се за њихово пријатељство, решени да се по сваку цену учланимо у њихове економске и војне савезе. Остало нам је пакошћење било коме, за било шта.

Присуствовали смо недавно и изливима радости због мука које је подносио опасно оболели у борби за ваздух под респиратором. Ваљда је таква осветољубивост владала у пећинама Каменог доба; у концлогорима за сапатњу није било времена и места. Збогом, пристојности, довиђења просвећености, хришћанску самилост да не помињемо.

Зима нашег незадовољства, засад, као да ће вечито трајати. И то је најтежи пораз који су нам нанели бахати непријатељи: онеспособљавање за рад, за прибрано расуђивање, за пријатељевање, за љубав, и неверица да ће икада завладати Шекспиров glorious summer – плодородно, радосно лето.


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Зима нашег нездовољства

* Обавезна поља