Зов Евроазије у европском сутону

Ма колико се однарођени и корумпирани српски властодршци трудили да нас увере у неминовност и безалтернативност светлог европског пута, ма колико појачавали директни и индиректни притисак на медије, тешко да могу сакрити како аргумената имају све мање, а проблема све више. И то, не само због духовне и материјалне кризе Запада, која уосталом није случајна, већ пре свега што просто боде очи да то није наш пут. Много је на њему трења, превише се захтева промена, сувише се налаже одрицања, да би то било природно и нормално, како нас убеђују. О бомбама које још увек убијају да и не говорим.

Са друге стране, све очитије постаје, да ако нас тамо, у тој Европи, неко уопште и хоће, на нас гледају пре свега као на територију, а не становништво. Јер, ми као да заборављамо да Србија може постојати и без Срба, или са врло мало Срба. Наши властодршци ово очигледно не виде, или виде а занемарују, што му са аспекта последица по народ и државу дође на исто. Али, обични људи то итекако осећају и зато број евроскептика расте из дана у дан, а имена српских властодржаца све чешће и отвореније везују се за појмове као што су – издајство, квислинштво, тиха окупација и сличне.

А полако, упркос невиђеном медијском једноумљу, пада и њихова највећа лаж да путу „европске Србије“, путу на који нас нагоне бичевима, не постоји алтернатива. Она постоји, она је стварна и не зове се како то саркастично потура наш премијер „небеска“ већ „евроазијска Србија“. Контуре тог међудржавног пројекта Путинове Русије полако, али незаустављиво, помаљају се из муља којим нас затрпавају Вучићеви таблоидни и Сорошеви „озбиљни“ медији.

Иако корени евроазијства сежу у далеку прошлост, концепт садашњег Евроазијског Савеза (Уније) сачинио је и председнику Путину предложио Игор Николајевич Панарин током 2006. године. Овај доктор политичких наука, геостратег и човек од поверења руског председника, тада је за званични почетак пројекта предвидео 2012. годину, што се и обистинило.

Оно што нама мора бити посебно занимљиво јесте да Панарин као осовину новог савеза види четри града: Санкт Петребург – Кијев – Алма Ату – Београд, дакле Србију сматра природним делом новог гео-стратешког простора. Овакав његов концепт свакако, сам по себи, представља алтернативу за садашњи безалтернативни правац Србије који промовишу српски властодршци, без обзира колико пројекат Евроазије био на почетку и као такав неизвестан.

Веома је занимљиво како је на почетак евроазијских интеграција реаговала наша политичка и медијска елита. Докле год се могло, они су информације о овој руској иницијативи игнорисали или минимизирали као нешто што нас се не дотиче, да би у другој фази почели да истичу разлоге због којих евроазијски пут није реална опција за Србију, наводећи углавном географски положај, већу развијеност земаља ЕУ, али и наводну незаинтересованост руске стране.

Иако су овакве тврдње са геополитичког аспекта потпуно бесмислене, оне су одличан показатељ, и стварног државничког потенцијала, и правих намера српских политичких структура које се годинама смењују на власти на основу испразне дневно политичке реторике, или отвореног лагања својих бирача, у чему свакако предњачи садашњи српски премијер.

Но, руска страна истерала је зеца на чистину током јунске посете Балкану Леонида Решетњикова. Директор московског Института за стратешка истраживања, познатијег као Путинов институт, обишао је низ балканских земаља са јасном намером да промовише пројекат евроазијских интеграција као алтернативни пут за државе са бившег југословенског простора, али и неке земље које су чланице ЕУ, али никако не могу бити задовољне својим статусом, попут Бугарске или Грчке, рецимо. Ипак, Решетњиков није крио да постоји посебно интересовање новог савеза за Србију, Црну Гору и Републику Српску, као словенске и православне земље. При томе, он је јасно ставио до знања да инсистирање на даљим европским интеграцијама представља за ове просторе укрцавање на Титаник, и навео за то одговарајуће аргументе, упутивши отворен позив за како је рекао „евроазијски чамац, који може пружити спас…“.

Он је, такође, недвосмислено упозорио да ће улазак у ЕУ морати бити праћен и уласком у НАТО, после чега ће у односима Србије и Русије много тога сигурно бити другачије.

Без обзира што водећи српски медији нису дали публицитет овој посети, она је била квалитетно организована и вођена, па су Решетњиковљеве поруке нашле пут до зомбиране српске јавности, а његовотворени позив није могао бити игнорисан. С тога је лукави политикант Дачић изашао са једном општом изјавом о томе како су опције евроазијских интеграција биле једна од тема на његовом састанку са председником Путином и како је, отприлике, заједнички закључак био да им није време. На срећу, или на несрећу, већ смо научили да када нам Дачић прича о сунцу обавезно носимо кишобране.

Но, што је речено, речено је и Дачић ће се пре или касније сусрети са последицама својих речи. Оно на шта сада желим да скренем пажњу јесу неке битне ствари које треба узети у обзир након позива који је упутио Решетњиков.

Дакле, позив је упућен и Србија сада има алтернативу о којој може размишљати, а која раније није постојала у конкретној форми. Истина, тај позив није дневно-политички већ геостратешки и тако га треба посматрати. Али, он је и веома конкретан, јер Русија добро зна шта хоће и шта је могуће. У овом тренутку он је једино тако и са тог нивоа могао бити упућен Србији, чија политичка елита већ годинама своју сласт и маст црпи из остваривања налога евро-атлантских центара.

Јасно је и нама овде, а још више Решетњикову и Путину да ће садашњи српски властодршци тај позив игнорисати и одбацити, али он њима није ни намењен.

Он је намењен онима који ништа не дугују Бриселу, Бону или Вашингтону, онима који нису трошили Сорошев новац и немају компромитујуће досијее у западним тајним службама. И онима који воле своју земљу, свој народ и своју веру.

Зато је посета Решетњикова била званично представљање идеје евроазијске Србије, која у наредном периоду треба да омогући профилисање оних политичких снага које ће ту идеју на овај или онај начин прихватити и заступати. Са гео-стратешког аспекта времена има сасвим довољно, чак и за стварање потпуно нових политичких партија на платформи евроазијских интеграција, јер чак и највећи еу-оптимисти истичу да ће процес учлањивања Србије у ЕУ трајати између 12 и 20 година. Наравно, ако до њега икада и дође.

Јер, много тога показује да ЕУ и нема стварну намеру да Србија икада постане њен члан. Пре свега, не може се пренебрегнути чињеница да ЕУ у коју се данас гура Србија нема, сем имена, ништа заједничко са европским пројектом који су својевремено започеле Немачка и Француска, па чак ни са оном ЕУ у коју нас је, превише искрено, повео Војислав Коштуница.

Данашњи однос политичких снага, економски токови, перспективе развоја и још много тога указују да је садашња ЕУ глобалистички пројекат који је много ближи оживљавању идеја Хабсбуршке монархије него било чему другом. Има ли у таквом пројекту места за Србију, као равноправног члана?! И знају ли уопште Вучић и Дачић колику је улогу у разбијању СФРЈ, стварању независне Хрватске и сатанизацији Србије, током ратова деведесетих, имао сада покојни Ото фон Хабсбург?! Или, можда, мисле да је његов наследник Карл заборавио Гаврила Принципа и српско не?! Имаће прилике да се у то увере на Видовдан следеће године у Сарајеву!

У том контексту, праве перспективе европских интеграција има само Војводина, мада не као део Србије. Меки, али неминовни, сценарио отцепљења (попут црногорског) већ се спроводи и отуда, не због Космета, немачки захтев за променом свести српског становништва, његове националне историје и патриотских осећања, чега су се најозбиљније прихватили српски властодршци.

Такође, након грчке и кипарске кризе које су резуртирале практичном суспензијом пуноправног чланства ових земаља у ЕУ, као и евидентног третирања Бугарске као чланице другог реда, мора се поставити питање односа ЕУ према својим члановима православне вероисповести, посебно у контексту доношења накарадних закона којима се легализују сексуалне настраности, а којима је отпор у православним земљама далеко већи.

Не указују ли ова дешавања да је већ на делу сценарио формирања унутрашњег и спољашњег језгра ЕУ и шта то значи за будуће чланове?!

Наравно, има и других показатеља који говоре да ће европски пут Србије бити веома, веома дуг и да му се можда и никада неће сагледати крај.

И зато је позив Решетњикова не само алтернатива болном европском путу, већ и прилика за опстанак Србије као нормалне и здраве државе, државе српског народа а не корпоративног капитала.

За разлику од европских, принципи евроазијских интеграција су нам јасни и блиски, пут је природан, не тражи никаква национална одрицања, промене свести, прихватање сексуалних девијантности, нити ограничава слободу већине апстрактним правима мањина.

Географска позиција Србије и њено окружење у савременим условима нису нерешива препрека, већ пре изазов патриотском руководству. Ако је Кастрова Куба опстала поред ондашње Америке, сигурно ће и Србија поред данашње Хрватске.

Извор: Евроазијска Србија