Геополитичко поткопавање

Последњих месеци у центру пажње читавог света су се нашли Крим и Украјина. Оно што се дешава у том делу Европе прихвата се као геополитички сукоб огромних сразмера, који се по величини и последицама може упоредити са фронтовима Првог и Другог светског рата, који су се одвијали, зашто да се не присетимо, на том истом простору.

Црно море, та унутрашња акваторија која је смештена између Европе и Азије, већ 20 година представља зону све ширег присуства војно-поморских снага САД. Зато се све чешће присећамо Конвенције о режиму Црноморских мореуза, потписане 20.јула 1936.године у швајцарском Монтреу. Конвенција из Монтреа, потписана пре безмало 80 година, треба да за Црноморски базен обезбеди постојање статуса-кво.

Снага преседана или преседан са снагом

Да подсетимо о чему говоримо.

Уочи Другог светског рата Источно Средоземље је постало зона јаке међународне напрегнутости. Та напрегнутост се посебно осећала у Турској која је предложила да се преиспита режим Црноморских мореуза, односно режим пловидбе Црним морем, уз коришћење Босфора и Дарданела. СССР је подржао турски предлог о сазивању конференције, и она је почела са радом 22.06 1936.године у швајцарском граду Монтреу. Мада је на њој учествовало 10 држава, главна дипломатска битка се водила између Совјетског Савеза и Велике Британије, која је у то време била главна поморска сила света. Енглеска је одлучно негирала преиспитивање основних ставова важеће Лозанске конвенције која је дозвољавала широк приступ Црном мору војним бродовима нецрноморских држава, између осталог и њиховим, енглеским. Без обзира на то, преговори су после месец дана завршени потписивањем текста новог међународног документа.

Конвенција из Монтреа је ограничавала пролаз у Црно море војним бродовима у време мира. Дозвољаван је пролаз лаких бродова (са максималним депласманом од 10.000 т), а сасвим је био забрањен пролаз носачима авиона и подморницама. При том укупна тонажа бродова који су припадали нецрноморским земљама, а који би се нашли истовремено на Црном мору, била је ограничена на 45.000 т (из исте земље – 30.000 т), укупан број бродова није смео да буде изнад 9, а период боравка – три недеље. У ратно време је било потпуно забрањено да се на Црном мору нађе ма и један брод држава које су међусобно у рату. Задатак да прати спровођење договореног режима дат је Турској, која је била домаћин оба мореуза, и која је представљала гарант чврстине принципа и параграфа Конвенције.

Потписивање Конвенције је представљало победу совјетске дипломатије. Истина, и тај споразум, за Совјетски Савез успешан по низу позиција, није обезбеђивао потпуну сигурност од спољних насртаја државама које су излазиле на Црно море, као ни заштиту њихових интереса. Ипак, довољна је чињеница да је Конвенција и сада важећа, те да буде јасно да она још увек делује.

Истовремено, последњих деценија, са разних страна су предузимани покушаји ревизије основних принципа тог документа. Временом је та тенденција устаљена.

* * *

У совјетско време залажење „не-наших“ ратних бродова у Црно море, које се у своје време звало Руско, представљало је реткост. У току једне године обично није било ни десетак њих, али после распада СССР-а њихов број се попео на неколико десетина. При том неке државе које не припадају црноморским, очигледно отворено крше Конвенцију. Тако је на првим великим војним вежбама „Си бриз-98“ које су одржане пре 15 година, учествовало шест бродова земаља које не припадају Црном мору, са тонажом од преко 38 хиљада тона (да подсетимо: дозвољено је 9 јединица и 45 хиљада тона). При том је укупна тонажа америчких бродова износила преко 26 хиљада тона (дозвољено је максимално 30.000т).

Доцније су кроз Дарданеле и Босфор пролазили бродови ратне морнарице САД са тонажом преко 10.000 т (друго ограничење Конвенције): „Пенсакола“ (13700 т),“Понсе“ (прибл. 17000т), „Ла Сал“ (око 15000т). Више пута је у Црно море залазио штабни брод 6.флоте САД „Маунт Витни“ (тонаже преко 18000т). Овај списак би могао да буде и дужи. У поменутим вежбама је учествовао и десантни носач хеликоптера „Остин“ (око 17000 т), на чијој је палуби било 6 хеликоптера СН-46 и UH-1. Он је у одређеној мери могао да се сврста (ако се пође од Конвенције која је потписана 1936.године када хеликоптери нису постојали, а авиони су били искључиво клипни) у категорију носача авиона, односно носача летилица. Осим тога, савремени хеликоптер по својим борбеним могућностима и летачко-техничким карактеристикама у многом превазилази авионе предратног времена. Најзад, не треба да се забораве ни беспилотне летилице које могу да се смештају буквално у „свежњевима“ на било које средство које плива, што омогућује да се решавају задаци које су раније могли да извршавају само носачи авиона, за које је улаз у Црно море затворен.

Још један моменат на који треба да се обрати пажња. У Црно море константно залазе бродови – носачи нуклеарног наоружања, чија снага немерљиво превазилази артиљерију калибра изнад 203 мм (друго ограничење Конвенције за бродове нецрноморских земаља). Као по правилу, њихова команда нити негира, нити потврђује да на броду оно постоји – то је међународна пракса, али она не спречава постављање питања у вези с тим. Посебно уколико се узме у обзир да је Украјина пре 23 године изјавила да она не поседује нуклеарно оружје, а ти бродови залазе у њене луке.

Тако се стварају преседани који, лепо речено, омогућују да се посумња у ефикасност деловања Конвенције о Црноморским мореузима. Тачније, не баш у ефикасност саме Конвенције, већ у ефикасност примене њених принципа и ставова у пракси. А Американци нису једини који покушавају да прекрше статус-кво, који важи већ много деценија.

На пример, у Црно море, у Севастопољ, који је до скора представљао главно место стационирања и поморских војних снага Украјине и Црноморске флоте Руске Федерације, залазио је британски десантни брод-док, носач хеликоптера, „Фиарлес“. Његова тонажа је преко 10.000 тона (11.600). Он може да носи 4 хеликоптера „Си Кинг“ за борбу са бродовима (а у ствари хеликоптера може да буде и више, ако се узме у обзир његово коришћење у десантној варијанти, када на палубу брода може да се смести и десетак „Газела“ или других хеликоптера). Такође треба да се нагласи: садашња концепција развоја палубске авијације и светска пракса предвиђају све шире коришћење авиона са вертикалним (скраћеним) узлетом-слетањем који, у принципу, могу да буду на бродовима те класе.

Има још кршења Конвенције који су блиски ономе, што смо до сада рекли. На пример: сидрење на Дунаву (базен Црног мора) војних моторних бродића САД ради решавања задатака у току балканске кризе. У своје време амерички моторни бродови за специјалну намену су, испловљавајући из реке у море, прелазили чак у Севастопољ, ради посете.

Ту спада и одлука која је донета 2005.године о формирању базе алијансе НАТО у највећој румунској луци – Констанци. За Румунијом је кренула и Бугарска, на чијој територији се такође формира одговарајућа инфраструктура Северноатлантске алијансе. Што даље – то више. Те земље су постале полазиште за размештај елемената ЕвроПРО, а њихове луке су спремне да у свако доба омогуће смештај америчким бродовима са системом „Иџис“ који представљају основу поморске компоненте система противракетне одбране.

Уосталом – све то је само делић глобалних метаморфоза које су у току.

У духу глобализације: две заставе, један домаћин

У децембру 2005.године, у то време „наранџаста“ Украјина и Сједињене Државе су одлучиле да се, ради отпора ширењу оружја за масовно уништење преко мора, уједине. Тај „отпор“ је требало да се односи само на Црно море. Експерти су одмах закључили да ће се на Црном мору појавити војни бродови под две заставе – САД и Украјине. И мада се то у пракси није десило, америчко учествовање у процесу „адаптације“ Украјине на стандарде НАТО-а, од тада је постало непосредно и свеобухватно. Украјина, која није чланица алијансе, постала је једина земља на свету која учествује у свим операцијама и програмима НАТО-а са „миротворном“ тематиком.

Успут, од проглашења сличних идеја до почетка њихове практичне примене не пролази баш много времена. На пример, у септембру 2004. у Кијеву је одржана међународна конференција на којој је дискутовано о питањима отпора ширењу оружја за масовно уништење у Црноморској и Каспијској регији. Тада су се као заинтересована страна и коорганизатор форума појавиле Сједињене Државе. После нешто више од годину дана та тема је добила и практичан развој и само се улила у пројект билатералног уговора Украјине и САД о сарадњи на онемогућивању ширења оружја за масовно уништење и система његове доставе морем.

С америчке стране у иницијативи су учествовали Управа за међународну безбедност и неширење оружја за масовно уништење, Обалска стража (!), уједињени комитет начелника штабова, Министарство правде и Војно-поморске снаге. Са украјинске – исте такве службе (Министарство одбране, Служба безбедности Украјине, МИП, Министарство за транспортне везе), а њихов рад је координисала Државна гранична служба. У пракси је било планирано да уговор извршава Обалска стража Украјине, која је одговарала за територијално море и искључиво (поморску) економску зону земље, али и… Обалска стража и Војно-поморске снаге САД (!).

Могуће је да би некоме овакве намере САД и „ванблоковске“ Украјине периода Јушченковог режима могле да се учине сасвим „миротворне“, када не би постојао један моменат који све одређује: овакве мере су планиране за остваривање не тамо негде на крају света, већ у Црном мору, на које излаз има само једна нуклеарна сила – Русија. Тако је провокативна усмереност „заједничког деловања“ Украјине и САД постала сасвим очигледна.

Наравно, идеје о сличном „заједничком деловању“ уз америчке обале, рецимо – Флориде, Аљаске или у Гудзоновом заливу, кијевским политичарима никако нису могле да падну на памет. Отада је практично почело отворено да говори о плановима да водама Црног мора патролирају бродови америчких граничара – Обалска стража. А њихови бродови по тонажи неколико пута премашују украјинске бродове 2. и 3. класе, наоружани су ракетно-артиљеријским оружјем, хеликоптерима и у стању су да лако пређу океан.

Тако је патролирање америчких ратних бродова бочно од кримске Јалте, главне базе Црноморске флоте Русије Севастопоља, као и у Керченском мореузу код руских градова Тамањ и Новоросијск постало сасвим могуће. При том, на „бродовима за безбедност“ у току операције, осим националне флоте, планирано је да се подигне и застава земље-партнера. Групама које врше преглед и претрес фактички се дозвољавало да користе услуге бродова трећих земаља, што је ситуацију могло потпуно да искомпликује.

Тај пројект, на срећу, није остварен, али је постало јасно: Кијев у свом супротстављању Русији може да иде колико год хоће далеко.

Да не испаднемо наивни: јачање пажње САД према Украјини тешко да је изазвано страхом да упркос међународним уговорима и обавезама на њеној територији може да се обнови производња нуклеарног оружја. Разлози су у нечем другом: Украјини је намењена улога једног од бастиона „друге одбрамбене линије“ против „светског тероризма“ који је прогласио Вашингтон. Центар тог вашингтонског тероризма никако није у облику тачке већ, како је јасно, Американци су га проширили на огроман геополитички простор: од кинеског Синцзјана до италијанске „чизме“, са Ираном, Ираком, Либијом и тако даље, и томе слично, укључујући ту и Афрички рог и територије у његовој близини. Вашингтон Украјину види не само као „другу линију одбране“ већ и „прву линију границе“.

Али све што смо рекли је само – врх леденог брега.

Босфор је постао узан

На граници два века постало је јасно: у послератним деценијама лагани дрејф Запада сeод Јалте (1945г.), Потсдама (1945.г.) и Хелсинкија (1975.г.) претворио у снажан океански ток. Његов правац је да се Русији одузме статус велике државе, освојен и гарантован Великом Победом, између осталог и тако што ће се уништити архитектура односа која је успостављена у Црноморском појасу. Док су конфликти на Блиском Истоку (почев од агресије САД и њених савезника у Ираку) питање о излазу енергената на море учинили да оно постане незаобилазно, црноморски терминали (Новоросијск, Одеса, Супса), гасоводи (међу њима и „Плави ток“ којим руски гас тече ка Турској, и „Јужни ток“ који се гради) као и нафтоводи за транспорт нафте ка средоземним лукама, нагласили су геополитичку ширину и значај овдашњих токова енергената.

Све више размишљајући о појасу Црног мора, САД и НАТО су посебну пажњу поклонили Украјини. 1997.године, тачно у тренутку када је потписиван „Велики“ – руско-украјински уговор и „базни споразуми“ о Црноморској флоти, Украјина је са алијансом НАТО потписала Повељу о специјалном партнерству која, између осталог, омогућује да се формира консултантски механизам за управљање могућом кризом. Што даље – то лепше!

2004.године Бугарска и Румунија су ступиле у НАТО, при чему је фактички одмах постало јасно: оно, чему ће се поклонити највише пажње ће бити питање размештаја војних база НАТО-а на територији те две земље. Грузија, пак, никада није крила своју тежњу да у једном тренутку ступи у НАТО, те зато доноси нове и нове програме за сарадњу са земљама алијансе. Турска, стари члан алијансе, штити свог грузинског ученика који није положио „испит 08.08.08“.

Због тога су све активније почеле да се јављају силе које су протурале идеју да ће Црно море једног дана постати ако не море које ће припадати директно НАТО-у, оно ће бити бар својина Западног света. Зато за Русију сваке године постаје све актуелније питање обезбеђења статуса и режима Босфора и Дарданела. Како бисмо оценили значај тог питања навешћемо само неколико бројки.

Почетком 21.века Русија је својим страним партнерима кроз Босфор и Дарданеле по процени годишње превозила до 70 милиона тона нафте, тј. приближно 30% укупног извоза. Кроз зону та два мореуза прође око 50 хиљада бродова, од којих скоро сваки пети превози нафтне деривате. Зато је Турска појачала свој положај транзитне државе, те сада заузима четврто место на свету по количинама испорука енергената Европи.

Ако се до почетка деведесетих година турски транзит угљоводоника завршавао цевоводом који је од ирачког Киркика водио у турски Џејхан и транзитом мањих количина совјетског гаса, интензификација експлоатације каспијских бушотина нагло је повећала значај географског положаја Турске. Улози мореуза при том није поклањано много пажње, мада ипак изгледа да приоритет припада сувоземним енергетским коридорима. Шта више, Турска има жељу да доминира морем, између осталог и наглашавањем идеје о изградњи канала који би био паралелан природној зони Босфора и Дарданела („Канал „Стамбул“ из Мраморног у Црно море) за који би, наравно, важила Конвенција из Монтреа.

Та Конвенција, донета 1936.г., требало је да важи 20 година, али је постојала клаузула да уколико две године пре истека тог, 20-годишњег периода, ни једна земља која је потписала Конвенцију не постави питање престанка њеног важења, Конвенција ће остати на снази. Осим тога, сваких 5 година од тренутка ступања на снагу Конвенције (тј. од 20.јула 1936.године) свака страна која је потписник Конвенције има право да иницира предлагање измене једног или више чланова тог документа. Ни када се приближавала 1956.година, ни после тога, совјетска страна није постављала питање прекида трајања Конвенције и закључивања новог уговора. Москва није користила ни право да истеком сваких 5година од њеног почетка важења постави питање измене појединих чланова. Што се тиче Турске, њено руководство је сматрало да је боље да делује самостално, те је она сама 1982. године направила строже прописе у вези са пролазом страних бродова кроз Босфор Дарданеле, још их више заоштрила 1994. и затим дала нове иницијативе на различите теме.

Истовремено, почетком 90-х година 20. века цео комплекс питања у вези са коришћењем Босфора и Дарданела за Русију је добио сасвим нов облик. Наиме, распадом СССР-а дошло је до фактичке реструктуризације комплетног проблема за оба мореуза.

Прво, објављивањем независности Украјине и Грузије нагло се смањио просторно-географски излаз Русије на Црно море, што је довело до неопходности да се траже све већа материјална средства за реконструкцију постојећих и изградњу нових лука и терминала на њеној територији, уз вођење рачуна да се извозно-увозне потребе и могућности у тој области не смањују. За Русију Црно море и оба мореуза као и пре представљају једини водени пут ка југу.

Друго, повећан је број црноморских земаља са којима је Русија требало да се договара о решавању општих питања у вези са пловидбом Азовско-Црноморским базеном, између осталог и пловидбом у делу Босфора и Дарданела. Колико је на том путу било препрека довољно говори чињеница о тешкоћама, са којима је решавано питање поделе Црноморске флоте, која је пре тога припадала СССР-у, између Русије, Украјине и Грузије.

Треће, мора се рачунати на чињеницу да се специфична тежина Русије, ако се упореди са Совјетским Савезом, у укупном балансу међународних фактора који утичу на решавање проблема Црноморских мореуза, благо речено, није повећала, док је специфична тежина Турске, почев од 90-х година, постала значајно већа.

Четврто, нагли научно-технички прогрес, изградња и почетак експлоатације нових великих војних и комерцијалних бродова, посебно танкера за превоз нафте, довели су до постављања питања са којима су се судариле све земље које су биле заинтересоване за слободну пловидбу кроз Мореузе, и, наравно, пре свих – Турска. Пошто је преживела тешке последице неколико хаварија танкера са нафтом у Мореузима (између осталог, и неких који су превозили руску нафту), турска страна упорно поставља питање потребе да се у циљу обезбеђења еколошке и техничке безбедности, као и безбедности пловидбе, у зони оба мореуза предузму нове мере.

И, најзад, пето, Црноморски базен са својом обалом се интензивно милитаризује. А иницијатор тог процеса никако нису црноморске државе.

У јануару 1994. турска влада је самостално донела нови правилник о пловидби у зони црноморских мореуза, који је ступио на снагу 1.јула исте године. Турска је оперативно почела да користи промењену ситуацију, а такође је предузела, а предузима и даље, низ корака који су усмерени ка активном јачању њених позиција у Мореузима и у низу случајева – натурању своје политике.

Конвенција – за Конвенцију, а пропис – за пропис…

Како је већ констатовано, главна садржина Конвенције из Монтреа, потписане пре скоро 80 година, сводила се на то, да се обезбеди слобода пловидбе за трговачке бродове и да се војним бродовима нецрноморских земаља ограничи могућност пролаза. Природно, тај документ није водио рачуна о специфичностима и условима савремене светске пловидбе и рачунао је да ће кроз Мореузе пролазити бродови релативно невеликих димензија и невелике снаге. Конвенција није узела у обзир ни могућност значајнијег повећања броја бродова који пролазе кроз Мореузе, као ни интензивност кретања локалних бродова. У измењеним условима Турска се одлучила на регламентацију међународних прописа, не позивајући на договор државе које су потписале Конвенцију. У извесној мери турска страна је међународно-правне норме заменила директивама националног законодавства и самостално одлучила да на снази буде правилник о поморској пловидби у зони мореуза Босфор и Дарданели, као и Мраморног мора. Турске власти су изјавиле да постоји физичка, психолошка, еколошка и морална опасност од појава какве су судари бродова, изливање нафте и пожари, те да постоји неопходност да се прекину и значајно смање количине транспорта нафте кроз Мореузе.

Званичан захтев другим државама је изгледао овако: прво, потребно је да се обезбеди очување човекове околине и безбедност пловидбе, и комплетна организација пловидбе у Мореузима мора да зависи од тога. Међутим, тајни повод за ово је узнемиреност Турске због броја руских танкера који транспортују нафту из Новоросијска, и жеља да утиче на тај процес. То постаје очигледно ако се схвати да постоји повећање конкуренције са пројектима за транспорт азербејџанске и казахстанске нафте, као и ширење лучке инфраструктуре Грузије.

Нема сумње да је правилник из 1994.године имао низ одредби које су се тицале јачања безбедности пловидбе. Ипак је низ држава, посебно црноморских, пловидбена ограничења, као и административне, контролне, пилотско-спроводничке, царинске и еколошке одредбе које тај правилник предвиђа, оценио као правилник који крши основни принцип Конвенције Монтре из 1936.године, а то је принцип слободне пловидбе.

У таквим условима за Турску како данас, тако и у будућности, као оптимална варијанта се чини свестран развој односа у различитим сферама са Русијом и другим земљама бившег СССР-а (без мешања у њихове унутрашње ствари), као и, наравно, најчвршће поштовање Конвенције из Монтреа. Изгледа да било каква измена те Конституције треба прво да се усагласи са Русијом и осталим земљама које излазе на Црно море, и тек после тога да се да на разматрање међународним структурама.

Наведени проблеми су већ разматрани на заседањима Комитета за поморску безбедност Међународне поморске организације (IМО) у Лондону, на коме су своје мишљење о томе изнеле црноморске земље, као и Грчка, Кипар и Оман, при чему је констатовано да турски правилник не треба да замени Конвенцију Монтре. То је питање посебно значајно за Русију, те зато руска страна активно поставља питања која се односе на поштовање Конвенције.

Она представљају стални предмет преговора и консултација, руски и турски експерти редовно дискутују о проблемима обезбеђења безбедности при пролазу бродова кроз Мореузе, посебно оних у којима су нафта, гас или друге опасне материје. Турске власти, истина, при том често тврде да нису они ти, који крше Конвенцију Монтре, већ да једноставно изнова разматрају прописе Конвенције због својих унутрашњих служби, али такве изјаве, благо речено, не одговарају баш сасвим стварности, јер турске новине ипак превазилазе међународне уговоре.

Међународне уговоре све чешће крше и Американци и њихови савезници, и њихове такве акције су постале редовне. 2014.године изнад рока који је утврђен Конвенцијом у Црном мору је била америчка фрегата „Тејлор“. До скора је у водама Црног мора био и разарач „Доналд Кук“ коме се ових дана придружио „Тејлор“. Американцима су се придружили и Французи – велики извиђачки брод „Дипе де Лом“. Према њему жури и фрегата „Диплекс“. Појавила се и информација о намери Американаца да своје ратне делфине „аклиматизују“ у водама Црног мора. Животиње се довозе ради учествовања у вежбама и испробавања нових метода за њихову припрему.

Такође је започето пребацивање у Констанцу система противракетне одбране уз образложење да је он потребан за америчко-румунске војне вежбе. Четири америчка ловца Ф-16 која учествују у вежбама, како претпостављају руски посматрачи, проверавају чврстоћу система ПРО Русије и позабавиће се радиоелектронским извиђањем…

Тако нешто не може да прође незапажено. Пошто су почетком деведесетих Американци у Црно море убацили своје „стопало“, сада су већ убацили и читаву „ногу“. И, судећи по свему, немају намеру да се зауставе. Турска, као „чувар“ Конвенције Монтре има пуно право да гласно проговори, што је она, уосталом, већ више пута и чинила, између осталог у време кризе „08.08.08“ када није дозволила Американцима да у Црно море уведу своје помоћне бродове велике тонаже са „хуманитарном помоћи“. Чврстини духа и слова Конвенције помаже, између осталог, и укупна позитивна динамика у развоју руско-турских односа, као и личних контаката лидера обе земље.

* * * 

Проблематика црноморских мореуза не губи за Русију своју актуелност. Директна и индиректна кршења међународног права која се тичу режима пловидбе црноморским Мореузима, до којих је у току две последње деценије долазило више пута треба да се оцене на прави начин, између осталог и на међународном нивоу. Црноморске државе ће у вези с тим имати шта да кажу.

Извор: Фонд Стратешке Културе