Озверавање

Какав то само монструозан ум може да се супротстави постављању изложбе о ратном страдању подујевске породице Богујевци, коју је троје преживелих чланова, који су те 1999. године били деца, поставило у Културном центру Београда? Ко би иоле пристојан могао да има нешто протов речи Мие Давид, директорке Културног центра, која каже како је то „прича о личној трагедији“? „Зашто не можемо“, пита се она, „да имамо емпатију за патњу другога без постављања питања о националности. Тек тако емпатију за човека“? Против тога, наравно, може да буде само звер. Пошто сам веома против тога, хајде да видимо како стоје ствари са мојим озверавањем.

На први поглед све је на свом месту – фотографије 14 убијених чланова породице Богујевци, њихова преживела деца као аутори, најава домаћице изложбе која говори о универзалности трагедије, угледна публика и неки маргиналци на улазу који имају нешто против такве поставке, тек да би потцртали хуманистички напор организатора и високих званица. Само недељу дана пре тога, у Србији је 10. децембра обележен Дан људских права, издате су десетине саопштења организација које се баве тиме и представника државе, и нико, ама баш нико није се ни успут сетио да помене заједницу којој су данас у Европи највише угрожена људска права. Говорим о Србима са Косова – више од хиљаду их је побијено од престанка рата 1999. године, и ни за једног, али баш ни за једног, нико није одговарао.

Наравно, рђава је пракса поредити жртве: то што Срби на Косову живе у условима најрадикалнијег апартхејда нимало не умањује злочин над породицом Богујевци као и над многим другим Албанцима. Али то говори како, нажалост, постоје и горе и нехуманије праксе од поређења жртава.

Ако дакле трагедија Богујевцијевих има универзалан карактер, јер су побијени невини људи, наша немоћ да унутар тог универзалног доживљаја жртве нема места за косовске Србе може да сведочи о томе да они уопште нису људи. Наравно, та примедба не иде на рачун аутора изложбе, они су само описали случај који им је најближи, покушавајући да му дају униварзалан карактер. Али, понављајући разумно питање Мие Давид „зашто не можемо да имамо емпатију за патњу другога без постављања питања о националности, долазимо до закључка да, како смо поставили такво питање а у себи никада нисмо показали способност за емпатију према Србима, већ само и увек према Албанцима, тада не само да постављамо питање о националности жртава него правимо и хијерархију међу њима. Јер једне жртве су „емпатибилније“ од других. Дајући једним жртвама карактер универзалног, а друге не региструјући, долазимо до закључне поруке како оне жртве према којима емпатију немамо и нису људи.

И ту је проблем политичког контекста ове изложбе. У томе што, универзализујући једне жртве, дехуманизује друге. Идеја у којој су једне жртве представници људског рода, који добацују до универзалног начела, а друге које до тог начела не добацују, па тиме и нису људи, јесте један од основних постулата нацизма. Јер у немачком нацизму су до универзалног начела добацивали само аријевски примерци људског рода, док су се хладнокрвна масовна убиства Јевреја, Цигана и Словена објашњавала чињеницом да их убице и нису доживљавале као представнике људског рода. И тада емпатија за Албанце, која изостаје за Србе, уместо хуманистичке, постаје расистичка категорија.

Зато је изложба у Културном центру Београд много више од провокације. Расизам који су емпатијом за једне и њеним потпуним одсуством за друге показивали представници Друге Србије данас се као никада пре прелива и у српску власт, која, додуше шкргућући зубима, пристаје на тај нацистички концепт хуманих и дехуманизованих жртава. Такав ауторасистички концепт историја не памти нигде осим унутар радиклано угрожених група, где се представници једне политичке групације (Друга Србија), заљубљујући се у језик џелата, стављају у улогу аутентичних ауторасиста, док се представници власти отимају за улогу капоа у том логору који носи име једне старе европске земље.

Како год Јеврејину у Аушвицу изгледало да је тамо почео смак света, на крају је ипак морало претећи оних који ће да сведоче. Биће их и међу Србима, колико год 1941. изгледало да 1945. никада неће доћи. Доћи ће и нама и, када дође, имаћемо до краја живота само један задатак да сведочимо о ономе што се данас догађа на наше очи. О времену када су хтели да нас озвере.

Извор: Новине Новосадске