Како ће отићи Вучић?

Како ће Вучић отићи када му дође време? Мирно, уз честитке победнику? Бучно, уз појачане ескападе о издајницима који враћају земљу у мрачне двехиљадите? Насилно, уз индуковани „народни гнев“? Уз крв?

По сопственом признању, канцелар од силног рада телевизију стиже да гледа тек у ситне сате. Шта тамо види? Ако успе да избегне себе самог у репризама конференција за штампу и мелодраматичних гостовања код Миломира Марића, можда ухвати покоји извештај из Македоније. Видео би тамошњу копију себе, до малочас једнако непобедивог Груевског, како после десет година губи власт док му тзв. традиционални коалициони партнери беже као пацови са Титаника. Бившем вођи остаје једино шака набилдованих билмеза и слуђених пензионера закрвављених очију да одглуме народни гнев.

Вучић би, другим речима, у телевизор зурио као у кристалну куглу вашарске гатаре која му прориче будућност, само не зна да каже колико је блиска или далека. Сам у карираној пиџами и кућним папучама тада би остао суочен са доказом да је свака власт пролазна, да се јучерашња победнички стиснута песница очас изметне у канџу што гребе по унутрашњој страни ковчега у који се полажу политички мртваци. Чека га онда кратак и немиран сан – не зато што има опозицију које треба да се плаши, већ напросто због чињенице да власт није вечна.

Како ће велики мештар отићи када му дође време? Или, како ће предати макар комад свевласти после првог пораза, што би могло да се деси већ на београдским изборима? Мирно, уз честитке победнику? Бучно, уз појачане ескападе о издајницима и страним амбасадама који враћају земљу у мрачне двехиљадите? Насилно, уз индуковани народни гнев? Уз крв?

Тешко је отети се утиску да се тле већ годинама утабава за овај последњи сценарио, македонски. После уводне две године у којима је глумио Европејца, газирани Вучић користи сваку телевизијску секунду да партијским солдатима – листом зависним од партијске књижице или заслепљеним Пинком – поручи како светске силе, албански кољачи и петоколонаши из опозиције само чекају да провире из Сорошевог буђелара и Србију лише светле будућности планиране за две године. Терен је тако очишћен за битку у којој према Вучићевом рукопису не може бити милости. Наговештај је већ дао изјавом да може окупити више од сто хиљада људи кад год хоће, само за сада неће јер има важнијег посла.

Према Вучићевом македонском сценарију су секунданти давно спремили реквизите: џипове са привременим регистрацијама и тамним стаклима, фантомке и булдожере, камере режимских медија. Пробе су у току. Срећници из парановинарских и парааналитичарских редова којима су допале крупније споредне улоге одавно вентилирају са насловница таблоида и зноје се под рефлекторима студија, статисти лајкују и ритвитују док се не онесвесте. Када процени да нема више куд, режисер ће дати знак да почне велика премијера.

Може бити да европски партнери тада баш и неће аплаудирати изведби, као што аплаудирају пробама. Јер прочитао је Вучић сигурно како се од тврдњи да су „политичка мерила за Балкан другачија“ (Дејвид Мекалистер, ЦДУ, 9. децембра 2016. у интервјуу за ДВ о Србији) стиже до упозорења да владајућа клика „неће моћи да избегне руку независног правосуђа“ (Јосип Јуратовић, СПД, 29. април 2017. у интервјуу за ДВ о Македонији). Како се, другим речима, европски партнери досете европских вредности и владавине права баш онда када неки балкански демократор, којег су свесрдно подржавали, постане испушена лула.

Трбухозборац Вучић је и на то мислио и ено где је осим Д. Ј. Вучићевића у последње време припустио и партијске трабанте да превентивно пљују по Европској унији. Ено врлог посланика Ђукановића где по Твитеру отворено признаје да је слика о пријатељству са Бриселом само лагарија за медије: „У пракси се зна ко су и шта су. Плус плаћају наше рушење.“ Посланик Филиповић, још један напредњак сумњиве писмености с нагоном да набада по Твитеру, данима се забавља истрагом „лоби керова“ ОВК у Србији, путем „Сорошевих пара“ и тврдњама да су „они који су ослободили Харадинаја још једном заклали сваку од жртава коју је и он клао“.

У тој ће епизоди, када једном подршке са Запада више не буде, Вучић скинути европски беџ са ревера једнако лако како је одстранио своја два политичка оца. Вечере са Ангелом Меркел док у позадини трепери Александер плац остаће мутне успомене које, уосталом, има и Груевски па му то не вреди много.

Али то све неће бити много важно. Битније ће бити да Скупштина не постане Собрање. Да не буде крви. Понашање Вучићеве братије нажалост не оставља много наде да ће тог, ближег или даљег дана, власт бити предата мирно. Зависиће од хладних глава грађана и тога да ли је у полицији и службама на довољно важним позицијама остало довољно часних људи. Или макар довољно уплашених од будућег правосуђа које ће – можда се и то чудо деси – бити слободно.

Извор: Дојче Веле