Тест Ердогановог сна

Председник Реџеп Тајип Ердоган и владајућа странка позвали су турске бираче да у последњем „рату за независност”, како се описују данашњи парламентарни избори, још једном подрже власт која им је последње деценије уз економски просперитет донела раст политичке ауторитарности и исламизацију сукобљену са секуларним темељима републике.

Последња испитивања јавног мњења указују да је победа владајуће Партије правде и развоја (АКП) извесна, али да је питање да ли ће бити довољно убедљива да би се на референдуму потврдиле промене устава неопходне за остварење Ердогановог сна: да парламентарни подвргне председничком систему у коме би он имао огромну извршну власт.

Неоисламисти, који се представљају као „конзервативне демократе”, тврде да би тиме била комплетирана тзв. Револуција 2002, период од када је АКП, чији је Ердоган суоснивач, први пут дошао на власт. Иако је агитацијом за АКП кршио устав, Ердоган је у кампањи био агилнији и од лидера АКП-а премијера Ахмета Давутоглуа.

Наступајући под слоганом „Они причају, АК партија ради”, владајућа странка више се наслања на ранија времена изузетног економског бума, него што нуди уверљиве планове како се супротставити постојећим економским и социјалним изазовима.

Опозиција страхује да би Ердоган, који је током последњих 13 година три пута био премијер пре него што је прошле године изабран за председника, променом устава легализовао политику гушења демократских слобода и критичког мишљења, да би ојачао контролу над судством, полицијом и медијима, да би блокирао цивилно друштво. „Нису остварени ни правда ни развој”, сматра угледни турски коментатор Мурат Акасој.

Ердоган, који све проблеме с којима се Турска суочава посматра кроз призму што бржег заокрета ка председничком систему, суочен је са критикама да је водио кампању за себе, не за Турску. „Време владавине права је истекло. Када се владавина права више не примењује, комично је разговарати о мерама које крше овај или онај члан закона”, каже професор Ергун Озбудун, познати турски експерт уставног права и члан Венецијанске комисије Савета Европе.

АКП би за промену устава морао да обезбеди најмање 367 од укупно 550 места у парламенту, али последња испитивања јавног мњења показују да рејтинг странке опада и да је питање да ли ће добити 326 посланика као на последњим изборима 2011.

Избори, који се оцењују као најважнији последњих деценија, подигли су тензију у земљи. Иако је Турска током бурних периода демократије, прекиданих војним ударима, навикла на оштре предизборне кампање, оцењује се да је АКП ову употребио да сејањем страха политичке ривале дисквалификује као „непријатеље”.

Власт је бирачима отворено поручила да пред собом имају избор између црног и белог, доброг и лошег, да ће или лојално подржати револуцију која треба да кулминира председничким системом „Нове Турске”, или ће постати антиреволуционарни јавни непријатељи.

Главне партије ослабљене либералне и секуларне опозиције, које морају да пређу цензус од 10 одсто, ранијим упозорењима на Ердоганову агенду исламизације и радикализације придодају сумњу да се АКП припрема за изборне манипулације.

Опозиција отворено страхује да ће власт учинити све да спречи да прокурдска Народна демократска партија (ХДП), која први пут излази на изборе, пређе цензус и тако одвуче гласове владајућој странци. ХДП оптужује званичнике да шире мржњу и да стоје иза експлозија подметнутих у градовима Адана и Мерсин, на југу земље.

Критике које на Ердоганову адресу последњих дана стижу из САД и Европске уније можда су мелем опозицији, али недовољне су да би зауставиле председника који је решен да успостави апсолутистичку моћ суперпредседника.

За разлику од агенде владајуће странке којом је доминирало питање председничког система, опозиција је оставила по страни националистичке страхове и идеолошке теме и покривала вакуум који је влада оставила: обраћала се бирачима обећањима која се тичу социоекономских проблема.

Владајућа странка је свој рејтинг угрозила у последњем, трећем мандату. Афере корупције, непотизам, проблеми са бирократијом, губитак поверења у независност судства, ућуткивање критички настројених медија, гушење конкуренције због монопола које је наметала власт, све то је неповољно утицало и на економију и на демократију.

Величање славне прошлости је сигнал да је владајућа структура изгубила знатан део сопственог капитала. То што ће Партија правде и развоја овога пута успети да бирачима прода прошлост само наговештава да ће имати озбиљне изазове у будућности.

Да ли је очекивана победа конзервативних исламиста, чак и уколико буде мање убедљива него што се Ердоган нада, наговештај Турске коју АКП покушава да створи? Турске као „АКП нације” у којој ће бити све мање места за другачија политичка мишљења?

Турске у којој ће прототип секуларног грађанина бити замењен концептом грађанина „сунитског Турчина”, а парламентарни систем председничким? Турске која ће постати „Ердоганова нација”?

Извор: Политика