Кацинова датумска „ћушка“

Неколико значајних политичких догађаја смештених у временски оквир од само 24 сата не само да показују врелину српског политичког лета већ и изузетну комплексност наше политичке стварности, коју српски властодршци, упорношћу која прелази у силовање здраве памети, покушавају да представе као растућу линију некаквог, само њима видљивог, успеха.

Прво је, на себи својствен начин, уз подругљивост која прелази у сарказам, Јелко Кацин усред Београда отворено рекао грађанима Србије, да наша земља није добила никакав датум, већ само зелено светло које, можда, може бити упаљено и пре наведених рокова али то, као и до сада, зависи само од Србије и њене спремности да „напредује на европском путу“.  Тешко да је ико очекивао овакав јавни шамар домаћим политичким лажљивцима и њиховим медијским сатрапима који нас данима тероришу само-хвалоспевима о томе како су баш они заслужни за „историјски успех“ добијања Датума.

„Датум? – зачудио се Кацин – Ја то нисам чуо!“

Обично нисам присталица Кациновог цинизма, али овога пута ми је некако годио ушима. Пошто је Кацин, како је добро познато, човек који не одлучује већ спроводи, и пошто никада није имао тенденцију да буде слободан стрелац, овакав његов иступ мора се узети као порука оних са „виших нивоа“ разгаламљеним српским властодршцима да се видовданска представа завршила и да морају престати са лупањем у прса пре него и сами поверују да су заиста нешто добили.

Јер, глобалистичка центрифуга увек исиса сваку кап из својих инвестиција. Мора да се ради, да се протрчи што више на путу издаје пре него се она потпуно оголи. А, изгледа, виде они тамо, да је тај тренутак близу и да је овима овде времена све мање.

Са Кациновим шамаром сигурно има везе и неуспех званичног Београда да подрије јединство косметских Срба и спречи одржавање  конститутивне седнице привремене Скупштине АП Косова и Метохије, што је други од важних политичких догађаја  згуснутих у поменута 24 сата.

Достојанствено и јединствено, одлучно али политички мудро, 97 легално изабраних представника Срба са Космета усвојило је „Декларацију о оснивању привремене Скупштине АП Косова и Метохије“ и изабрало председника и остале скупштинске органе, чиме је, са њихове стране, дефинитивно одбачена могућност примене бриселског споразума.

Посебно је важно истаћи да је за председника Скупштине изабран Славко Стефановић, човек из СПС-а, а за једног од потпредседника Коста Гаљак из СНС-а чиме су срушена сва подметања режимских медија о томе како борба косметских Срба да буду свој на своме има страначки предзнак једне опозиционе странке.

Јасно поручивши да ничим не желе ометати стварни развој и напредак своје државе, али ни својим судбинама плаћати болесне амбиције и личне интересе појединаца и уских политичких групација, косметски Срби су, овим чином развејали пепео обмана којом нас власт засипа од почетка бриселске манипулације и јасно ставили до знања да они не желе да се одрекну Србије, а да ће они који се одричу њих и територије на којој живе морати да то да учине јавно, без скривања иза Киплинга или будућности наше деце.

И без обзира како ће се на терену ствари даље развијати, после овога ништа више неће бити исто, не може бити исто.

Са аспекта креатора новог светског поретка ово је сасвим непотребна компликација трасираног процеса и последица неспособности одабраних српских политичара да спроведу оно на шта су се обавезали. Будући да је „јединственом државном врху“ остављено довољно времена да све организује, као и да је на распологању имао све инструменте који су му за то потребни, од партијских инфраструктура на терену до контролисаних медија и потребног новца, они који одлучују сигурно неће имати много разумевања за објашњења зашто њихови налози нису остварени и зашто је скупштина Срба била онако гранитно јединствена. Дачићева европска киплинговања и  Вучићево инаћење са шестовековним храстом њих много не занимају и будите сигурни да се тамо где треба већ размишља о резервним играчима. Отуда толико ароганције у Кациновом наступу и толико трпељивости код наших силника на његове речи.

Са аспекта српског народа, чин косметских Срба је извлачење главе из песка у који нас је гурнула Тадићева мантра „и Европа и Косово“, као и Дачићеве лажи, Вучићеве притајене претње и Николићево лажно русељубље.

И ма како нам тај први трен на светлости и сусрет са истином од које бежимо може бити непријатан, он ће нам донети неопходну спознају, јер ми ипак нисмо нојеви него људи. Власт ће, напокон, морати да скине све своје демократске и квази-патриотске маске и крене у насилну имплементацију онога на шта се обавезала, али како време одмиче све ће се јасније видети да је то њихов лични ангажман који ни народу ни држави не доноси ништа добро. Тада ће се, можда, пробудити успавана енергија и нешто покренути у зомбираном српском националном бићу. А и Владике са папским прстеном на руци неће моћи ћутати вечно.

Трећи догађај, по временској димензији паралелан, а по политичкој прожет са горе наведена два, јесте одбијање тзв. „косовске скупштине“ да усвоји у Бриселу усаглашен текст, преточен у Закон о амнестији, који је веома значајан за имплементацију Споразума Београда и Приштине. Без обзира да ли је то својеврстан одговор на неспособност Београда да „дисциплинује“ косметске Србе, или израз стварне воље „посланика“, тек Тачијева влада није обезбедила потребну парламентарну већину коју обично, потпомогнута себи лојалним Србима, лако намиче.

Ако се не ради о некој крупнијој политичкој заврзлами, ово може значити или да се Тачи већ прилично политички потрошио, или да албанска страна овим врши додатни притисак на српску везано за привредна разграничења (статус „Телекома“ и хидроелектране „Газиводе“) као  и друга питања која српски властодршци називају „техничким“.

Шта год да је од ова два по среди, можда чак и нешто треће, јасно је да имплементација бриселског споразума сигурно неће ићи диктираним роковима и да ће у пракси бити оптерећена не само одбијањем косметских Срба, већ и тежњом Албанске парадржаве да зграби и оно што је формално „дала“ као некакав уступак. У таквим околнистима Србија до децембра каприциозне немачке услове може испунити само у неком новом Дачићевом „ауторском“ тексту.

И четврти догађај, повезан оним оквиром од 24 сата, је изјава председника општине Бујановац, Јуниза Муслиуа, да су се стекли сви услови да Албанци са југа Србије прогласе своју Скупштину. Иако српске власти све време крију од јавности интернационализацију овог питања и његово довођење у везу са статусом косметских Срба, време је да се каже како су завршене све логистичке припреме за отварање овог проблема и да је планирано да оно буде покренуто убрзо по евентуалној имплементацији бриселског споразума, јер би се тада, у очима одговарајућих међународних институција, статус српске заједнице на Космету могао и формално-правно изједначити са статусом Албанаца са југа Србије, а на Србију би се извршио притисак да примени начело реципроцитета.

Тај притисак извршиће директно Немачка у име групе западних земаља које су себе назвале „Пријатељи југа Србије“ и чији амбасадори редовно посећују тај регион. То су исте оне земље које су биле и „пријатељи“ Косова, Сирије, Либије и других мета новог светског поретка.

Српским преговарачима није ни на памет пало да, уз све уступке које су у Бриселу учинили, затраже гаранције да ова питања неће бити довођена у везу, јер једноставно статусно немају никакве сличности. Питање је само да ли је то урађено из незнања, односно неспособности да се проблем сагледа или са намером да се њиховим „западним пријатељима“ отвори простор за нове притиске и уцене. Све је могуће.

Четри поменута догађаја, смештена у временски оквир од 24 часа, а у политичкој сфери повезана како узроцима тако и могућим последицама, јасно указују да ова само-хваљива и само-лепљива влада практично није ни започела решавање оних проблема за које нам тврди да их је решила.  Виде то и њихови ментори, па је „датумска ћушка“ коју им је прилепио Кацин била само опомена моћних налогодаваца.

Јер, ако би им се „случајно“ догодио народ и све што уз то иде, народна „ћушка“ би их много више болела. То знају и наши властодршци и њихови ментори. Једино, још увек, не зна народ. Али, сазнаће!

Извор: ЦЕОПОМ - Истина