Од извора два путића

Докле ћу, Господе, вапити а ти нећеш да чујеш?
докле ћу ти викати: насиље а ти нећеш да избавиш.
Зашто пушташ да видим безакоње и да гледам
муку и грабеж и насиље пред собом и како подижу
свађу и распру“.
(Књига пророка Авакума, Библија, страна 790)

Један путић, којим Србија храбро корача, са пријатељима из Брисела, посебно уз подршку пријатеља пуковника Словенца (име му не спомињем, након свих зала која је починио према српском народу, а посебно недавних вицкастих изјава о „добијању датума“, јер бих опоганио овај текст), води је у светлу будућност – ЕВРОПСКУ УНИЈУ. „Без ЕУ нема ни Србије“, свакодневно кличу наши владари, односно медијским смртоносним оружјем утискају то у мозгове и старе и младе генерације. Да без ЕУ нема Србије, требало би да схвати, како кажу „и онај мали број који се копрца и потура јој клипове“ на том путићу.

Србију ће у ЕУ (након 3000. година, како је поручио један Немац) увести нама драге и пријатељске земље, Хрватска и Косово. Вође те две суседне државе, дадоше обећање нашим руководиоцима, који су недано боравили у слободарском граду Загребу, у коме сам живио 10 година. Седамдесетих година, прошлог века, у доба маспокрета, док сам радио на РТВ Загреб, су ме „љепо дали замолит, не“ (не само мене) да га напустим са коферима. Сматрам себе међу првим  „Палестинцима“ из њихове им љепе плаве.

Да сам неким случајем био у Кабинету мога пријатеља из радикалских времена, Томислава, или у Кабинету мога још већег пријатеља и колеге Ивана, не бих могао са њима путовати да видим, након 43 године, мој драги Згреб, јер су ме због поновљеног злочестог понашања у Аргентини, прогласили непожељном особом.

Према извештајима (анти)српаких и хрватских новинара, цела та „ноћна“ прослава, уз присутво више од неколика стотина европских и светских лутајућих личности, одвијала се у знаку вођа, Николића, Дачића, Јатаганке (Јахјага) и Тачија. Та жељно очекивана ноћ „са великим хисторијским поводом“, или црна ноћ за хрватски народ, некако је пала у засјенак због присуства наведених угледника.

Један хрватски новинар је дао извјестит, не, да је управо та прослава допринела да се нађу заједно наведени политичари, „двије суверене државе“, посебно за истим столом на радном доручку шефова држава и влада земаља региона. Извјеститељ је подвукао да је тај радни доручак уврштен у Програм прославе управо због највиших вођа две државе, остатка Србије и суверене Косово, нагласивши да је то први њихов заједнички сусрет. Ето, тај мали мегоаломански народ приписа и то у своје заслуге за човечанство, иако се вође крње Србије и државе Косово већ одавно састају на највишем нивоу.

Други хрватски новинар, који од када је постао новинар, Србију сматра „ћетнићком“, а Николића „ћетником“ (када је Николић изабран за председника, то хрватско-усташко перо писало је ружне осврте на рачун супруге председника, те да је „новоизабрани предсједник, на некој босанској планији, добио чин ћетнићког војводе“), подвлачи да су се Николић, Дачић и Мркић понашали еуфорично: трчали су од Јосиповића до Милановића, хватали их за рукаве да се између њих сликају. Николић, а посебно овога пута министар иностраних дела Мркић, нешто су причали новинарима. Ја немам тај интелектуални капацитет да схватим шта су то мрмљали себи, како се то каже у народу, „у браду“.

Нисам у могућности да их цитирам, јер ако Николић нешто шапуће на радном доручку шефова држава и влада региона, да не признаје државу Косово, а седи за столом са Јатаганком и Тачијем (који се све време у дуету са М. Ђукановићем хистерично смејао, зна се на чији конто), куца се кристалним чашама (кристалом није дозвољено куцање) и наздравља, онда се поставља питање, да ли сам ја (и велики број унесрећених Срба) глуп или луд.

Министар спољни је годину дана изигравао ћутолога. У Загребу је нагло проговорио. Нико га није схватио шта је причао, односно шта је хтео да каже. Уз то, док је говорио, држао је руке на леђима, дипломатски нема шта. Зашто служе дипломатско-конзуларна представништва (ДКП), министру није познато, иако му је основни задатак да организује дипломатски апарат, да га усаврши, да га кадровски осавремени. Дипломати су дужни да извештавају из земље пријема истину, ( а не да се служе тзв. фризирањем телеграма), да указују на добре и лоше стране свих односа, да спроводе спољну политику земље одашиљања (ако земља има своју спољну политику) и надасве да штите и заштите држављане своје земље у земљи пријема, а све у духу Бечких конвенција, другиј међународних и билатералних споразума.

Дипломати имају посебан задатак да телеграмима известе руководство о неком догађају, прослави, састанку, конференцији у земљи пријема, на коју су позвани руководиоци земље одашиљања. Најмање недељу дана раније, дужни су да известе о свим (најситнијим) детаљима догађаја, посебно да дођу до садржаја програма, церемонијала, протокола. Преко својих дипломатских и домаћих веза, да дођу до садржаја говора домаћина, посебно о оном делу који се односи на земљу одашиљања. Ако се покаже да земља пријема, било у ком погледу, наноси увреде земљи чије је вође позвала, у земљи се на највишем нивоу (уобичјено је да се проблем, ако је велики, изнесе хитно и на седницу Парламента) одлучи да ли ће учествовати на том догађају. Зато су у дипломатији потребни прави професионалци, занатлије, с једне стране и с друге, да имају вође који ће прочитати њихове извештаје (ако их је било), на основу којих ће одустати од учешћа на прослави, сачувати достојанство свога народа и земље (то се у дипломатији и спољној политици Немачке, Француске, Енглеске, њиховим вођама, не може дестити).

Дакле, недопустиво је да врх српске политиичке „елите“ учествује на прослави земље која у Програму наводи и А. Павелића међу хисторијске хрватске државнике (на то су једино реаговали Јевреји и то млако), затим „краду“ српске научнике и књижевнике. Када се вратио у Србију, Николић кукумачи како је „повређен“ што је Милановић у говору присвојио Теслу и Андрћа као „хрватске знамените личности“, али није хтео да реагује. Да, тога момента се нема ни могућности ни начина за реаговање (довољно је имао памети да не може на тргу бана Јелачића узети микрофон и започети свађу са Милановићем). Међутим, морао је имати довољно памети, односно није имао мандат да у име свеколиког српског народа, присуствује тој прослави. Хрвати, као мегаломански мали народ (3 и по милиона), осим свеколиког погрома и геноцида над Србима, су све покрали и присвојили: српске територије, Републику Српску Крајину, српске великане, извршили су крађу српског језика, насилно су присвајили Дубровачку (српски град) културу, спроводе од памтивијека систематско расрбљавање Светосавске Цркве, прекрајају историју, своје пороке приказују као врлине, своје поразе као победе, своју голотињу у сваком погледу као богатство – поносе се оним чега се други стиде.

Као што је познато, Хрватска није испунила тисућу услова да уђе у ЕУ, посебно није уредила односе са суседима, што је један од главних услова ЕУ за пријем неке земље (Србији не дају датумчић док не призна државу Косово, а нешто касније и државу Војводину).

Немачка, Италија, Мађарска, Аустрија, Енглеска, пре хрватског спектакуларног уласка у ЕУ, купиле су више од 70 посто привредних и др. објеката у Хрватској, између осталог, сва бродоградилишта. Сада ће те земље, посебно Немачка и Италија, докрајчити куповину острва, обале (у Хрватској је иначе дозвољена куповина грађевинског и др. земљишта, а уласком у ЕУ тим непокретностима више и не располаже), аутопутева. Несрећни народ у Хрватској, посебно Далматинци, све то зна, кука, гладује (живели су од српских туриста) али помоћи нема. И оно мало својих производа неће моћи продати када се „сруче“, када Хрватску затрпају, производи из земаља, чланица ЕУ.

Након трагедије Румуније, посебно Бугарске (Бугари сада великим корацима траже спас у односима са Русијом, које је цар Симеон Саксобурготски, када је дошао на чело Владе 2001., потпуно прекинуо, забранио је руски језик у школама у институцијама, чак и на улици) и др. земаља, сада Хрватске, да ли ће српски народ изњедрити неке друге и другачије људе, вође, који ће затворити тај путић, сачувати своје непроцењиве привредне потенцијале, национално биће, своју веру, своју традицију, културу. Посебна је опасност од Хрвата, њихових тајкуна, који већ одавно за туђе паре купују земљу по Војводини. Немци су прошле године дали 50 милиона Евра једном хрватском тајкуну да купује српску земљу (додуше Немци сматрају да је то земља Немаца, Фолксдојчера). Након што је жалосни Парламент изгласао Декларацију о изједначавању џелата и жртава, наследници мађарских џелата тражиће повраћај имовине, непокретности, на основу Закона о реституцији.

Други путић би требало да буде широки аутопут, са осам трака, који води према Русији, Кини – земљама БРИК-а. Хитно би требало затворити путић према ЕУ, односно ископати једну велику провалију на том путу. Оправдано ћете изрећи две непобитне истине: прва, овај пут који води на другу страну, није никакво откриће (покушавано је још од пантивијека окретање према Русији), и друга, које су то снаге у Србији које би кренуле овим путем, односно да ли их српаки народ може изњедрити, јер садашњи владари немају тај капацитет, они су се определили.

С обзиром на то у каквом је трагичном стању и положају Србија (економски, морални, духовни пад), о чему су написани томови књига, студија, чланака, од пироманске револуције 2000. године до данас, свако ко је иоле близу памти зна да би уласком у ЕУ нестала. Пре тога, Србију ће владри из сенке свести на Београдски пашалук.

Када су, с времена на време, неки страни државници земаља чланица ЕУ, говорили да ће помоћи Србији на том путу, осећао се мањи страх од тог доброчинстава, од доброчинства које обећавају словеначки и хрватски владари. Срби морају једном за сва времена схватити да је њихова „љубав“ према српском народу, српска несрећа.

Словенци су већ одавано осетили „благодети“ ЕУ. Земља им је у економском и сваком другом безнађу. Зашто не би и Србија била у још већем.

Хрвати ће, такође, подузети све мере да Србија, тим путићем уђе у ЕУ. Здушно ће се залагати, јер зашто би Хрватска нестала као држава уласком у ЕУ, а да Србија сачува своју самосталност и самобитност. Економске последице, које већ доживљава Хрватска уласком у ЕУ, лоше ће деловати на већ ионако лошу српску привреду.

Све бивше совјетске републике, данас државе, као Казахстан, Узбегистан, Јерменија, Киргизија, Украјина и др.обнављају (своједобно прекинуту) сарадњу са Русијом на свим пољима. Бивше земље тзв. Источног блока (СЕВ-а), сталне чланице ЕУ, Мађарска, Словачка, Бугарска, Румунија, Пољска, спас, посебно на привредном плану, виде у Русији, Кини, Индији, др. земљама и континетима. Пре него што су примљене, ЕУ им је уништила све привредне гране. Обећани велики су остали пуко слово на папиру.

Бугарска би требало да буде опомена свим земљама да беже што даље од ЕУ. У тој богатој земљи, још из доба социјализма познатој по пољопривреди, енергетици, текстилној индустрији, туризму, данас је завладала глад (годишње плаћа огромна средства НАТО-у, нема право на Евро, Бугари се не могу „шетати“ по земљама ЕУ, она нема пуноправни статус чланице).

Да ли ће Срби наставити да се уче на властитим грешкама и то у тешким временима, као што је ово. Имао је српаки народ, кроз целу своју историју, велика искушења, страдања из којих није извукао поуке. И садашњи владари знају (то је знао и Милошевић, покушавао се окретати и Истоку и Западу, треба бити поштен и то признати) да Србија мора имати заштитника(е). Да поновимо, садашњи владари одлучили су се да то буде, уз Империју, ЕУ под цену распарчавања Србије.

Ако остану на власти, доживеће горе разочарање од ранијих владара, и у Империју и у ЕУ. Заборавиће се Милошевић и многи око њега, који су (као и он) трагично завршили. Они не виде (или не смеју да виде) да Имерија руши ЕУ, као што је срушила велики СССР и Варшавски пакт, а шта онда очекује мала Србија. Да ли је било, или још има, наивних који верују да ће Империја дозволити да се ствре СЕД и да Евро потисне Долар.

Ако су владари од „Бога установљени“, јер је Бог рекао: “Даћу вам пастире по срцу вашем“, да ли су и „недостојни“ владари по божјем „допуштењу“. Бог није предвидео да би владари требало да имају врхунске здравствене картоне. Чувени др проф. (завршио је медицину у Петрограду) Владимир Станојевић, написао је књигу након 50 година рада, под насловом „Трагедија генија“. Први примерак је послао Брозу 1972. године, уз кратко писмо у коме је и следећа реченица: “По теорији психијатрије, сви смо ми болесни…“ Шеф Кабинета Мирко Милутиновић је љутито реаговао. Наредио је: „Вратите то“, тако да Броз, нажалост, није прочитао ту озбиљну књигу. Колико су наш владари, досадашњи и садашњи, здрави или болесни, ми о томе не можемо и немамо право судити, промишљати. Све списатеље, новинаре и др. који то раде, требало би адекватно кажњавати, посебно тзв. уреднике у неким таблоидима (у овој земљи не знају шта су то таблоиди).

Међутим, сви имамо право и обавезу (дакако Народ) да процењујемо њихове поступке. Њихове изјаве, свађе, обећања, њихови недопустиви споразуми са страним лутајућим циркузантима који су штетни за нацију и земљу, њихово глуматање када се не зна да ли нешто говоре озбиљно или се „праве луди“, требало би санкциуонишу „пастири“.

Велика научна и др. српска имена, кроз свеколику историју, нису штедели ни народ ни владаре, да их сместе тамо где припадају, да упозоре на катастрофално понашање. Ове владаре требало би хитно зауставити, такорећи вечерас, ујутру, да не предузимају даљње катасрофалне кораке које генерације неће моћи исправити, а што је трагичније, постоји озбиљна опасност нестанка српског народа.

С обзиром на то да је немогуће (нема ко да то изведе) укинути Парламент, партије, најмање пет година, увести руковођење земљом на челу са 10 просвећених цивила,  очистити пошаст која се накотила, у једну реч направити државу од савеза комуна – општина, државу која почива на три основна стуба (законодавна, судска и извршна власт), потребно је хитно организовати изборе, ујединити све патриотске снаге које нису до сада биле на власти, променити Владу и број посланика у Парламенту свести на најмању могућу меру. Посланици за Парламент морају бити бирани на нивоу општина, морају за свој рад одговарти општини, која га у сваком моменту, ако добро не ради, може сменити. Парламент „бира“ чланове Владе без партијске припадности.

Ово је последњи моменат да се сачува србско национално биће, србска нација као морално-историјска заједница, јер је Империја у Конгресу већ давно прокламовала глобализацију и назвала је „Индустрија заборава“. Та „Индустрија заборава“ поништава свеколику прошлост једној нацији, националну свест, укида веру. То је једини начин, изјавили су аутори тог пакленог плана, да се укину националне државе. Србија, односно српска нација ће нестати ако настави да иде путићем ка ЕУ, за кога Председник, пред Филеом, рече „да ће бити дуг и тежак“. Мудар човек одабере лакши пут за своју народ, за опстанак.

Само наведене и многе друге промене (пре свега на привредном плану), могу обезбедити да се крене оним великим аотопутем на другу страну, односно из темља промени спољну политику, коју ће спроводити један други и другачији дипломатски састав (очистити дипломатију од странаца, Сорошових стипендисата, отворених непријатеља српског народа, незналица, нерадника – џабалебароша на девизној плати, школовати у српској Дипломатској академији и оспособљавати дипломате – занатлије, који по Кодексу не могу припадати ниједној партији).

Дакле, Запад је зликовачким бомбардовањем Србије и стварањем фантомске државе Косово, отворено поручио и показао да ће Србија нестати са мапе Европе. Окретање према другим земљама, пре свега према Русији и Кини, мора бити на свим пољима, поткрепљено чврстим царинским и другим унијама, споразумима, уговорима, меморандумима. Само тако Србија може, уз укидање свих познатих унутрашњих подела сачувати Север Космета, Југ Србије, Војводину, Рашку област.

Извор: Видовдан