Поново приватизација или нова шанса за нове играче
Опет је у медијима кренула прича о приватизацији. За већину то ће бити нова мука, а за неке само још једна „берба“. Оно што одмах ваља истаћи је следеће: наметнута и убрзана приватизације је једна од највећих неправди која може да задеси неко друштво, односно државу. Штавише, приватизација је једина неправеднија ствар од национализације. Да је тако, говоре економски резултати убедљиве већине земаља света у којима је она проведена (Јужна Америка, Источна Европа, земље у којима је бујала левица и где је, на крају, највише и било шта да се приватизује. Ретке су државе које су успеле да се извуку из те смртоносне замке.
Национализацијом нечије имовине у корист државе најчешће се чини неправда једном власнику, обично једном човеку или његовој породици. То јесте нелегално, али је ипак својеврсна прерасподела друштвеног богаства, која има за циљ да побољша живот највећег дела становништва. Национализација јесте неправда и не покушавам да је оправдам. Али приватизација је још гора јер се у приватизацији број оштећених мери милионима. Уосталом, замислите, али само хипотетички, да неко сад проведе комплетну национализацију имовине Мишковића, Бека, Ђунића, Лазаревића итд.
Процес приватизације у Србији ренуо је скромно и за наше пријатеље на Западу преспоро. Она је почела доношењем Закона о својинској трансформацији 1997. године. Милошевић је те године продао Италијанима и Грцима 49 одсто Телекома, и то у време великих економских недаћа, под блокадом, за 1,5 милијарди немачких марака, што је тада била одлична цена. Закон је 2001. претрпео измене, а само годину касније Ђинђићева влада је откупила 29 одсто италијанског учешћа у оном истом Телекому за свега 195 милиона долара. И тако је Србија остала и даље власник 80 одсто Телекома, уз 20 одсто власништва Грчке компаније ОТЕ. По истом Закону, процес приватизације почело је око 350 предузећа, а завршило га је до 2000. године само 18. Како процес није био временски ограничен нити наметан, ишао је полако, али без већих трзавица, иако су економске прилике биле веома тешке.
А онда су дошли прави људи на права места и убрзали ствар. Због тог спорог ритма, који није одговарао шок.терапији, коју је захтевао Запад од нас, влада је после петооктобарске смене власти извршила измену и допуну Закона о својинској трансформацији. Циљ је био да се у што краћем периоду изведе приватизација. Наравно, кад је понуда предузећа велика, а приватизација се изводи у кратком периоду, цена ће бити адекватана околностима, а то значи ниска. Да ли је то било у нашем интересу? Наравно да није. У исто време су нам неки од водећих светских и европских економиста саветовали да не журимо, али и да продају предузећа, кад год је то могуће обавимо у оквиру предузећа, то јест да се стимулише власништво радника и менаџмента. Такав начин приватизације је извела Словенија (тзв. „продаја радницима и менаџерима“ или „Workers and Management Buy-outs“), и он је дао убедљиво најбоље резултате. То нам је саветовао професор економије Јоже Менцингер, дугогодишњи ректор Универзитета у Љубљани, и човек који је проводио план приватизације у Словенији, чија је основна карактеристика тзв.“постепена транзиција“. Нико га није слушао. Нобеловац Јозеф Штиглиц се нашао одмах на почетку приватизације у Србији, где је добронамерно дао савет да се угледамо на искуство Словеније и да не журимо са приватизацијом. Али ми смо имали нашег генија Божидара Ђелића, који је имао лично „дивно“ (не сумњам) искуство са приватизацијом у Пољској и Русији (у тиму Џефрија Сакса). То искуство је за нашег Божу било тако добро да му је у Русији био забрањен улазак неко време. Па ипак, Ђелић је богатији за пар десетина милиона евра и од 1. јањуара поново је у белом свету јер у Србији је остало мало тога што би могло да привуче пажњу финансијског предатора. Чудно је, како светске банке воле наше финансијске „експерте“, који пошто нас „унапреде“, добију одлична места у светском финансијском сектору. Тако је и Радован Јелашић, бивши гувернер НБС, после куповине виле на Дедињу за неколико пута нижу цену од тржишне отишао за директора банке у Мађарској, чије је држављанство већ имао. Интересантно је да стране банке, запошљавају и незапосљене психологе без предходног искуства у банкарском сектору, и то на висока саветничка места, али само под условом да су предходно били председник неке државе, макар и Србије.
Од 2001. године до маја 2013. године укупно је приватизовано 2.288 предузећа. Остварени приход је био мало преко две милијарде евра. Раскинуто је 679 уговора, или 30 одсто, а за продају је још остало 588 предузећа.
Највише предузећа (493) приватизовано је у Војводини (можда је зато тамо први пут у историји тако лоша економска ситуација?), а најмање (278) у региону Београда (можда због близине зграде владе и скупштине?). Замислите се над овим податком: у Београду се сматра да је једина успешна приватизација била продаја Беопетрола руској компанији Лукоил. Једина успешна!
Друштвена предузећа су пре приватизације, 2002. године имала 680.000 запослених, а данас у тим приватизованим фирмама ради 286.000 радника, што значи да је број запослених у њима смањен за око 58 одсто. После 2009. године дошло је до још једног великог пада броја запослених и у приватизованим и неприватизованим предузећима. А нашој министарки Зорани Михајловић ове страшне бројке не сметају. Њој смета само пад броја запослених у НИС, јер је то једна од ретких руских инвестиција у Србији, а она је ипак годинама радила за невладину организацију Еаст-Wест Бридге.
Професор Машинског факултета у Београду Петар Д. Петровић каже да су приватизацијом индустријска предузећа, укључујући и она која су била носиоци развоја, готово по правилу, одлазила у ликвидацију. Тако садашњи ниво индустријског развоја Србије једва да достиже 40 одсто оног из 1989. године. Те године је индустрија запошљавала око милион људи, а данас испод 300.000 хиљада. Приватизација је била успешна због противзаконитих дела: несавесног пословања, узроковања намерног стечаја, злоупотребе положаја и овлашћења у привредном пословању, закључења штетних уговора, недопуштене трговине, утаје пореза и доприноса и других давања, превара, проневера, фалсификовања службених докумената, несавесног рада у служби, примања и давања мита, избегавања царинског надзора итд. И још један апсурд: нови власници су одмах по куповини најчешће дизали хипотекарне кредите на тек купљена предузећа и из њих на тај начин извлачили новац, остављајући на крају држави вампирски исисана предузећа. А зар је толико тешко таквима узети новац и имовину назад?
У Србији за све ово нико није одговарао, а, по свој прилици, и неће. А сви у опозицији су некада, макар у предизборним кампањама, причали да ће преиспитати мафијашку приватизацију у Србији. Зна се ко је тада био у опозицији. Сад их гледате и слушате сваки дан.
На крају се сав тај речима неописиви криминал свео на проверу документације Савета за борбу против корупције о 24 спроведене приватизације, које је Европски парламент својом резолуцијом позвао Србију да одмах изведе јер је Европска комисија изразила сумњу у легалност. Какво понижавање ума и интелигенције. ЕУ само хоће да ставе тачку на све огромне штете које су нанете друштву и грађанима ове земље. Да ли је то крај? Није!
Нисмо били добри и приватизација се вратила, али сад није страшна као некад. Министар привреде Саша Радуловић изјавио је за РТС 21. новембра 2013. да ће приватизација предузећа у Србији бити завршена до краја 2014. године и да ће се спроводити на чистији и праведнији начин. “Држава је сад највећи повералац предузећа која треба да буду приватизована. Сва та предузећа имају имовину чија је вредност мања од обавеза, што значи да је држава изгубила сав капитал у тим предузећима”, рекао је Радуловић. Баш добро! Продајеш нешто што не вреди ништа. А коме? То је питање за милион или за десет одсто.
Радуловић је у новогодишњем интервјуу на РТС на питање новинарке да ли може нови Закон о приватизацији да надокнади насталу штету сада кад је приватизација на самом крају, дао следећи одговор: „Не може да надокнади штету која је начињена, али барем са овим новим законом нећемо поновити исту грешку. Направљен је један транспарентан поступак, где ће институција система, Агенција за приватизацију, спроводити поступак приватизације са јасно одређеним правилима, са одговорношћу. Домаћински ће се понашати са друштвеном имовином, и са државном такође, а то је јако важна новина”.
Грађани Србије могу да буду срећни што ће, после само 12 година од почетка приватизације, најзад добити и добар закон о приватизацији. То улива оптимизам да нас ипак чекају бољи дани. Нови закон ће, каже министар, увести транспарентан поступак, са јасно одређеним правилима, која ће довести до домаћинског понашања са друштвеном и државном имовином, што је јако важна новина. А какав је онда био до сада важећи Закон? Када су по старом закону све што су могли да приватизују приватизовали (продали, очерупали, опљачкали, покрали, искористили, наместили, распродали итд.), остало је иза њих цело гробље предузећа, које је Агенција за приватизацију, односно држава, морала поново да преузме и натовари на наша нејака плећа.
Треба бити реалан, у старом процесу приватизације омастиле су се само странке на власти. А садашње странке на власти су тада биле у опозицији. Сад је дошло време да се најстрашније, у наше име, освете некадашњој корумпираној власти. Сада ће они да њима покажу како се изводи приватизација. А некадашња власт, ће моћи само да гледа. Као и ми. Каква освета! Каква судбина! Каква Србија! Какви бирачи! А какви смо сви ми заиста?
Довољно је сетити се Белорусије и тешке судбине земље чијој је власти важнији сопствени народ него оно што намећу ММФ, ЕУ, Светска банка. Њихов председник Александар Лукашенко је у интервјуу за РТ то овако формулисао: „Само желимо пронаћи своје место у овом свету, и живети као нормална земља”. Хм. Шта то подразумева?
Белорусија је распадом СССР у децембру 1991. постала независна земља, на челу са председником Шушкјевичем, који је био прозападно оријентисан и одмах кренуо у „брзу приватизацију“, која је, слично као и у Русији, довела до брзог и поптуног колапса привреде. На изборима 1994. године кандидује се и побеђује опозициони кандидат Лукашенко, који се борио против прозападног кандидата Вјачеслава Кјебича. Док је Кјебич заступао дотадашњу економску политику, Лукашенко је нудио обрачун са носиоцима криминала и корупције у започетој приватизацији и поновну национализацију. До ногу је потукао западног кандидата. Напомињем, његову кандидатуру није нико подржао из дотадашње власти, већ су, напротив, сви били против њега. Одмах по преузимању места председника извшено је хапшење ноцилаца криминалне приватизације, извршена деприватизација великих индустријских, енергетских, трговинских, рударских и пољопривредних комплекса. Уз одређене услове и законски дефинисане мере, оставља у животу приватни сектор само у виду малих до средњих предузећа, и то у областима трговине, услужних делатности и занатства.
Ево резултата таквог „диктаторског“ рада: према подацима ММФ, незапосленост у Белорусији је тренутно око један одсто; преко 83 одсто предузећа су у државном власништву, а земља бележи стабилан годишњи привредни раст између 8,5 и 10одсто; просечна плата је око 400 долара; малобројна приватна предузећа су углавном у рукама домаћих предузетника, тако да само 1,4 одсто радника ради у предузећима страних власника. У сектору пољопривреде ради 14 одсто, индустрије 34,7 и услуга 51,3 одсто радника. Лукашенкова влада је одмах по доласку на власт протерала економског експерта Џефрија Сакса и финансијера невладиних организација Џорџа Сороша. Изгледа да му се та одлука вишеструко позлатила.
Земља је једино 2010. забележила мањи пад БДП, али то није била последица светске финансијске кризе, већ одлуке да свим радницима истовремено повећају плате за 30 одсто. Према подацима ММФ, спољни дуг земље је свега 26,5 БДП. Белорусија је већ после 2000. године постигла БДП из времена 1989. године, док је Русија 2012. године била тек на нивоу од 65 одсто БДП из 1989. Србија је прошле године била на новоу од 40 одсто БДП из 1989. Али ми смо лидер на Балкану, ми смо тренутно међу 10 најбољих привреда у Европи!?
Белорусија годишње извози индустријских и пољопривредних производа у вредности између 15 и 16 милијарди долара, од чега на извоз хране отпада око пет милијарди. Око 50 одсто извоза иде у земље бившег СССР, а око 40 одсто у земље ЕУ. Дакле, ова земља извози у ЕУ, а нема никакав споразум о стабилизацији и придруживању, што ће рећи да плаћа царине у земљама ЕУ, али и наплаћује њима царине. Па како онда успева? Просто старо правило: кад је роба добра и цена повољна, она сама нађе пут до купца. Србија је чак и под најоштријим економским санкцијама извозила неке производе у земље ЕУ, довијајући се заједно са својим купцима како то да изведу, а да их монитори санкција не ухвате. Обострани економски интерес је најважнији део бизниса и сарадње. Ако тога нема, политика не помаже.
Национални понос и бренд број један Белорусије је трактор Белорус, који се годишње испоручи у више од 50.000 комада, а производи у верзијама од 210 до 265 коњских снага, а од скора и од 450 коњских снага. У свету практично нема конкуренцију. Сваки шести трактор на свету је из Белорусије. Разне врсте комбајна високог квалитета се производе и продају годишње у око 4.000 комада. Камиона марке МАЗ се произведе и прода годишње око 23.000 комада, а чија носивост иде и до 220 тона. Друга фабрика камиона у Минску је произвела камион носивости 320 тона и тиме се сврстала међу највеће светске произвођаче највећих камиона за превоз руде на свету. Уз то, Белорусија испоручи годишње више од 2.000 аутобуса и више од сто тролејбуса. Белорусија је позната и као произвођач и извозник беле технике, оптике, вештачког ђубрива и хартије.
И још неколико чињеница за сами крај: осам бивших комунистичких земаља које су приступиле ЕУ до краја календарске 2009. године су дале 637 милијарди евра само на име отплате камата за већ постојећа дуговања централама западних банака. У истом том периоду укупан износ страних директних инвестиција у те исте земље је износио 467 милијарди евра.
__________________________________
Литература:
2. http://www.ekof.bg.ac.rs/organizacije/monopolist/2013/ML89%281%29.pdf
3. http://www.pressonline.rs/info/politika/108661/vlada-prodaje-telekom-bez-ikakvog-objasnjenja.html
5. www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/313032/Na-prodaju-jos-500-firmi-u-Srbiji
7. www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/313032/Na-prodaju-jos-500-firmi-u-Srbiji
8. http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Pirova-pobeda-Agencije-za-privatizaciju.lt.html
9. Hanes Hofbauer, Naručena istina-kupljena pravda, kolonijalizam evropske unije, Jasen, Beograd, 2012.
10. Džon Ralston Sol, Propast globalizma i preoblikovanje sveta, Arhipelag, Beograd, 2011.
13. http://www.slobodanjovanovic.org/2012/01/16/dusan-opacic-uspon-belorusije/?lang=lat
Извор: Нови Стандард
Оставите коментар
Оставите коментар на Поново приватизација или нова шанса за нове играче
Copyright © Цеопом Истина 2013-2025. Сва права задржана.