Народни фронт као решење за излазак из кризе (комплетан текст)

Први корак у самоосвешћивању свих нас који се сматрамо родољубивом опозицијом владајућем режиму Дачића, Вучића и Динкића, морало би да буде признање да смо доживели пораз и да се наша расцепканост у више колона приближила тачки у којој ће на следећим изборима комплетна патриотска опозиција ако се не буде удружила остати испод цензуса. Поставља се најпре питање како смо дошли у овако незавидну ситуацију?

Пре свега треба имати у виду да до пре годину дана а после више од 20 година економских санкција, бомбардовања, хашких пресуда, финансирања прозападне опозиције и НВО агентуре, и свих других облика специјалног рата против Србије, западни пројекат колонијалне власти није био у потпуности успео јер се велики део јавности и политичких странака и даље опирао потпуном понижавању и распаду Србије, посебно по питању Косова и Метохије. Зато је било потребно организовати највећу обавештајну акцију страних центара моћи до сада: превођење водећих политичара националног опредељења у редове евроунијата и прозападних послушника. Са успехом ове тајне операције отворио се простор да се уведе ред и у све друге непослушне делове српског друштва који су донедавно одолевали евроунијаћењу. Треба, дакле, имати у виду да су у последњих годину дана пацификоване све тачке друштвеног отпора окупацији: политичке странке, интелектуална елита, СПЦ, навијачи… и да су данас остали само мали џепови отпора који се налазе у огромној финансијској и медијској цензури. Све то се посебно очитовало на протестима против издајничког бриселског споразума, када је било основа за „Српско пролеће” и рушење власти, али су заказале све досадашње националне снаге: од странака, преко интелигенције, до СПЦ и навијача. Ако тада није дошло до синергије заједничког антирежимског наступа, то не значи да су у питању непремостиве личне сујете, већ да је неко одлично одрадио посао контроле над свим овим снагама и њиховим деловањем.

Стога је лако схватити родољубе које је данас ухватила чамотиња због нагомиланих историјских пораза српског народа, али није могуће разумети оне који престају да се боре или само критикују са дистанце интернет-патриотизма, јер се из њихових критика јасно види да оперативно никада нису сами пробали да нешто ураде.

Зашто је важно прихватити свест о поразу? Јер ће нас лишити лажних очекивања и погрешних пројекција сопствене снаге. Тек на темељу реалне процене актуелног тренутка на политичкој сцени и у народу, као и сопствених потенцијала, могуће је зидати нову организацију отпора, пре свега на потпуно новим начинима од ових досадашњих који су се показали неуспешним.

Велика Превара

Друга важна констатација је да живимо у највеће доба медијске цензуре и манипулације у новијој политичкој историји, с тим што је степен политичке преваре доживео врхунац. Лажно представљање почело је још пре избора – кроз лажна предизборна обећања. Дачић је говорио ЧВРСТО, ЈАСНО, ОДЛУЧНО. Тома Николић је обећавао да ће поништити све договоре које је Борко Стефановић постигао у Бриселу. Александар Вучић је говорио да Млађан Динкић мора завршити у затвору. Динкић је тврдио да никада не може сарађивати са СНС и да ће јавна предузећа ослободити партијског запошљавања. Све су слагали.

Потом је уследила највећа изборна крађа у последњих неколико изборних циклуса. Двери и СРС, који су против уласка Србије у ЕУ, су гурнути испод цензуса, а еврофанатици ЛДП и УРС подигнути изнад цензуса. Томи Николићу је Брисел честитао победу на председничким изборима три сата пре затварања биралишта. Николић је изневерио и своје обећање да ће испитати изборну крађу и казнити починиоце.

Шта су урадили у међувремену? Издали су Косово и Метохију, стају на страну против Републике Српске, настављају са огромним задуживањем државе, продају пољопривредно земљиште странцима, уводе ГМО семе и храну, запошљавају нове и нове партијске кадрове у државну администрацију, укинули су све царине на увоз робе из ЕУ и спремају тоталну распродају преосталог природног и привредног богатства, комплетну економију и даље води у банкрот досадашњи убица домаће привреде…

Сада морамо ковати нови план националног сабирања снага, како рече Милош Црњански још пре 80 година. Потребно нам је нешто што су Двери покренуле као идеју још пре више од две године, а што је данас актуелно у Русији, а то је Српски општенародни фронт: да у једну заједничку борбу саберемо све оне који су родољуби, који се не предају, који су спремни да се супротставе, који су понижени и увређени, који нису подлегли Великој Превари. Странке дефинитивно више нису решење, странке су део проблема. Потребно нам је нешто ново. А окидач за наше сабирање биће социјално-економски слом државе који следи и који се не може избећи.

Нема нити једног разлога за малодушност и предају. Велика Превара је можда на врхунцу, али после врхунца следи пад и отрежњење великог дела народа. Тада ће се грађани Србије запитати шта је алтернатива. Алтернатива свакако не могу бити ДС, ЛДП или било која странка уопште, што је најбоље видео Путин лично и дистанцирао се чак и од водеће странке власти чији је председник био и прешао на чело Руског општенародног фронта. Када и у Србији сазрели то време и та свест – тада треба да буде делатно спреман Српски општенародни фронт и стане на чело народа.

Како је Вучић постао лидер

Не желим да трошим време на анализу политичких криминалаца, које представљају Ивица Дачић и Млађан Динкић. Они ће ионако завршити као монета за поткусуривање страних центара моћи којима верно служе, а обрисаће их лично Александар Вучић као предизборне адуте на неким од следећих избора на којима треба наћи жртвено јагње за све што не ваља у држави и обезбедити нови мандат на власти. Желим да овом приликом говорим о ономе о коме наши медији више не смеју да изговоре ниједну критичку реч и који се великом брзином приближава статусу новог Тита. Свакодневно смо сведоци све више оних срамних прелетача и улизица који се куну да са Његовог пута неће скренути.

Веома ретко данас можете прочитати отворену политичку анализу феномена званог Александар Вучић. Како је политичар који је убедљиво изгубио изборе на којима се једино кандидовао под својим именом (за градоначелника Београда) упркос томе за годину дана постао најмоћнији политичар у држави? Хајдемо од почетка ове једне од најуспешнијих страних обавештајних операција у новијој историји Србије.

Као што је Војислав Коштуница послужио петооктобарским револуционарима као кишобран за долазак на власт и уништавање српске привреде, културе и државе у целини, тако је и болесна лична политичка амбиција Томислава Николића да по сваку цену постане председник странке и државе пре пензионисања послужила Александру Вучићу да под тим плаштом направи најуспешнију прозападну политичку странку у Србији новијег доба – ЛДП плус. Не заборавимо да је на тај начин уништена и највећа опозициона национална политичка странка. Следе, као прво, узимање Монтгомерија и других странаца за политичке и маркетиншке савете (све до промене личног изгледа који се мења у складу са променом политичких идеја), као и тајкунске и друге паре за прављење странке. Читав политички маневар задржавања посланичких мандата у Скупштини Србије, медијска проходност и све друге потребне испомоћи дошле су као директна инвестиција Демократске странке и тадашњег шефа свих безбедносних служби у Србији Микија Ракића, који постаје и остаје Вучићев близак пријатељ. Дакле, док се представља као опозиција жутом предузећу, које уништава Србију, Вучић другује са срцем ове криминалне дружине и директно преко њихове помоћи формира нову странку – данас владајући СНС. Да ли знамо шта све проистиче као његова обавеза из овог пријатељства и дугова Александра Вучића према домаћим и страним менторима који су га довели на власт?

Вучићеви политички штићеници

Ово би жути данас требало посебно да имају у виду када се жале на нову власт. А, ако мало пажљивије погледамо, и не жале се, већ спремно чекају на клупи да уђу као резервни играч и направе велику коалицију пре или после следећих избора, која је у страним центрима моћи и замишљена још приликом расцепа у СРС. Најбољи доказ томе је чување Ђиласа на челу Београда лично од стране Александра Вучића, који је уцењивао коалиционе партнере из СПС за смену власти у малим општинама и градовима, а неће у Београду, који има највећу политичку тежину у Србији. Пита ли се ико зашто је Ђилас и даље градоначелник?

Али није Александар Вучић покровитељ само Ђиласу. Он има више својих политичких штићеника. Он је Млађану Динкићу, који уопште није био потребан за стварање владајуће већине, дао комплетна министарства у којима је новац, што му није дала ниједна коалиција у последњих 13 година, али јесте Вучић. Вучић најбоље зна да главни агент ММФ и Светске банке у Србији мора бити на том месту, док Вучић и његови лично не преузму ту улогу.

Он директно узима Расима Љајића у власт и подржава даљи развој његове парастранке као резервне коалиционе странке и гура је свуда на локалним изборима да излази или самостално (као у Косјерићу) или на листи СНС (као у Зајечару).

Он подиже из политички мртвих Вука Драшковића и склапа са њим стратешко партнерство у Трстенику и ставља га на листу СНС у Зајечару, а биће и предавач на новооснованој Политичкој академији СПО за служење интересима странаца у Србији.

На којим изборима и коме је Александар Вучић обећао да ће бити заштитник Драгана Ђиласа, Млађана Динкића, Расима Љајића и Вука Драшковића, да не говоримо о Ивици Дачићу и СПС, које директно штити од истраге о сусретима са мафијашким шефовима и разним криминалним радњама?

Посебна је тема како је Александар Вучић постао отелотворење свих политичких снова и жеља Друге Србије, која у овом тренутку нема бољег гласноговорника у домаћој јавности. Политичар кога подржавају Весна Пешић, Ненад Прокић и други ветерани „денацификације Срба” несумњиво је то заслужио својим новим видицима (наочарима) и литературом у којој предњачи „свето писмо” Друге Србије Философија паланке Радомира Констатиновића. Од највећег српског емигрантског писца Лазе М. Костића, чија је сабрана дела својевремено штампала СРС, до Радомира Констатиновића, могуће је прећи пут само уз промену идентитета и вратоломију мозга, коју је Вучић несумњиво морао да направи да би постао прихватљив колонијалним господарима Србије.

Можда је Александар Вучић у праву ако не види озбиљну препреку у нама, његовим овоземаљским политичким противницима, али дефинитивно потцењује мистичну снагу наших светих предака, на које је ударио покушавајући да измени српски национални идентитет кроз промену видовданског смисла српске историје. Ту битку Александар Вучић неће моћи да добије и од овог Видовдана, који изгледа толико победнички по њега, заправо почиње његов дефинитивни политички пораз.

Вучићеви резултати нерада

Да ли је Александар Вучић променио било кога од жутих и америчких људи у полицији, тужилаштву и судству? Ниједног!

Да ли Александар Вучић истражује било коју пљачкашку приватизацију изузев оне 24 које му је наложила ЕУ? Ниједну!

Да ли, поред медијских хапшења домаћих тајкуна која ни после годину дана власти нису завршила ниједном правоснажном судском пресудом, Александар Вучић сме да пошаље инспекцију рада, еколошку инспекцију или било коју другу истрагу у било коју страну фирму у Србији, рецимо у Фијат?

Да ли је било који жути тајкун завршио на робији?

Да овде и не говоримо о Косову и Метохији као симболу националне издаје нове власти, или путу у ЕУ по сваку националну цену, или о обавези промене националне свести у српском народу, коју су нам испоручили Вучићеви немачки пријатељи, са којима је ближи него што је то био Зоран Ђинђић.

О медијској цензури и држању медија у својој руци као у најбоља Ђиласова времена (види се ко му је био учитељ како се то ради) сувишно је говорити. Толико улизивање новинара, толике похвале коалиционих и опозиционих политичара, толики прелетачки раст СНС… Као врхунац може се навести пример Утиска недеље, у коме, поред Александра Вучића, гостују још једино бивши члан ЛДП, који подржава сваку реч коју изговори његов нови лидер, као и политички аналитичар који се слаже са сваком мисли коју изрекне нови владар. Ту чак нема ни неког другог из владајуће коалиције или лажне опозиције из ДС и ЛДП, која се ни по чему више не разликује од политике СНС, а камоли некога ко има другачије мишљење од Александра Вучића.

Србија данас функционише по следећем принципу: за све што је добро у Србији треба да будемо захвални Александру Вучићу и, ако имамо неки проблем, обратимо се њему и он ће нам га решити. А за све што је лоше у Србији и што ову државу води у катастрофу, за то су криви претходни режими и он нема никакве везе са тим, јер је само потпредседник Владе и морате се јавити Ивици Дачићу. Е, па неће моћи.

Немамо разлога да се бојимо да поставимо питање одговорности Александра Вучића и да му будемо истинска опозиција. Зашто други калкулишу, и има ли уопште било кога другог ко није у договору са Вучићем у личном и страначком интересу, и без обзира на националну и државну штету – велико је питање. Међутим, мимо политичких странака, увек спремних на калкулације, постоји сваког дана све шири општенародни фронт грађана који неће новог страног агента попут Тита на челу Србије. Време је да се и организујемо у заштиту Србије од нове титоизације и дефинитивне победе Друге Србије оличене у Александру Вучићу.

Предлог решења

Постоје и бржа решења наших проблема. Прво је да у оквиру неке од следећих тактично-показних вежби коју ће жандармерија одржати полиција искористи прилику и присуство највиших државних функционера да их све похапси, по узору на чешку полицију. Отворено смо као Двери позивали снаге безбедности, војску и полицију, да заштите уставни поредак Србије и спрече режим да спроводи антиуставне активности по питању Косова и Метохије. Наш позив је и даље отворен.

Друго решење је да народ изађе на улице на масовне демонстрације попут бугарских, турских или бразилских, због прве и најмање глупости коју ова Влада свакодневно прави, срушимо власт и дођемо до ванредних републичких избора пре него што они одлуче да је прави тренутак за њих. Поставља се, међутим, питање има ли таквих протеста без страних ментора, и ако има – како да до тога дође и у уморној и подељеној Србији?

Треће решење је да се хитно формира патриотски блок од ДСС, СРС, Двери и других патриотских организација, и да се сви заједнички ресурси ставе у функцију серије опозиционих протеста до рушења Владе и нових избора.

Сва три претходна сценарија очито тренутно нису реална, што не значи да су у потпуности искључена. Време је да опробамо нешто друго, што ће бити добра припрема за поменуте сценарије који морају доћи. Лично сматрам да је једино решење за конституисање истинске опозиционе алтернативе стварање Српског општенародног фронта, који би се директно на терену супротставио режиму на сваком оном месту где се режим огрешио о обичног човека и породицу. У овај Народни савез требало би да се укључе и ДСС и СРС, али их више нико не треба да чека нити зове.

Грађани Србије не могу да чекају политичке странке које су толико пута до сада имале прилику да се покажу, већ морају да се организују мимо политичких странака, и то је будућност политике у Србији. Рећи ћете: то је немогуће, једино се кроз озбиљне страначке инфраструктуре може деловати. Постављам питање: шта смо до сада имали од странака, и како смо доживели оволики пораз ако су странке радиле свој посао за општу ствар, а не само за себе? Ми морамо даље без и мимо странака, а њихово укључење у Српски општенародни фронт против владајућег режима мора доћи и добро дошло је.

Мислим да треба сви да се укључимо у стварање Српског општенародног фронта са свим патриотским организацијама, интелектуалцима, синдикатима, незадовољним групама грађана, еколошким покретима, алтернативним медијима и другима који се не слажу са владајућим режимом, али нису задовољни ни неспособном опозицијом. Али морамо мењати приступ политичком раду. Нема више ништа од великих тема, саопштења, београдских салона, страначких лидера и начина организовања… Време је да се и теме и организација спусте у народ.

Националне теме морамо појачати социјалним и економским, а велике скупове малим протестима против свакодневног понижавања и уништавања Србије, попут протеста због зеленашких банкарских кредита, нових чипованих личних карата и здравствених књижица, уништавања домаће семенске индустрије и научних института и домаће науке у целини, увођења ГМО на мала врата, продаје пољопривредног земљишта странцима, приватизације преосталих општинских локалних медија, катастрофалног статуса презадужених породица…

Сваки социјално угрожени појединац, свака презадужена породица, сваки понижени радник и сељак, сваки домаћи привредник, сви Срби у региону и дијаспори, сваки преварени патриота у редовима владајућих странака – наши су савезници против власти која их је заборавила и која води Србију у дефинитивни колонијални статус. А никада не смемо помислити да има срећне колоније и да ћемо доћи до хлеба без слободе.

У овој реорганизацији опозиционог деловања у Србији Покрет Двери види једину шансу да се понуди истинска алтернатива захукталом владајућем режиму који нас води напред у провалију, и у наредним месецима радићемо на томе, јер је Српски општенародни фронт једино решење за излазак из кризе српске опозиције и смену владајућег режима Дачића, Вучића и Динкића. Наш највећи проблем није у томе што су окупација и порази овако велики, већ што грађани не виде алтернативу кадру да се супротстави режиму. У трагању за изградњом јасне алтернативе и широког народног фронта против власти видимо шансу да оног тренутка када Србија доживи банкрот ове Велике Преваре будемо спремни да грађанима понудимо излаз који је домаћег, а не изнова страног порекла. За ту визију, тај циљ и ту наду вреди се изнова ангажовати и наставити борбу до победе.

Извор: Двери српске