Злато централних банака – тиха експропријација

У последње време злато је у светским медијима постало једна од најбитнијих тема. Интерес за жути метал подгревају саопштења о плановима Немачке и других земаља да изврше репатријацију својих златних резерви из САД и Велике Британије, у које су пребацивани у различитим периодима. Почеле су бурне дискусије о томе, колико поуздано централне банке и министарства финансија чувају резерве злата, које су им поверене. Појавила се и сумња да тамо има мање злата, него што се то званично приказује. У овом чланку се поставља претпоставка да у трезорима централних банака највећих економски најразвијенијих земаља у ствари уопште нема злата…

1. Распродаја злата, или Врх леденог брега

Већ четири деценије централне банке се ослобађају својих златних резерви. За то су коришћена два начина : а. Јавна продаја метала, б. Тајне операције.

Најједноставније и најочигледније су јавне распродаје жутог метала кога је у званичним резервама свих земаља на свету и међународних организација у 1975.години било 36,7 хиљада тона.(1) Те распродаје представљају врх, видљиви део, леденог брега. Почеле су одмах пошто је прво де-факто, а затим и де-јуре, ликвидиран златно-доларски стандард (седамдесетих године 20.века). Све продаје злата из званичних резерви условно могу да се поделе у три категорије:

1. Ране продаје у другој половини 70- х година до почетка 80-х, у прошлом веку. То су биле аукције које су организовали Државна благајна САД и Међународни монетарни фонд;

2. Продаје злата централних банака у оквиру такозваних вашингтонских споразума о злату, који су ступили на снагу у јесен 1999.године;

3. Појединачне продаје централних банака и међународних организација у различитим годинама.

70-х година Сједињене Државе су продале 530 т, ММФ – 732 т, укупно 1.262 т. Осамдесетих година монетарне власти у свету скоро да нису ни продавале, ни куповале жути метал, златне резерве су биле „замрзнуте“. Деведесетих година чиста продаја злата из званичних резерви економски развијених земаља износи већ 2,9 хиљаде тона, што је већ било за поштовање (2). Крајем 2000.године званичне резерве злата у свету су у односу на те резерве 1975.године биле за 3,6 хиљада тона мање.(3)

Почетком новог века продаја је углавном вршена у оквиру вашингтонских споразума. У септембру 1999.г. у Вашингтону је 17 централних банака, укључујући и Европску централну банку, потписало споразум о продаји злата у петогодишњем периоду. Доцније је тај споразум назван: „Први вашингтонски споразум о злату“ (ВСЗ-1). Званично је дата изјава да тај споразум има за циљ да успори продају жутог метала како би се тиме бавиле централне банке, а тржиште злата остало целовито. А у ствари – циљ је био супротан – да се централне банке обавежу да ће метал из својих резерви продавати, а цене злата биле одржаване на ниском нивоу. Направљени су „налози“ за појединачне земље, тако да је планирано да се у пет година на тржиште избаци 2.000 тона злата. У септембру 2004. године Вашингтонски споразум је преформулисан и у њега су убачене нове норме продаје за појединачне учеснике, а споразум је назван „Други вашингтонски споразум о злату“ (ВСЗ-2). И, на крају, 2009.године се појавио Трећи вашингтонски споразум о злату,тј. ВСЗ-3. У оквиру тих споразума највише злата је продала Швајцарска (1.300 т), затим Француска, Велика Британија, Холандија. Од осталих земаља – Шпанија и Португал. Просечна годишња количина чисте продаје злата централних банака у периоду 2001 – 2009. је износила 385 т. Међутим, 2009.године, када је финансијска криза била на врхунцу, у политици централних банака је дошло до нагле промене: оне су се од чистих продаваца претвориле у чисте купце. Међународни монетарни фонд је покушао да нивелише тај њихов заокрет, те је у периоду од септембра 2009. године до децембра 2010.године из својих резерви продао 403 т жутог метала.

За четрдесет година од краха златног стандарда из званичних резерви је укупно продато око 6,5 хиљада тона злата (чиста продаја), а то је смањило званичне резерве за око 1.8% (4). Сада су те резерве, према званичним подацима, много изнад 30 хиљада тона.

2. И распродаја злата представља пљачку

Детаљна анализа многих операција продаје злата од стране централних банака показује да су се послови склапали онда, када су услови били најповољнији не за продавца, већ за купца. Навешћемо само два примера.

У периоду 1999 – 2002.године када се светско тржиште злата налазило на најнижој тачки у односу на 20 година које су им претходиле, Енглеска банка је на 17 аукција продала преко пола званичних златних резерви земље или скоро 400 т жутог метала. Одлуку о продаји је донео тадашњи министар финансија Гордон Браун (Gordon Brown) . Када су продаје почеле – резерве су износиле 715 т злата, а на крају – резерве су биле мало изнад 300 тона. Новац који је добијен продајом тог злата конвертован је у САД доларе, евро, јене. 2010.године је у вези са том продајом почела истрага. У тренутку када се истраживало (пролеће 2010.г.) цена злата је била изнад цене распродаје енглеских резерви (1.250 $ за тројску унцу у односу на 256 – 296 $). Значи да је у то време губитак од продаје злата износио око 7 милијарди фунти стерлинга. Значајно је да је у периоду 1999 – 2001. министар финансија САД био Лари Самерс, који је имао тесне везе са Гордоном Брауном, и који је на њега, када је доношена одлука о продаји злата, вршио притисак (5).

Други пример је Швајцарска. 1999.године званичне резерве злата Швајцарске су износиле 2.590 тона, што је ту земљу према поседовању златних резерви поставило на друго место у свету, одмах после САД. У пеиоду 2000. – 2005.г. Швајцарска национална банка је продала укупно 1300 т злата. Просечна цена тог злата је тада износила 350$ за тројску унцу (односно – између 250 и 450$). У јесен 2012.године цена злата се на светском тржишту приближила вредности од 1.800$; то је више него пет пута више од просечне цене у периоду 2000. – 2005.год. Није тешко израчунати да је губитак од такве операције крајем прошле године износио 60 милијарди долара. То је неколико пута више, него губици од Гордонове продаје златних резерви Енглеске.

Наведени примери убедљиво показују да је продаја државног злата била потребна не монетарним властима, и не становништву Велике Британије и Швајцарске, већ купцима који су одлучили да нема потребе да обелодањују своја имена.

3. Последња деценија 20.века: тајне операције за одношење злата

Деведесетих година 20.века централне банке земаља су, по мишљењу многих експерата, почеле са активним коришћењем златних резерви тако што су метал нудили у лизинг (врста кредитних операција). Операције са златом су држане у тајности од публике, укључујући у њу и законодавце, и владе земаља. Један од најважнијих циљева таквих тајних операција је било снажно обарање цена злата, које је без обзира не све и даље представљало конкурента долару САД. Финансијској олигархији (власницима „ковнице новца“ FED-a САД) је у то време био потребан јак долар, како би помоћу њега вршила активну куповину актива по читавом свету (у томе је комплетна суштина финансијске и економске „глобализације“). Обелодањивањем тајних идеја светске финансијске олигархије која је централне банке већине земаља света потчинила својим интересима, позабавили су се многи експерти. Чак је била формирана и организација GATA (Gold Anti-Trust Action), која је за свој циљ поставила обелодањивање тајних операција „златног картела“. Последњи је, по мишљењу експерата GATA био формиран ради гушења цена злата тако што би се користили ресурси новца централних банака и државних каса. Картел су чинили: Федерална резервна банка Њујорка, Енглеска банка, банке Волстрита (више од других инвестициона банка Goldman Sachs), неке друге банке и финансијске компаније, међу којима су биле и европске. Да би се извеле одређене операције прикључивале су се и централне банке других земаља (на пример – Бундесбанк, Швајцарска национална банка) и компаније за експлоатацију злата. Чак и тако ауторитетна организација, која је тесно повезана са експлоатацијом злата, као што је Gold Fields Mineral Services (GFMS), признавала је да је почетком 21. века изван централних банака било око 5 хиљада тона злата, које је ипак опстајало у њиховим билансним књигама. Познати западни експерт за област злата Џејмс Терк (James Turk), користећи и фискалну, и царинску статистику Велике Британије и САД је дошао до закључка да је само у те две земље тајно отицање злата из званичних резерви за период 1991. – 2002. износило 7.287 тона.

Још су упечатљивије оцене познатог експерта за злато Френка Венерозоа (Frank Veneroso), који је под називом „Годишњак злата за 1998“ те године објавио значајан извештај о тржишту злата. У њему Венерозо закључује да је продаја злата од стране централних банака вештачки гушила комплетну потражњу са отприлике 1600 т годишње (уз понуду на тржишту од 4.000 тона годишње). Од 33.000 тона које су тада централне банке званично поседовале, на физичко злато, према Венерозоу, стварно је долазило 18.000 тона. Изван централних банака у промету је било око 15.000 т метала који су спољнотрговинске организације преко лизинга, кредитирања и операција „своп“ (размена злата за друге активе под условом да се размењује злато). Процене Венерозоа се у принципу не сударају са проценама Џејмса Терка. Он су само детаљније јер узимају у обзир одношење злата не само из две земље, већ из већине највећих централних банака.

4. Рачуноводствени трикови централних банака

Ако западне централне банке стварно дају у лизинг своје физичке резерве, оне не морају да откривају информације о конкретним количинама злата које напушта место где је било ускладиштено. Према документу који је стављен на сајт Европске централне банке, а који се односи на статистичку рачуницу о резервама златних валута Евросистема, постојеће препоруке у вези са вођењем књига од централних банака не захтевају да се злато које је у сефовима раздваја од злата које је предато у лизинг или за операције „своп“. У документу се каже да „повратне информације о злату не утичу на ниво златне резерве без обзира на врсту операција (односно златни свопови, споразуми репо, депозити или позајмице) које се обављају у складу са препорукама из директива ММФ-а“ (6). Тако се према директивама које се односе на књиговодствено приказивање, централним банкама дозвољава да и даље своје физичко злато убацују у билансне податке, чак и ако је оно потпуно размењено за нешто, или је дато у лизинг. То се може видети по томе како западне централне банке називају своје златне резерве. На пример, влада Велике Британије своју златну резерву назива „Злато (укључујући и злато које је у свопу или је позајмљено“). То је прецизна формулација коју користе у званичним саопштењима. Исто је тако у министарству финансија САД и у Европској централној банци, који своје златне резерве називају „Злато, заједно с златним депозитима“, „Злато, заједно са златом у свопу“, „Злато, укључујући и златне депозите и злато у свопу“. Врло је мали број централних банака који у финансијским извештајима прецизирају који се део њихових златних резерви складишти у облику физичког метала, као и који део је позајмљен или је у свопу и тако даље. Тешко да признање руководства централне банке да је злато позајмљено посредницима – „банкама-дилерима“ који то злато узимају и продају га, на пример, Кини, доприноси јачању ауторитета централне банке. Међутим цифре врло одређено омогућују да се претпостави да се управо то дешава. Највероватније је да је злато централних банки изгубљено, а банке-дилери, које су га продале немају стварних шанси да га врате. (7)

5. Прорачуни Спрота: пљачка злата из централних банака се наставља

Ерик Спрот , милијардер, познати инвеститор са 35-годишњим искуством у раду на финансијским тржиштима, велики познавалац финеса у трговини жутим металом, претпоставља да је очигледно да званична статистика не узима у обзир у пуној мери стварну потражњу злата на светском тржишту (она се обично процењује као количина од 4,0 – 4,5 хиљаде тона годишње). По његовој рачуници – стварна потражња драгоценог метала је у последњој деценији просечно премашивала званичне цифре, које објављују Светски савет за злато и друге организације од ауторитета, за 2300 т.[8] А понуда злата добијеног експлоатацијом, и ломљеног, очигледно не задовољава реалну потражњу у свету. Мора да постоји неки стварни извор злата који обезбеђује да се количина од 2300 т, која представља неурачунату потражњу, покрије. Спрот сматра да та количина на тржиште стиже из трезора централних банака. Те испоруке којима се допуњавало тржиште злата од почетка овог века су вршили: централне банке најразвијенијих земаља – САД, Западна Европа и Јапан и међународне организације које поседују сопствене резерве злата: Међународни монетарни фонд и Европска централна банка. У првој деценији 21. века укупне резерве злата које наводе централне банке и међународне организације, према њиховим званичним подацима, нису се јако мењале и налазиле су се на нивоу од 23 хиљаде тона.[9]

Уколико је Спрот у праву, произилази да су централне банке економски развијених земаља имале резерве за задовољавање званично незарачунате потражње за само 10 година. Односно, по идеји, негде до 2011.године трезори централних банака земаља које спадају у „златну милијарду“ требало је да се потпуно испразне. А сада је већ 2013.година. не треба такође да заборавимо да су према напред наведеним проценама Венерозоа, још почетком овог века ти трезори већ били полуиспражњени. Још 1998.године изван централних банака „шетала се“ скоро половина званичних резерви злата свих централних банака. Односно, рецимо овако: 2001.године од 23 хиљаде тона званичних резерви централних банака зоне „златне милијарде“ у трезорима је реално било само 11,5 хиљада тона. А то је злато задовољавало потребе оне званично незарачунате потражње само за 5 година. Односно – златни трезори „златне милијарде“ је требало да се потпуно испразне не 2011.године, већ 2006. Баш мистично!

6. Не краде се само сопствено, већ и туђе злато

Мистика ишчезава ако се присетимо да централне банке неких земаља у својим трезорима чувају не само злато које постоји у њиховим књигама, већ и оно, које припада странцима (у првом реду централним банкама и државним благајнама других земаља). Уосталом, услуге складиштења користе и приватне структуре, углавном велике банке. У вези са причом о плановима враћања немачког злата кући, у Немачку, из других земаља, сазнали смо да је од укупне количине званичних резерви те државе која износи око 3,4 хиљаде тона, преко 2/3 ускладиштено изван Немачке. А у трезорима њујоршке Федералне банке резерви постоји 1536 т, 374 т – у трезорима Банке Француске, 450 т – Банке Енглеске.

А сада да покушамо да на проблем страног злата погледамо са друге стране – са стране земаља које извршавају улогу „стражара“ или „магационера“. Тако великих „стражара“ у свету нема много. То су стално исте земље: САД, Велика Британија, Француска, па и Швајцарска. При томе улогу „стражара“ ове последње не врши само њена централна банка (Швајцарска национална банка), већ и банка чије је седиште на територији Швајцарске – Банка за међународне обрачуне (БИС). У овом кратком списку лавовски део комплетног страног злата иде у две земље – САД и Велику Британију (погл.табелу).

Резерве злата које се налазе на чувању у САД и Великој Британији
(стање на дан 1.10 2012, у метричким тонама) [10]

САД и Велика Британија у трезорима Њујоршке федералне банке и Банке Енглеске чувају преко 11 хиљада тона страног злата. Значајно је даВелика Британија поседује прео 16 пута више страног злата него сопственог, а у САД страно злато је 76% резерви сопственог злата. У Банци Енглеске чува се злато из различитих земаља које улазе у Британску Заједницу (Аустралија, Канада, Индија, и др.). Данас та банка игра велику улогу не само за земље Комонвелта, већ и за земље континенталне Европе. Аустрија , на пример, у Банци Енглеске чува 80% својих златних резерви, Холандија 18%, Немачка 13%. Постоје клијенти и из других земаља. На пример, Централна банка Мексика у Банци Енглеске чува 95% златних резерви. У тој су Банци смештене и златне резерве организација под заједничким називом bullion banks (приватне банке које раде са физичким златним инготима). Део страног злата у Банци Енглеске се смешта на основу уговора о чувању, при чему страни клијенти за ту услугу плаћају. Део злата је на депозитним рачунима, и у том случају улагач добија обрачунату камату.[11]

Како би наставили игру са златом, монетарне власти земаља „златне милијарде“ су завукле руку не само у сопствене резерве драгоценог метала, већ и у резерве злата које су им повериле на чување стране банке. Није тешко да се прерачуна да је 2,3 хиљаде тона страног злата, које се чува у сефовима њујоршке Банке федералних резерви и Банке Енглеске довољно за покриће неурачунате потражње за отприлике 5 година. Наравно да треба и да се рачуна на златне резерве странаца, ускладиштене у Швајцарској, Канади, Аустралији. Није искључено да би играма са златом монетарних власти земаља „златне милијарде“ добровољно-принудно могле да се прикључе и земље које су изван „златне милијарде“[12]. Заједно са њиховим резервама драгоценог метала игра централних банака са златом би могла да се отегне још на годину или две. Ето – то мисле Ерик Спрот и низ других експерата за област злата.

7. „Игра са златом“ може да се заврши већ сутра

„Тренутак истине“ може да наступи и раније него што је то предсказао Спрот. Зашто? Зато што, по мом мишљењу, у својим прорачунима он није узео у обзир или није довољно узео у обзир неке отежавајуће моменте како у односу на потражњу, тако и у односу на понуду на светском тржишту злата.

Моменат први. Потражња жутог метала брзо расте од стране Кине. Темпо раста увоза злата у Кинеску Народну Републику је невероватно висок. Ако је још 2009.годинее увоз злата у Кину преко Хонгконга (по званичним статистичким подацима Хонгконга) износио 45 тона, у 2011.години он је већ био 431 т , а 2012. године – преко 834 т. У оквиру своје политике злата Кина има намеру да настави са куповином злата на велико са светских тржишта. Куповина се користи за задовољење све већих потреба индустрије накита, све веће инвестиционе потражње, повећања државних резерви. Спрот је у својим прорачунима узео у обзир „кинески фактор“, али недовољно.

Моменат други. После завршетка првог таласа финансијске кризе многе централне банке су почеле да активно купују на велико жути метал. Почев од 2009.године централне банке читавог света су се први пут у две и по деценије од нето-продаваца претвориле у нето-купца жутог метала. Централне банке света су 2011. извршиле чисту куповину злата од 430 т, 2012 г. – према проценама оне могу да буду преко 500 тона[13]. За тим непрецизним цифрама се крије активан рад на куповини злата на велико од стране централних банака земаља као што су Мексико (чиста куповина у 2011г. – 98,9 т.), Русија (94,4 т.) Турска (79,3 т.), Тајланд (52,9 т), Република Кореја (40,1 т.), Казахстан (14,9 т.). Мада централна банка Кине није још од 2009.године мењала величину својих резерви, ипак се зна да је она главни купац злата на светском тржишту. Званична кинеска статистика камуфлира ту делатност Народне банке Кине.

Моменат трећи. На тај моменат пажњу скреће сам Ерик Спрот у последњим публикацијама. Ради се о наглом паду у понуди злата у облику златног лома. У просеку – у првој деценији 21.века сразмере такве понуде су износиле 1700 т, док су се сада смањиле за половину. Просечна годишња понуда злата је због тога пала на 850 т.[14]

Моменат четврти. Ради се о стварном требовању или плановима за репатријацију због границе званичних златних резерви у различитим земљама. Немачка већ преговара о враћању свог злата из САД, Енглеске, Француске (укупно 2.360 т). Припрему повратка свог злата из иностранства су почели и Холандија, Швајцарска, Еквадор, Азербајџан. Кампања за повратак злата у земљу порекла може да прерасте у панику која ће обухватити десетине држава (по неким подацима само у трезорима њујоршке Федералне банке резерви чува се злато чији су власници 60 земаља)…

Тако, може да се констатује да данас долази до завршнице чишћења трезора централних банака земаља „златне милијарде“. Злато може да пресуши у било ком тренутку. Можда је већ и нестало. Један од знакова за то су све чешћи скандали због такозваног „волфрамовог злата“. Постоје јаке претпоставке да њега нису открили Кинези (као што тврде неки медији) већ да су прави власници – власници централних банака „златне милијарде“. Тешко је претпоставити чега још ти људи могу да се сете како би се наставила илузија о постојању злата у њиховим трезорима. Скандал се назире. А он ће довести до глобалних економских и политичких последица.

___________________________

1 Између осталог, и званичне резерве економски развијених земаља – 28,1 хиљада т, земаља у развоју – 3,6 хиљада т, међународних организација (Међународни монетарни фонд, Банка за међународне обрачуне из Базела), 5,0 хиљада т.

2 С.М. Борисов. Золото в современном мире. – М.: Наука, 2006, с.86. (С.М.Борисов: „Злато у савременом свету“)

3 Укупне званичне резерве су износиле 33,0 хиљаде тона, од чега званичне резерве економски развијених земаља – 24 хиљ.т; земаља у развоју (ту спадају и бивше социјалистичке земље-)– 4,8 хиљ.т; међународних организација (Међународни монетарни фонд, Банка за међународне обрачуне из Базела, Европска централна банка), – 4,2 хиљ.т.

4 «Возросшая монетарная роль золота укрепляет его среднесрочные перспективы» // 7 июля 2011 // „ЭлитТрейдер.Ру“ („Јачање монетарне улоге злата учвршћује његову средњорочну перспективу“)

5 Као министар финансија Самерс је био и на челу Фонда монетарне стабилизације(Exchange Stabilization Fund), основног механизма владе САД за снабдевање тржишта физичким златом. Мало је вероватно да је Браун, продајући златне резерве, радио сам. Експерти тврде да је и Вашингтон преко званичних резерви САД такође снабдевао тржиште злата преко свопа и уговора о лизингу, који никада нису били регистровани као промена власника. Циљ тих операција је да се оборе цене злата на светском тржишту.

6 http://www.snb.ch/en/mmr/reference/annrep_2011_komplett/source

7 Детаљније о тајнама вођења књиговодства о злату централних банака погл. У „Злато у економији и политици Русије“: (В.Ю. Катасонов. Золото в экономике и политике России. – М.: Анкил, 2009, с. 57-63.)

Извор: Фонд Стратешке културе