Србија се захваљује Веберу

О Францу Веберу

Новинар и еколоg Франц Вебер, председник Фондације која носи његово име, уз Роџера Федерера најпопуларнији је живи Швајцарац. Поред бројних кампањи за очување природних богатстава и животињских врста он се већ скоро пола века заузима и за културну баштину човечанства коју угрожава материјалистичка похлепа савременог друштва. Тако је свој углед и утицај заложио и за очување српских светиња.

Још пре рата 1999, Вебер се ангажовао, сам, за стављање косметских манастира и цркава под заштиту УНЕСКО-а. За разлику од других његових кампања, углавном врло популарних, ова није добила значајнију подршку на Западу. Вебер је средњевековну српску уметност сматрао кариком која везује источну и западну европску традицију, те се није мирио са идејом да се та карика уништава управо у тренутку када се, наводно, Европа уједињавала.

С пролећа 1999. Франц Вебер је организовао јединствени симпозијум против рата у свом историјском хотелу Гизбах у швајцарским Алпима. Тај сусрет, коме су присуствовали и научници и сведоци из Србије, био је један од ретких организованих и делотворних протеста против уништавања Србије и српског Косова у заслепљеној западној Европи.

Упркос насилном откидању Косова и Метохије од државе Србије и рушењу великог броја светиња под одговорношћу НАТО-а и његових савезника, Франц Вебер није дигао руке од српске баштине и сматра да сад тек предстоји битка за очување памћења о великој српској цивилизацији и свести о идентитету нашег народа.

Ради свега тога амбасадор Србије у Берну, г. Милан Ст. Протић, уручио му је 29. Јула Сребрну медаљу за заслуге којом га је одликовао председник Србије Томислав Николић.

Вебер приликом примања одликовања: Моје ангажовање за Србију

Осећам се нарочито почашћеним и дирнутим одликовањем које ми је доделио председник Србије г. Томислав Николић. Откад се борим за очување српске културне и духовне баштине, понекад ми се чини да је то од свих мојих битака она коју људи најмање разумеју и најлошије примају. Но ја увек мерим важност својих залагања интензитетом противљења које она изазивају. Према овом аршину, српска ствар је – кључна ствар.

Све је почело пре више од 30 година, када ме је мој пријатељ Комнен Бећировић из Париза обавестио о судбини два манастира Српске Православне Цркве којима је претила индустријализација: манастира Мораче у Црној Гори и Студенице у Србији. Знао сам да се ради о два центра српске историје и два ремек-дела средњевековне архитектуре. А када сам отишао на лице места, схватио сам и осетио духовно зрачење тих светиња. У Студеници сам стекао утисак да се налазим пред једном од капија ка небу. Не мора човек бити православни монах да би у то поверовао, па чак ни да верује у Бога. Било ми је утолико несхватљивије да ико може да замисли да та жаришта цивилизације утопи у вештачка језера.

А када је НАТО напао Србију 1999, то варварство ме је просто спречавало да заспем. Шта ће остати од косовских манастира, мислио сам, након бомби и одмазди исламских екстремиста?

Понекад ме питају зашто сам толико страствено везан за једну страну земљу. Да ли су ме исто питали када сам кренуо у спасавање античког светилишта у Делфију од бетона и тешке индустрије? Са Србијом је ствар веома слична: цивилизација и уметност жртвоване ради приземних геополитичких смицалица.

Но то није све. Познато је да сам велики патриота и заљубљеник у Швајцарску. А између моје Швајцарске и Србије постоје неке чудне сличности. Слично стремљење ка независности и суверености по сваку цену. Заједнички историјски противник: кућа Хабзбурга. Дивље и предивне горе у којима живи тврд и непослушан народ. Вековна традиција народне армије и народа под оружјем.  И, надасве, тај положај трна у табану великих сила, ради ког оба наша народа повремено трпе клеветничке кампање и гнусно уцењивање.

Бити Швајцарац је, као и бити Србин, част и судбина. Данас сам поносан што ме признају и воле два народа далеко већа по својој улози него по бројчаној снази или географској површини.