Три путовања лидера Србије

Лидери Србије гаје посебну склоност према честим путовањима у иностранство, а минуле недеље је лидерска тројка путовала на три стране света. И то у исто време мада је то крајње непримерено да прва три човека државе буду ван земље. Председник владе Ивица Дачић је путовао у Велику Британију, његов први потпредседник у омиљени и однедавно пријатељски Абуд Даби а председник Србије Томислав Николић у Русију. Та путовања, међутим, имају симболику стварног положаја савремене Србије, који је, како изгледа, на супротној страни од њених медијски прокламованих амбиција.

Дачић, Лондон

Председник Владе Дачић је боравио три дана у Лондону. То није била државна посета мада се сусрео са министром спољних послова Вилијемом Хејгом и замеником премијера Ником Глегом. Разлог Дачићевог путовања је био скуп посвећен инвестицијама у Србији, нека врста позива страним инвеститорима, а у тој мисији су га, поред бројних пословних људи из Србије, пратили и министри финансија и привреде Стеван Крстић и Саша Радуловић. Такви скупови или, како их зову, конференције су уобичајена пракса и, по дефиницији, су корисни и чак важни, али да ли ће кроз њихове резултате то заиста и бити зависи од много шире слике и амбијента.

Прво, ко је организатор скупа. Званично, то је мало позната Британско-српска привредна комора. То је уствари нека врста невладине организације, која постоји само на папиру и коју једна мала група користи за узимање новца од државе Србије и пословних људи који никада нису били у иностранству. Скуп у Лондону је коштао много а поред државе трошкове су сносили и заинтересовани привредници из Србије. Скуп је пратио плаћени подлистак у Фајненшел тајмсу о Србији. То је такође устаљена пракса, која додуше доста кошта. У светлу трошкова и оних који су то платили, то је на неки начин био државни рекет.

Неизвесно је какви ће бити резултати тог скупа. Прво, Лондон није више место инвеститора. Тај град је место финансијских шпекуланата. А, друго, у доношења одлука потенцијални инвеститори гледају ширу политичку слику. У плаћеном додатку Фајненшел тајмса се, на основу извора у Београду, тврди да је „најмоћнији политичар“ у Србији први потпредседник Александар Вучић, а не председник владе Дачић, па зашто би онда инвеститори веровали речима човека који није најмоћнији. Додуше, у програму скупа је најављен и Вучићев долазак, али се он није појавио.

Затим, та шира политичка слика разоткрива да председника владе Дачића није примио његов пандан – британски премијер. Дачић се састао са министром спољних послова Хејгом, и то пред, према саопштењу Форин офиса, за њега важнији сусрет са председницом Косова Атифетом Јахјагом, која је у Лондону била на Светском исламском економском форуму. Потом је два дана чекао да би се срео са замеником премијера Клегом. Треба знати да у принципу у Британији не постоји функција заменика премијера, али овога пута је, због постизборне математике, та функција уведена за лидера либерал-демократа, која обезбеђују већину за владајуће конзервативце. Другим речима, без стварне власти.

Уз сва уважавања, ни Хејг ни Клег, који се, иначе, ретко среће са страним лидерима, гледано из угла протокола, нису ниво председника владе једне државе. Али премијер Дејвид Камерон није хтео да прими председника владе Србије. На известан начин је то понижење. То је она слика Србије у Великој Британији коју ће имати у виду инвеститори много више од лепих речи на инвестиционој конференцији. Без обзира што је Србија мала земља и у веома тешкој економској и политичкој ситуацији, известан ниво достојанства је, ипак, неопходан.

Вучић, Абу Даби

Уместо у Лондон да Србију представи потенцијалним инвеститорима, први потпредседник владе Александар Вучић је отишао у Абу Даби. Није довољно познато зашто је уопште Вучић ишао у тај Емират. Ако је судити по медијима, он је промовисао први лет од Београда до Абу Дабија нове заједничке авиокомпаније емиратског Етихада и некадашњег ЈАТа, која се зове Ер Србија. Путовало се првим и за сада јединим, додуше изнајмљеним, авионом те нове компаније. У сенци невиђене и у основи увредљиве медијске кампање о том авиону – као да Србија нема авиокомпанију већ више од 80 година и као да је то први авион који су Срби икада видели – ништа се више не зна о тродневном боравку првог потпредседника у том Заливском граду.

Колико је познато, изостао је и сусрет са главним шеиком, иначе „великим пријатељем“ Вучићевим. Изостале су и сада већ уобичајене најаве арапских инвестиција и кредита од „једне до три милијарде“ долара. После халабуке око авиона, наједном је завладао потпуни медијски мук. После три дана је само објављено да је први потпредседник на повратку за Београд свратио у Атину, где се срео са грчким премијером, од кога је добио „подршку за европске интеграције“ Србије. О чему се ту ради? Све је то, најблаже речено, неозбиљно.

Николић, Москва

Председник Србије Томислав Николић је био у Москви. Званични повод је руско-српска инвестициона конференција у организацији Привредне коморе Србије и Трговинско-индустријске коморе Русије, значи државних институција Србије и Русије. То је, за разлику од онога у Лондону, званичан скуп уз учешће државе домаћина. Иако Николић – формално и протоколарно – у Москви није био у државној посети, председника Србије је званично примио председник Русије Владимир Путин. То је њихов пети сусрет од маја 2012. године, када је Николић изабран за председника Србије.

Пет пута се срести са шефом једне од три светске силе је изузетно важна чињеница мада у овом случају и апсурдна. Апсурдна зато што је влада Србије, којом доминира управо Николићева партија Српска напредна странка једна од “најантирускијих” влада у новијој историји. То је тако упркос разним саопштењима о руско-српском пријатељству и очигледно је не само по изјавама неких министара и медијској кампања под њиховом контролом него и по владином чињењу. Широј јавности је то постало јасније управо после Николићевог сусрета са Путином, када је председник Србије јавно признао да неки у влади у Београду раде против сарадње са Русијом.

Има ту много непријатних чињеница, а до јавности је доспела само спорна уредба владе Србије од 9. августа ове године, која је имала статус тајне, а чија је, како је накнадно после „провале“ презентовано у Београду, наводно намера била да се „заштите интереси Србије“ у даљем пословању НИСа. Стварна намера је, међутим, била да се створе услови како би се руски партнер отерао из НИСа а потом деградирала укупна енергетска и економска сарадња са Русијом са крајњим циљем блокаде изградње Јужног тока. То је била намера владе Србије или оних који су у њој најмоћнији. Али то није тема овог текста.

Те три посете лидера Србије су, ипак, показале ко заиста уважава Србију и ко је за њу озбиљно заинтересован. Оне су уз то и још једно тужно сведочанство о, најблаже речено, заблудама и стварном скоро патолошком ћорсокаку политике актуелне власти. Лидери Србије или бар већина њих се, уз огромну цену и понижења, удварају оном делу света који Србију не жели, тачније презире, а оне који би могли и желе да помогну Србија не жели, одбија их. Није овде реч само о личним симпатијама или обавезама политичара према њиховим углавном западним менторима, мада има и тога, него и о суштинском непознавању савременог света и невероватном одсуству државотворне политике и државности.

Председник Николић је током боравка у Москви поручио да Србија жели да сарађује са свима, и са Европском унијом и са Русијом, и са Истоком и Западом. То лепо звучи, али да ли је реално. То је, нажалост, заблуда, Србија је мала и урушена земља и није у прилици да буде негде између. Ми живимо у времену опредељености, у времену када се сви, не само мале земље, морају определити. Једноставно, такво је време и Србија ће, као и други, морати да се определи. Можда ће доћи неко друго време када ће врата бити отворена на све четири стране света, али до тада се некако мора преживети, а то значи и определити. То, наравно, није лако и захтева велику мудрост, искуство и вештину мада се у садашњем тренутку Србије намеће једноставан принцип – треба прихватити руку која ти се пружа, а одбацити ону руку која те само пљачка и отима и оно мало што је остало. Све друго је погибељно губљење

Извор: Нови Стандард