Стокхолмски синдром у Србији

ДИЈАГНОЗА   

„Самомучилачка спремност на сарадњу са моћницима свакако је једна варијанта стокхолмског синдрома. Емоционално подчињавање и заразу логиком насилника описао је и именовао амерички психијатар Охберг, године 1978. Стокхолмски синдром је усмерење у коме се жртва поистовећује са мучитељем, усваја његове разлоге, правда му побуде, чини све што се од ње очекује, па и оно за шта претпоставља да ће надређеном бити по вољи. /…/Обољење је дошло до посебног изражаја током једне пљачке банке у Стокхолму, године 1973. Нападач је узео таоце међу службеницима и тражио му се пајташ пусти из затвора./…/ Ослобођени таоци, међутим, нису показали захвалност према полицији. Одбили су да сведоче против отмичара, и још су им ишли у пријатељске затворске посете./…/Описујући прихватање свршеног чина, Тит Ливије у „Историји Рима“(1,8) примећује:“Осећање увређености често уступа место нежним чувствима“.(1,33)

Овако пише  Милован Данојлић у својим „Писмима без адресе“.

КАКО ЈЕ ВУЧИЋ ПРЕЛОМИО?

За геј параду у Београду, наравно, највећу одговорност сноси премијер Владе Србије, Александар Вучић. Он  је тај који је обећао Империји Вашингтон – Брисел да ће показати како је Србија коначно стала на пут без повратка, звани „ЕУ интеграције“ (а о НАТО-у да и не говоримо), и да би то доказао потрошио је МИЛИОН ЕВРА народног новца, у земљи која је на ивици глади, да би доказао како се и у Београду, заштићени са седам хиљада полицајаца (којих нема на Космету), љубе педери, сасвим у складу са налозима Кирбија&дружине. Наравно, свако озбиљан је знао да ће тако бити чим су напредњаци почели да дејствују и чим је Томислав Николић, формирајући „напредњаке“, за саветника узео бившег америчког, ДОС-овог, амбасадора Виљема Монтгомерија. Све је писало и у депешама „Викиликса“ (2,81-84,96-97). Ово сад је логичан наставак напредњачког „преумљења“ с краја прве деценије нашег столећа.

Како Вучић, који је Бриселским споразумом издао Косово и Метохију, да не дозволи геј параду? Предао си Свето Косово, и парадом опет пљујеш у лице Христу и хришћанским вредностима србског народа. Уз пут, наравно, глуматаш да ти то не прија, јер си кључни играч у циркусу који је Мило Ломпар назвао „царством злих кловнова“. Док си продавао Косово, хапсио си Мишковића и брбљао о Дарку Шарићу, Миши Банани и осталима; кад људима, по наређењу ММФ-а, откидаш хлеб из уста, причаш како си највећи ударац нанео својим родитељима, који имају пензије троструко веће од њихових убогих вршњака… А за време геј параде, у којој учествују чланови твоје Владе, медији извештавају да су ти претукли брата (поука: Вучић је „нови Карађорђе“; као што је Карађорђе убио брата јер је силовао Србкиње, тако су и Вучићевог брата претукли жандарми, јер није поштовао „ред и поредак“) и да твој син носи мајицу са ликом Гаврила Принципа (потресно, нема шта!)

Сви који виде даље од носа и стомака, ово знају.Ипак, остаје питање: како је Вучић преломио? Како је од човека који је грмео (добро, галамио!) против НАТО-а, Америке и Европске уније постао главни спроводилац наређења окупаторске Империје?

 О БРАЈЕН И ВИНСТОН СМИТ

Пишући роман „1984“, Џорџ Орвел је говорио о будућем тоталитарном свету у коме човек ни  мисли неће моћи да сакрије од Великог Брата на власти. Наиме, главни јунак романа, Винстон Смит, се, као и сви, претвара да обожава Великог Брата, али води тајни дневник у скривеном углу куће, налази љубав свог живота (што је забрањено  и, кад бива ухапшен, док га саслушава злокобни О`Брајен, један од челника државне врхушке, у прво време пружа отпор. Чак и кад, после мука, пристаје да се прогласи кривим, он у себи зна да је систем против кога се борио лаж. Али, О`Брајен је каже Смиту да није довољно што СПОЉА признаје кривицу. Треба се изнутра „очистити“: “МИ ЋЕМО ТЕ СТРЕЉАТИ, АЛИ ПРВО МОРАШ ДА ЗАВОЛИШ ВЕЛИКОГ БРАТА!“ каже му Велики Инквизитор „енглсоца“ („енглески социјализам“- тако се зове поредак описан у Орвеловом роману). Јер, ако умре са мржњом према Систему, Смит је опет, на  метафизичком плану, победио, показавши да постоји људска слобода и да се човек не може сломити до краја.

Све је Смит издржао, а онда су га одвели у тајанствену собу у којој се свако суочава са својим страховима. А знали су, мучитељи, да је његов највећи  страх – од пацова. И запретили су да ће му гладни пацов појести утробу кад га пусте из кавеза. И Смит се сломио, и урликнуо да то не раде њему, него његовој вољеној. Да на њу пошаље пацова, да пацов њој прогризе утробу. И после тога је био спреман да заволи Великог Брата.

Познати србски мислилац, др Срђа Трифковић, једном је записао да је под комунизмом  био могућ „кетман“ (Чеслав Милош): једно мислиш, друго говориш и радиш, али да Запад капитализам кетман не дозвољава. Мораш потпуно бити сломљен да би се уклопио у њихов систем. Да парафаризам  Милана Брдара – они силују, али траже од жртве да виче „ЈОШ!“ и да се претвара да  им је „партнер“, а не жртва.                 

Какве то везе има с Вучићем?

ДАРКО ХУДЕЛИСТ, СВЕДОК

Познати хрватски новинар, Дарко Худелист, објавио је својевремено текст „Е, мој друже београдски!“ у коме је описао  пријатељевање са радикалом Вучићем у Београду. Ево одломка  сведочења: “У пролеће 2006. Вучић ме је позвао к себи кући. /…/ Вучић је лежао на наслоњачу покрај троседа, тотално онерасположен, депримиран и готово болестан. Никад га нисам видео тако утученог и обесхрабреног – ни пре ни после. Разлог? Претходног дана, у недељу 21. маја 2006, одржан је референдум о независности Црне Горе, на којем је  55,5 одсто Црногораца заокружило одговор „да“. Био је то догађај са којим се декларисани српски националиста Вучић није могао помирити. Понудио ме је уштипцима и поставио ми, сав забринут, питање на које му нажалост нисам могао дати задовољавајући одговор: “Дарко, с овим бих се можда и могао некако помирити, али, реци ми, молим те, шта ми Срби можемо очекивати даље? Без којих ћемо територија још остати? Ко ће се први даље осамосталити: Косово, Војводина, Санџак…?“ Слегнуо сам раменима, не знајући како да га утешим. А он је и даље непомично лежао, у тај сат мог боравка код њега није се ниједанпут подигао“ (3,86).

Очито, прелом у Вучићу је настао када је прихватио да „might is right“, и када је пристао да се помири са основним начелом америчке спољне политике, које је дефинисао познати књижевник и пријатељ истине, Харолд Пинтер: “Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу!“ Одрећи се Косова, уништити Србију ММФ-лудилом, направити геј параду. Велики Брат мора бити вољен… Стокхолмски синдром, наравно.

УПЛАШЕНИ МИШЕВИ

Том логиком се руководио и бивши председник Србије под окупацијом, Борис Тадић, који је  о Србима причао следећи виц: “У Бриселу праве експеримент с мишевима: како реагују кад пију вотку, виски, коњак и шљивовицу. Ови који су пили коњак, одали су се раскалашности у кавезу, јурили су мишице, плесали. Ови који су се напили вискија били су мамурни и агресивни, ови с вотком били су равни као патос и нису могли да се макну даље. А ови што су се напили шљивовице изазвали су велико изненађење међу научницима. Они су се ухватили за решетке кавеза и почели да вичу: “Мац-мац!“ И ја сам тај виц рекао да ћу испричати негде у јавности као најбољу карактерологију нашег народа. И шта мислите како ће реаговати ваши читаоци? Деведесет одсто ће бити срећно, што ме највише брине. То је 27. март, то је 1999, то је и сад ово са ЕУ. Све време је „мац-мац“!“(4,24)

То је, у ствари, захтев за промену свести код Срба, који, у име Империје, испоставља Немачка. Срби морају постати уплашени мишеви,  који ће морати да се посипају пепелом по глави зато што су се усудили да кажу НЕ Хитлеру 27. марта 1941,  НАТО-у 24. марта 1999, педерским баловима од 2001. (први педербал је, неуспешно додуше, организован већ у лето те године, чим је ДОС дошао на власт) до 2014…

Вучић је наставио тамо где је Тадић стао. Али, Тадић је био поштенији од Вучића. Тадић никад није био  „србски националиста“; увек је био грађаниста – другосрбијанац. А Вучић се две деценије бусао у своје патриотске груди. И онда оболео од „стокхолмског синдрома“.

 ЗАШТО БОРБА ПРОТИВ ОПОЗИЦИЈЕ?            

У тренуцима кад остане сам, Вучић добро зна куда води његов пут, звани „Напред, па у кречану!“ И зато он мора да гуши сваки опозициони глас, чак и глас другосрбијанске ведете Оље Бећковић; његов циркус ни у једном тренутку не сме бити доведен у питање, ни од кога, па чак ни од оних којима је сада идеолошки близак. Ипак,  највећи страх му је страх од себе негдашњег. Тај страх није само политички и психолошки, него и духовни. Не можеш да служиш Империји, а да беседиш у славу јунака  на Церу 2014. и да глуматаш како волиш Путина и Русију. Гушећи свој страх, Вучић ће се борити против свих који нису издали Завет. Свуда ће му се привиђати Бирнамска шума. Зато ће у Србији бити све више тоталитаризма. Ко је читао Шекспировог „Магбета“, зна о чему говорим.

Као православни Србин, ја му, искрено, желим покајање. Јер, страшно је постојати пред Богом Светог Саве и цара Лазара, а издавати Косово и организовати геј параду.

______________________________________

УПУТНИЦЕ:

1. Милован Данојлић:Писма без адресе, Службени гласник, Београд, 2012. 2. Никола Врзић:Викиликс/Тајне београдских депеша, Наш печат, Фонд Слободан Јовановић, Београд, 2011.

3. Дарко Худелист: “Е, мој друже београдски!“, Недељник: Сто најбољих текстова, јул-август 2013.

4. Борис Тадић: Ђинђићевом методом решавам проблем Косова, „Недељник“,11. јануар 2012.

Извор: Фонд Стратешке Културе