Шећеру, шећеру, да ли имаш намеру …

Посао и сумњичења: Лепо да ти кажем

„Курир“ је најзад тачно запазио: „Миодраг Костић, председник српског пословног клуба ‘Привредник’ и власник ’МК групе’, препоручио се првом потпредседнику Владе и председнику СНС-а Александру Вучићу. Он је на конференцији ‘Србија се окреће економији – одговорно заједно до изласка из кризе’ Вучићу понудио помоћ у управљању неким јавним предузећима како би их учинио профитабилним.“

– Кад чујем Вучића како прича, размишљам да се учланим у СНС, да помогнем да изнесете непопуларне мере које сте планирали у реструктурирању 179 државних фирми – рекао је Костић. Он је затим додао да се ипак неће учланити у СНС, али да је спреман да помогне.

– Спремни смо да део времена одвојимо да помогнемо јавним предузећима, али не да их приватизујемо, него да их доведемо до профитабилности – рекао је Костић, на шта му је министар економије и привреде Млађан Динкић добацио да бира да ли ће узети ФАП из Прибоја или „14. октобар“ из Крушевца.

Александар Вучић, рекао бих, научио је да се носи са ласкањем или је барем научио да не показује да му то прија. Да је хтео, могао је Костићу одговорити стиховима из песме Лепе Брене: Шећеру, шећеру, да ли имаш намеру, да нам дани буду луди,мушки, мушки, мушки се потруди.

Није лако српским привредницима. Посао иде очајно (деле с Вучићем ноћне море око економије), али се додатно презнојавају у несаници зато што за разлику од бизниса добро иде сумњичење око њиховог првог, другог или стотог милиона. Страх је утолико већи уколико човек може више да изгуби и разумљива је бојазан најбогатијих да се замере најмоћнијем.

Није ово прва похвала Миодрага Костића новим властима. Пре једно три, четири недеље у дворишту виле у Шекспировој, у Београду, где столује српски клуб „Привредник“, поводом прославе девете годишњице рада клуба, Коле, звани Шећер, у својству председника рекао је: „Влада Србије упустила се у борбу против корупције и јасно указује на проблеме у буџету и јавним предузећима. Транспарентно се анализирају сви потези извршне власти, нема амнестије зарад партијске припадности, отвара се дијалог власти и привреде, а очекујемо да их са наредним месецима буде и више.“

Према његовим речима, сазрело је време да способни људи из владе, привреде, али и других сегмената друштва, седну за сто и направе програм за бољу и успешнију Србију. Привредници су увек оптимисти и када је добро и када је лоше. „Имали смо прилике и раније, али и сада, да препознамо управо ову, рекао бих, историјску прилику – руководство земље је спремно да заложи све снаге и да доследно стане на пут препрекама које смо заједно избегавали.“

Костић је наставио: „Влада Србије је у првој години рада, уз све могуће замке које носи свака врста коалиције, показала јединство управо тамо где је најпотребније – у доследном држању европског курса, прављењу стратешких партнерстава и изградњи пословног амбијента у земљи, који постаје атрактиван и за домаће и за стране улагаче.“

Сами на ледини: Алек није дошао

Вероватно је тако конципиран говор био део нове пословне стратегије српских привредника. Бизнисплан је једноставан – гледај да не надрљамо док ово протутњи. Мало ко од присутних је у Костићевом поздравном говору препознао српску привреду, али су препознали политичку стварност, па није било гласног добацивања, мада је било подгуркивања и намигивања.

Међутим, они којима је говор био намењен нису ни дошли у Шекспирову. Нико из „државног врха“ па ни из нижих министарских ешалона није дошао на пријем, што је оставило доста мучан утисак. Утолико пре што је полицијско обезбеђење око виле било повелико. Злуради су се питали која је сврха употребе полицијских снага у тој благој, јунској ноћи.

Само годину дана пре овог скупа, на истом месту, истом пригодом, политичара је било малтене колико и привредника. Звезда је био Томислав Николић, тек изабрани председник Србије, али је скупом ипак доминирао Александар Вучић јер је било јасно да ће се око њега формирати нова влада.

Већ тада се видело да ће далеко стићи – Вучић, а не привредници – јер, рекао бих, свако је имао жељу да се препоручи, потпуно свестан да је то један од битних услова „повољног привредног амбијента“.

Ове године тај неформални скуп привредника и политичара је изостао. Све смо их звали, мрмљали су организатори скупа, али је потпуно одсуство креатора политике јасно показало да ови нису склони „стратешком партнерству“ с тајкунском класом домаћег порекла.

Тако су се нашли на ледини, па је ваљда Костић и у њихово име имао потребу да појача реторику; умало да се јавно учлани у Српску напредну странку, а верујем да је учествовао и у креирању наслова скупа „Србија се окреће економији – одговорно заједно до изласка из кризе“, с нагласком на „окретање“ и „заједно.“

Боже, помози: Резервни план

Али, не би они били успешни пословни људи кад не би имали резервни бизнис-план. О томе сведочи следећа вест: „Његова Светост, Патријарх српски господин Иринеј посетио је Српски пословни Клуб ‘Привредник’ и благословио кућу српских привредника. Чланови Клуба су са патријархом разговарали о циљевима и задацима које су поставили, посебно у делу који се односи на очување традиционалних српских вредности, баштињењу мисије предратног ‘Привредника’ и активностима које планирају у области друштвено одговорног понашања. Посебно је разговарано о потреби ширења врлина које су вековна карактеристика српског народа, о демографским и другим проблемима младих, и о начинима на које се делотворно и у релативно кратком року може утицати на повратак доминације правих вредности.“

Добро привредници знају с ким имају посла и да је овде све у божјим рукама, па, ко веле, да на време обезбеде подршку с небеске стране.

Извор: НСПМ