Саслушање грађанина Динкића

БЕОГРАД – Бивши министар финансија и привреде Млађан Динкић саслушан је јуче у оквиру истраге наводних злоупотреба у Националној штедионици. Позван је на саслушање у својству грађанина. Случај Националне штедионице је на листи 24 спорне приватизације које је ЕУ доставио Влади Србије 2011. године. Истраге тих спорних приватизација воде се на основу извештаја које је својевремено направио Савет за борбу против корупције.

Саслушање Динкића трајало је нешто више од четири сата. Он је око 11 часова дошао у зграду МУП-а у Новом Београду, а изашао је нешто пре 16 часова, када се обратио медијима.

Динкић је новинарима казао да је четири сата у полицији давао исказ у својству грађанина и сведока, јер је у време реформе банкарског система био гувернер Народне банке Србије. Он је навео да је још пре реконструкције владе од Александра Вучића и Ивице Дачића тражио да се случај штедионице потпуно расветли у року од годину дана, али да се сад нада да ће то бити ипак убрзо урађено. „Сигуран сам да ће овај случај за мене бити позитивно решен. Имам потпуно чисту савест”, рекао је Динкић и додао да му је драго да је разговор обављен сада кад није у власти.

У овој истрази спорно је то што је Национална штедионица као приватна банка направљена уз велику помоћ државе. Додељене су јој филијале тадашње Службе платног промета (СДК-а), чије је раднике годину дана плаћала држава.

Добила је посао исплате старе девизне штедње – после гашења четири велике банке. Идеја државе била је да се оснује једна нова банка која ће исплаћивати 4,2 милијарде евра старе штедње која је конвертована у обвезнице.

На почетку држава је била већински власник са више од 60 одсто акција, да би затим имала мањински пакет од 37 одсто, пошто су приватни власници у међувремену спровели неколико докапитализација, тако да је државни удео опадао.

Већински власник Националне штедионице 2005. године са 62,3 одсто акција постала је ЕФГ Евробанк група, којој су приватни власници продали своје акције међу којима су била и предузећа Војина Лазаревића и Вука Хамовића, која су била највећи појединачни власници акција.

Држава је тада одбила да прода своје акције, иако је била понуђена цена чак пет пута већа од књиговодствене вредности, а Динкић је објаснио да држави није неопходан тај новац, јер има суфицит у буџету. Представници Владе Србије и Евробанке ЕФГ 2006. године потписали су уговор о купопродаји преосталих 37,7 одсто државног пакета акција у Националној штедионици.

У тренутку када је штедионица основана, Динкић је био гувернер, док је Божидар Ђелић био министар финансија, а када је 2005. она продата Евробанци ЕФГ по вишеструко већој цени у односу на капитал, Динкић је био министар финансија.

У десет тачака, Савет за борбу против корупције је још 2004. године побројао чињенице које указују на потенцијално нарушавање законитости и стандардних принципа пословања Народне банке, на чијем челу се тада Динкић налазио.

Прва тачка се односила на бесплатно коришћење опреме и пословног простора без јавног конкурса, што је, тумачи савет, у супротности са важећим прописима. Друга тачка је да је штедионица мимо својих надлежности располагала државном имовином, па су уговори које су закључили гувернер и директор Завода за обрачун плаћања (ЗОП) потписани од неовлашћеног лица и стога ништави.

– Без обзира на аутономију Народне банке и одређени степен аутономности у располагању имовином, банка је дужна да је користи за своје пословање – тврди савет у свом извештају.

Трећа тачка је да је пропуштено да се утврди да повезане особе стичу контролни пакета акција штедионице.

У четвртој тачки, савет сугерише да је цео посао преузимања штедионице наводно био фиктиван, а такву тврдњу објашњава пропустом којим није уочено да је само у једном дану знатан износ девизних средстава направио круг између Беча, Москве и Београда на основу наводног извоза кукуруза до кога никад није дошло. На крају те трансакције, тврди савет, купљене су акције банке.

Савет је даље упозорио да Народна банка није поступила по упозорењу банкарске контроле о неликвидности банчиног комитента Дајнерс клуба, који је у исто време стицао акције банке.

– Гашењем ЗОП-а она је пренела велики део својих средстава у приватну банку, без конкурса и без наплате камате, иако је у исто време постојала могућност да се платни промет обавља преко Поштанске штедионице која је у државном власништву – навео је савез под тачком шест.

Народној банци се замерило и то што је доделила банци, која је тек основана, такође без конкурса, исплату великог дела старе девизне штедње и тиме довела у неравноправан положај остале банке у земљи.

– Народна банка је пласирала средства обавезне девизне резерве у инострану банку сумњивог бонитета, у власништву домаћих правних и физичких лица. Дозволила је иностраној банци да враћа у земљу депонована средства у виду девизних кредита пословним банкама, који су затим конвертовани у динарске кредите под условима које је одређивала инострана банка. На крају, гарантовала је кредите иностране банке пословним банкама, путем девизних резерви депонованих у истој банци – навео је Савет за борбу против корупције у свом извештају.

О приватизацији Националне штедионице у јуну ове године полемисали су УРС и ДС, након што је Динкић, који је тада био министар финансија и привреде, рекао да не сноси одговорност за продају штедионице, јер је за то био надлежан ранији министар финансија Божидар Ђелић.

– Тадашњи министар финансија Ђелић, иако је знао да Национална штедионица мора да се докапитализује да не би изгубила дозволу за рад, свесно је пропустио да то учини и тиме директно допринео да се учешће државе у банци сведе на свега 10 одсто – казао је Динкић.

Лидер УРС-а је том приликом позвао тужилаштво да што пре коначно стави тачку на тај случај, наводећи да је недопустиво да тужилаштво и полиција нису у стању да то учине ни после више од 10 година.

Из УРС-а су том приликом навели и да су представници државе у управном одбору Националне штедионице у то доба била два Ђелићева помоћника – Будимир Лончар и Маџид Пајић.

– Њих тројица су све време знали да ће држава изгубити већинско власништво ако не учествује у докапитализацији банке – тврдили су у УРС-у.

Представници ДС-а су на те оптужбе узвратили тврдњом да је Ђелић у случају те приватизацији штитио државни интерес те да је био први који је уопште покренуо питање Националне штедионице.

– Ђелић је тражио да Србија добије учешће у капиталу штедионице на основу вредности српске имовине коју је тадашњи гувернер Народне банке Млађан Динкић, као тада савезну имовину (над којом републичка влада није имала надлежност), бесплатно доделио штедионици без тендера и било чијег знања и одобрења, укључујући просторије, опрему, државне депозите и плате радника – тврдиле су тада демократе.

Извор: Политика