Људи опасних намера

Крај политичког ријалитија под озбиљним називом „реконструкција“ још једном је потврдио да сваку трку, чак и најбесмисленију, одлучује финиш.

Ко би се, на почетку те несувисле приче о „пролазним једногодишњим временима“, кладио да ће Дачић испливати као победник?! Колико би нас, усред оног рата између СНС-а и УРС-а за зајечарску власт и борске капацитете, могло да да погоди да ће Дачић побрати ловорике за избацивање, у народу омраженог, Динкића, а да ће Вучић мрмљати нешто што звучи као похвала покојнику?! Лукави, саможиви, Дачић.

Све време је ћутао, избегавао тему, одлагао…

… А онда – Јасно! Чврсто! Одлучно!

Наравно, реч „победник“ ваља схватити врло условно, јер су овде сви актери губитници, рачунајући и стране менторе, који обично добијају у свим варијантама.

Хајде да видимо зашто и како?

Стварни мотиви

Пре свега, мотив. За оне који нису поверовали у идиотску званичну верзију (а ко овима може ишта да верује), да се најбоља влада реконструише како би била још боља, остаје отворено питање – шта им је све ово требало?

Залуђивање народа, које се обично истиче код критичара власти, сигурно није небитно али тешко да може бити основни мотив, будући да практично нема озбиљнијих политичких тензија и да власти апсолутно контролишу медије, парламент и све остале системске полуге.

Такође, код квислиншких влада каква је наша, не може бити самосталног одлучивања о било каквим променама, што значи да су „реконструкцију“ или иницирали, или се бар сагласили с њом страни ментори. Због чега?!

Они који помније прате глобалистичке процесе, или бар понашање евро-атлантизма на „освојеним“ територијама, вероватно су уочили да кад се заврши једна фаза неког пројекта онда се, по правилу, мења постава и следећу фазу воде други људи, док они први одлазе на друге пројекте или привремено нестају, у зависности од потреба и заслуга. Они то називају „ресетовањем“, а обављају га знајући да свака промена код потлачених ствара нову наду и продужава стрпљење померајући границе трпљења увек у корист господара. За то време конкретни пројекат се наставља. Сетите се свих цивилних представника у Босни, напрасног нестанка Кушнера са Космета и динамике мењања његових наследника, одласка Солане на нову дужност одмах након завршетка бомбардовања Србије итд. То је устаљена шема, добитни механизам који се код њих подразумева, а морам рећи да има и одређени ритуални значај што је итекако важно у новом светском поретку.

У случају ове владе чињеница је да предаја Космета предвиђена бриселским Споразумом предствља заокружени период, после кога је неопходно „ресетовање“, без обзира што све изгледа стабилно. Јер, после једног таквог чина замор и истрошеност „материјала“, односно кадрова, мора постојати и питање је само када ће се показати. Зато је, са аспекта уходане евро-атлантистичке методологије управљања, промена неопходна јер се њоме отвара нови простор, али и оверава до сада урађено. Такође, страни ментори немају разлога ни да занемаре чињеницу да однос снага у власти није адекватан односу снага у бирачком телу, што су напредњаци показали победама на локалним изборима одржаним у међувремену.

Са друге стране, опет, и сами глобалистички намесници свесни су да овакав спој саможивости, неморала и незнања који се спаја у апсулутној спремности на издају свега и свачега само да би се остало на власти, тешко да ће више икада и игде имати пред собом, па са те стране свака промена „јединственог државног врха“ може штетити остварењу њихових стратешких циљева. Вероватно Бжежинског и Кисинџера и данас прогони оних неколико месеци Јељциновог одласка пре рока.

С тога је идеја „реконструкције“ могла некоме „горе“ изгледати као златна средина која ће помирити потребу за неопходним „ресетом“ и његовим ефектима са очувањем садашњих властодржаца на окупу и задовољавања апетита најмоћнијег међу њима.

Све је то требало да прође без озбиљнијих потреса, али, авај! Прерачунали су се и преварили у сваком актеру понаособ, али и у међусобним релацијама игре „свако против свих“ у коју се умешала и прозападна српска опозиција. Интензитет ударања лактовима и шутирања испод стола сигурно је изненадио и оне који су све ово и смислили. Наравно, не треба се заносити тиме да ће Србија из тога извући било какву корист јер су они (ти, који су смислили), у тренутку када су чули све те буботке, преко Вашингтона јасно и директно поручили да нема времена за изборе док се не преда Косово, а сигурно се нашао и неко ко је Динкићу јавио да ће се о његовим заслугама размишљати након тога. Јер, после свега што се издешавало, јасно је да никаква коалиција, ко год да је буде сачињавао, неће бити дугог века.

Људи опасних намера

Али, колико год било, ови људи ће трајати на власти још неко време, а оно што смо од њих чули у последњој фази ријалити реконструкције и поводом ње морало је да уплаши сваког нормалног човека.
Најпре нам је Александар Вучић, из чије се личности све очигледније испољава не само политичка, него и људска недозрелост, поручио да жели странце на челу одређених ресора у влади Србије и јасно назначио да пре свега мисли на економију и привреду. Чак и да апстрахујемо име које је помињао као опцију (Доминик Строс Кан) који може бити све али никако стручњак за ове области (економија није једнака финансијама које су само њен део) остаје сама идеја као симбол његове очигледне фрустрације на оно што му је у финишу реконструкције учинио Дачић.

Или, можда он, дипломирани правник који своје партијске другове назива „приученим кадровима“, не зна да влада једне земље представља извршну власт и да странаца као министара у некој Влади нема чак ни у окупираним земљама попут Авганистана или Ирака. Јер, министар није обични чиновник на државним јаслама.

Његово непознавање материје кулминира помињањем Марка Карнија, Канађанина који је постао гувернер Енглеске Банке. Прво, Централна банка је финансијска институција која (као што је случај у САД) може бити и приватна и не представља извршну власт, и друго, Канада је чланица Британског Комонвелта, а земље чланице међусобно имају „специјалне односе“. Дакле, нема места поређењу.

Отворено нудећи ресоре страним држављанима (засигурно из ЕУ и САД) Вучић им јасно поручује да је спреман да Србију уведе у њихов директни протекторат! Желе ли то грађани Србије и шта од оних којима нуди економске потенцијале тражи за узврат?!

Имају ли, можда, обећавајуће инвестиције Емирата, у којима није било Дачића, везе са Вучићевим и Дачићевим променама ставова о вредностима Млађана Динкића, кога је само пре годину дана управо актуелни премијер довео у Владу?!

А тај актуелни премијер, без сумње победник реконструкционог ријалитија, на Вучићево отварање конкурса за стране министре одговорио је понудом да у Србију уведе перестројку! Осокољен америчком подршком, као да је заборавио колико је прошло од времена Горбачова и шта се све догодило у међувремену. И као да свака српска Влада, од пада Милошевићева до данас, није у себи носила по једну перестројку која нас је гурала у све дубљи муљ. Биће занимљиво видети колико дуго ће та његова перестројка саткана на бескурпулозности и издаји свега и свачега моћи да му пружа амнестију за све што је урадио или пропустио да уради, а о чему ћемо ускоро чути не само од Динкића?!

А, он, Динкић, већ почиње са својим причама. Истина, оне за сада више личе на јефтину анти-пропаганду, али биће ту ускоро и веома врелих тема. И биће још више похвала Вучићу, човеку који је, не тако давно, пругасту мајцу са његовим именом показивао за говорницом српског парламента…

Да, свега смо се нагледали у финалу реконструкционог ријалитија, а највише тамне стране српске политичке „елите“. Многе маске су пале и више нема дилеме да се Србија тренутно налази у рукама људи који, не само да немају државничког капацитета, елементарног поштења, нити људског достојанства, већ показују спремност да, како једни по другима, тако и по свом народу и држави отворено газе зарад свог и најмањег интереса. Закључак се намеће сам по себи – ово су људи опасних намера!!

Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Коментари

1 Коментара на Људи опасних намера