Сергеј Правосудов по други пут међу Србима

У наслову кажем „други пут“ јер, кад се појавио први спорни текст Сергеја Правосудова на нашим и руским сајтовима, јасно сам му и отворено одговорио да се с њим не слажем. Био сам у одговору прилично благ и суздржан у критици Правосудовљевог чланка. Разлог је прост: нисам желео да добијем „аплауз са погрешне стране“. Сада, 4. децембра, када се Правосудов поново јавио за реч текстом Са таквим пријатељима, непријатељи нису потребни, видим да су ти обзири постали беспредметни.

Ево што у том прилогу пише Сергеј Правосудов, директор руског Института националне енергетике и кандидат историјских наука: „Александар Вучић је просто изјавио да је Србија мала земља и да она не може реализовати тако крупан пројекат без дозволе ЕК. Апсолутно исто тако понашала се и Бугарска. Руси имају изреку: ‘Са таквим пријатељима непријатељи нису потребни’. Бугарске и српске власти показали су се управо таквим пријатељима. Оне су потписале уговоре са Русијом, преузеле обавезе, али их нису извршиле. Као резултат, Газпром је одлучио да реализује овај пројекат заједно са Турском мада је Русија у прошлости водила неколико ратова са Турском. После завршетка градње новог гасовода по дну Црног мора, Турска ће добијати руски гас директно, мимо територије Украјине, а Бугарској и Србији остаје нада у добро понашање руководилаца Украјине“.

БЕОГРАД И СОФИЈА НИСУ ИСТО

Прво упада у очи да је аутор некоректан. Зашто није цитирао свог председника? Путин је јасно казао да је је „главни кривац Бугарска“, односно, како га цитира Итар-Тасс: ”Мы до сих пор не получили разрешения Болгарии, мы считаем, что Россия в этих условиях не может продолжать реализацию данного проекта”.

Поставља се сасвим оправдано питање: који је ђаво терао Правосудова да у свој текст „убаци и Србе“? Ни Путин ни ико од преговарачког тима у Анкари није споменуо Србију. Ниједан руски коментар не оптужује Србију, ни московски владини листови ни опозиција. Зашто је то Правосудов урадио?

Како може да поистовећује Београд и Софију? Бугарска је увела санкције Русији, Србија није. Бугарска је у оба светска рата била непријатељ Русије, а Србија савезник. У фуности стоји да је Правосудов историчар. Зар је могуће да он тако слабо познаје прошлост? Једном речју, Срби су после два чланка Правосудова могли да упознају глас Руса који се прилично ретко чује у нашим медијима.

Не замерам Правосудову што је критичан према Србима. То сам и сам. Уосталом, ако се човек бави овим послом, подразумева се да буде критичан. Замерам му што није поштен, правдољубив и искрен. Из свега могу само да закључим да није реч о грешци, већ да је Правосудов или невероватно лоше обавештен или крајње злонамеран према Србији.

У свом првом тексту аутор говори да „српска политичка елита и медији отворено проводе антируску позицију“. Притом, аутор признаје да му је објашњено да је „садашња политичка елита Србије практично у пуном саставу састављена од људи, који су овом или оном степену повезани са спец-службама САД, Велике Британије“. То је тачно. Али што друго очекује од земље која се у пролеће 1999. године готово 80 дана сама борила против Америке и њених НАТО-савезника? Где је тада била Русија? САД су у октобру 2000. године извршиле државни удар и од тог времена Србијом влада квислиншки режим. Да је Москва у пролеће 1999. помогла Београду, данас би имали другачију ситуацију на Балкану.

У првом тексту замера нам што смо изабрали Вучића и Николића. То исто и ја могу да приговорим Русима. Зар нису изабрали пијаног Јецина? Но и Правосудов и ја знамо да нити је избор Јељцина био демократски нити су избори у Србији показали вољу народа. Руски олигарси, у савезу са Америчком амбасадом у Москви, одиграли су одлучујућу улогу да Јелцин победи на изборима. Руско народ га није изабрао.

СРБИЈА ЈЕ ПРВА ПРУЖИЛА ОТПОР

Ми смо барем покушали да пружимо отпор. Били смо сами. А каква је ситуација у Русији данас? Медији су већином прозападни, проамерички. Московски медији воде антируску позицију и пружају подршка Кијеву. Ево листе утицајних медија у Русији: радио Эху Москвы, телевизијски канал Дождь, лист Независимая газета и тако редом. Сви они су „либерални“, прозападни. Икона борца за људска права звала се Валерија Новодворска (Валерия Ильинична Новодворская). Није било ниједне руске телевизијске емисије која је није позивала. Умрла је пре неколико недеља. Ево неколико њених изјава, које су пренели сви водећи руски медији: „Ако би САД напале Русију, за нас би то било добро. За Русију је боље да је једна од држава САД“; „Руска мањина у Естонији и Латвији доказала је својим цмиздрењем да их не треба пустити да постану део европске цивилизације…“; „Увек сам знала да пристојни људи треба да имају права, а непристојни типа Крјучкова, Хомеинија и Ким Ил Сунга не треба. Право је елитарно. На пример, мене уопште не узбуђује ако ракете демократска Америке падају по главама људи у недемократском Ираку. По мени, што више, то боље. Мене уопште не ужасавају непријатности повезане са Хирошимом и Нагасакијем.“

Укратко, Новодворска и њени истимишљеници верују да правда, људска права и слободе нису унивезалне вредности, већ зависе од тога да ли ссте пријатељи или непријатељи САД. Само „пристојан човек“ може да ужива грађанска права. А ко је пристојан, о томе одлучују Новодворска и невладине организације које финансира Вашингтон. Убити стотине хиљада невиних људи, спржити их атомском бомбом у Хирошими, то Новодворску много не узбуђује. У септембру 2014. потписала је изјаву о потреби да Русија „прекине агресивну авантуру: да са територија Украјине повуче своју војску и да обустави материјалну и војну подршку сепаратистима на југоистоку Укајине“.

Други угледан либерални радник из Русије писац Виктор Шендерович написао је текст, кога су такође пренели сви водећи руски и медији са Запада. У њему између осталог пореди Олимпијаду у Берлину 1936. године и Олимпијаду у Сочију 2014. Словом, произлази да је Хитлер једнако Путин. Десетог марта 2010. потписао је обраћање јавности у коме се тражи да „Путин мора да оде“. Ради за Эхо Москви, Радио Слобода и води емисију Сви слободни. Шендерович исмева раст „патриотске климе у Русији“ и пореди такво стање са нацистичком Немачком из 1936. Он се хвали, како је његов текст „прочитало око 200 хиљада људи“.

Слично пишу и говоре и многи други политичари, публицисти и уметници из Москве. Главни уредник Еха Москви Алексеј Бенедиктов, певач Андреј Макаревич, политичар Борис Немцов, Јелена Малишева, Константин Боровој, Јуриј Шевчук, Сергеј Кургињан, Јулија Латињина, Алексеј Наваљни, Лија Ахеџакова, Лев Понемарјев, Владимир Познер, Ирина Хакамада, Ксенија Собчак, Артемиј Троицки, Парфенов, Улицкаја, Сатаров, Биљжо… Сви они имају свакодневни приступ у најтиражнијим листовима Русије, а радо су виђани и на многим руским телевизијским каналима, као и на CNN или BBC.

АНТИРУСКО РАСПОЛОЖЕЊЕ У МОСКВИ

Проблем са Украјином за руски народ јесте пре свега културно-историјски и психолошки. Велика већина Руса рачуна Украјину као део Русије, а грађански рат у Украјини доживљава као сопствену несрећу. Данас, када Русија покушава да одбрани руски народ у Украјини, либерали-глобалисти у Москви организују „Марш мира“ и у центру града вичу: Путин – фашиста и убица“. Огромна већина Руса гледа на такве демонстранте као на бедне плаћенике Америке и назива их просто „петом колоном“ или „националним издајницима“. Народ их не сматра издајницима Путина, већ Русије и народа. Ово сам закључио читајући бројне анализе, коментаре и блогове, где људи слободно, без цензуре, могу да изразе своје мишљење. Тако сам нашао у неколико наврата овакав коментар: Пета колона, то су наши либерали, космополити, који просто раде по команди Запада“. За невладин сектор у Русији веома је уносно да учествују у „радионицама“ које финасирају Вашингтон, Лондон или Берлин, а име пројекта гласи „Русија после Путина“.

Када у Москви влада толико антируско расположење, шта Правосудов очекује од Београда. Укратко, сви приговори упућени Србији могли би да се упуте и на адресу Русије.

Узмимо пример Касјанова, Немцова или Рижкова. Они су у време Јељцина заузимали водећи улоге у држави и друштву. Али су своје утицајне позиције задржали и касније. На пример, Михаил Касјанов. Он је од 2000. до године 2004. био председник владе. Порука је била: Валдимир Путин наставља политику Бориса Јељцина. Какав шок је морао да буде за све оне који су се надали да ће са Путином доћи неки други, бољи дани за земљу. Руски бизнисмени Касјанова су у доба Јељцина звали „Миша два одсто“. Тада је био министар финасија и за сваки финансијски пројекат тражио је проценат. Слично се понашао и Борис Немцов.

На челу руске државе и даље је много људи који су водили политику из времена Горбачова и Јељцина. Да ли се неко сећа шефа руске дипломатије Андреја Козирјева? Горан Свилановић је био министар иностраних делова Србије. Ко га је довео на то место? Шта данас раде Козирјев и Свилановић? Да ли се од тог времена нешто променило у Србији и Русији?

Обичан човек, Рус или Србин, нема такав приступ нити жељу „да радије иде у Хрватску“ или западну Украјину, јер тамо бар „неће говорити о љубави према Русима», како пише Павосудов. Правосудов много говори о томе како има добро памћење. Памтимо и ми. Рецимо, како је Стипе Месић, један од главних разбијача СФРЈ и твораца туђмановске Хрватске, на Дан победе 2005. године из руке руског председника примио орден „60 година победе“? Ово је, разуме се, разочарало многе Србе јер су Хрвати, заједно са Хитлеровим војницима, јуришали на Стаљинград. Срби то нису заборавили, али због тога нису престали да воле Русију.

СРБИЈА ЈЕ ОКУПИРАНА, ТО ВАЉА ЗНАТИ

Све српске државне институције, финансије, и медији у потпуности су окупирани од стране „добронамерних људи са Запада“. Александар Павић је Правосудову лепо одговорио да „бахати и од западних служби штићени и неговани припадници владајућег политичког естаблишмента морају да играју на руску карту да би победили на изборима. И не смеју да уведу санкције Русији управо због тог истог, обесправљеног народа. Је ли то Србија у коју се треба ‘разочарати’? Или је то она иста Србија која је, чак и идеолошки подељена и међународно изолована, водила ратове за свој народ током 1990-тих, добијајући не много више од ‘симболике’ из правца Русије. Али таква Србија је добро знала шта је снашло Русију, и да је она једва тада могла да помогне и себи… Разочарани чињеницом да су Руси који су преузели НИС успоставили квалитетнији однос управо са прозападном ‘елитом’ него са светом који искрено воли Русију, и да је овдашња пета колона имала неупоредиво већу материјалну корист од руске куповине НИС него проруска струја у Србији. Сергеј чак и сам признаје да ‘директор компаније Кирил Кравченко стално иступа за пријем Србије у ЕУ’.“

ЕУ је увела санкције Русији и сада, веома агресивно захтева да то исто уради и Србија. Па ко је ту необавештен и збуњен, а ко луд? Признаћете, није баш лако бити проруски расположен у Србији када се у име Русије јављају људи попут Павосудова. Или директора Гаспрома у Србији Кирила Кравченка. Ко је њега овластио да тако говори? Да ли Кравчено зна што о том питању мисли већина Срба? Зашто су све рекламе Газпрома у Србији писане латиницом?

Нарочито велику улогу код нас игра невладин сектор, који је контролисан и плаћен од стране Сједињених Држава. Они су „промотери демократије“ и наши „несебични“ учитељи. Они нам „пожртвовано“ покушавају да објасне предности „отвореног друштва“ и „вредности западне цивилизације“. Амерички амбасадор Мајкл Кирби, ево, ових дана отворено хвали српске официре који се школују у Сједињеним Државама. Прво су их убијали, а преживеле српске официре данас настоје да претваре у послушне јаничаре, који ће да гину за интересе америчких нафтаних компаније у Ираку. У сваком случају, његове речи требало би да уђу у хронику неморала, неукуса, бешчашћа и цинизма.

Срби су разумели ко су Горбачов, Јелцин, Черномирдин. Но није многима у Београду јасно како сада овај Правосудов који заузима тако важно чиновничко место у држави може да угрожава руски геополитички интерес на Балкану? Шта то значи? Мој једини одговор јесте следећи: да је и у доба Путина много тога остало по старом.

КРАВЧЕНКО И ПРАВОСУДОВ НИСУ СА СРБИМА

Да поновим. Нисам ја против Правосудова јер је критичан према Србији. То су и многи у Србији. Замерам му јер је написао један слаб, површан, увредљив и глуп чланак о Србима. Тиме је направио велику услугу оним снагама у нашој земљи које годинама неуморно понављају: „А када су то Руси помогли Србима“. Кравченко и Правосудов сигурно нису никада јер њих не интересује, колико видим по њиховим речима и делима, ни интереси сопственог руског народа. Па ипак добро је да су се јавили за реч. Наша јавност сада види, да у Русији не живе само личности као Никита Михалкова, министар Дмитриј Рогозин, политичар Александр Бабурин, генерал Леонид Ивашов, већ и људи као Сергеј Правосудов.

Правосудов нам, наравно, није ништа ново казао о Србији. Знамо ми сами и без њега како се живи у Београду. Али, што је за нас драгоцено, Правосудов нам је открио много о себи његовим истомишљеницима. Такви као Правосудов представљају убедљиву мањину у Русији, управо као што од Запада финасиране невладине организације представљају безначајну мањину српског народа. Био сам у Русији неколико пута. Већина људи у тој највећој словенској земљи односи се према нама са великим симпатијама. А немали број њих, како сам чуо, просто обожава Србе. Но, како ти људи, истимишљеници Правосудова, држе кључне положаје у привреди, политици и медијима, стиче се погрешан утисак да они представљају Русију. Не, они просто заступају интересе САД, и то како у Москви, тако и у Београду. Ово треба у свакој прилици казати јасно и гласно.

Да је неки „руски провокатор“ добио инструкције од америчке амбасаде, не би могао да успешније одигра улогу у корист Вашингтона, него што је то урадио Павосудов. Показао је лице јеног крајње несимпатичног, непријатног човека, који чак не уме ни да коректно пренесе речи свог председника.

Сада видимо зашто Русија тако млитаво реагује на убијање Руса у источној Украјини. Изгледа да још увек велики утицај у Русији имају олигарси. Они су задржали своје утицајне позиције из времена Горбачова и Јељцина. Пасивно понашање Кремља према страдањима Руса у Доњецку и Луганску представља нечувени скандал и срамоту за тако велику земљу.

А Кијев није било који град, већ „мајка руских градова“! Русија је поклонила од 1993. до конца 2013, по сопственом признању, украјинској влади 80 милијарди америчких долара тиме што су им продавали гас по знатно нижој цени. Тим новцем режим у Украјини је, уз помоћ америчког невладиног сектора, финансирао русофобију, која је обухватала децу од обданишта и основне школе, па до омладине у средњим школама и на универзитетима. Пуне две деценије у Украјини се неговала русофобија, а Москва је ипак штедро помагала такав режим у Кијеву.

Па, када је руска власт пропустила да ради на политичком и пропагандном пољу у Украјини, која је за Русију, уз Казахсан, најважнија земља, зашто нас онда чуди да нису ништа до данас урадили у Србији. Да ли су Руси основали макар један медиј у Србији? Нису. А целокупна штампа и телевизија у Србији налази се у рукама Запада. Колико има руских невладиних организација у Београду? Једна. А америчких неколико стотина. Како Срби, који су у огормној већини русофили, могу онда да нешто ураде у овој од американаца окупираној земљи. Чиме да се одупру? Подршке из Русије немамо.

Извор: Нови Стандард

Коментари

Један коментар на Сергеј Правосудов по други пут међу Србима