Биланс или скидање рукавица

Садашња политичка ситуација неминовно нас суочава са неколико парадокса. Влада се реконструише на иницијативу владајућих странака, иако су сви они од реда били сложни у похвалама досадашњег рада. „Најбољи кабинет у историји” српског народа и шире, имао је потребу за пластичном операцијом после четвртине предвиђеног живота. Чинило се да ће промене бити козметичке: спорт, култура, одбрана (због скромности), пољопривреда („не због афлатоксина”)… Мањим партнерима та је козметика могла да одузме половину снаге и многе повољности потекле до народне воље исказане маја 2012. Ипак, егзекуцијом УРС Динкића, једна матине-комедија претворила се у вечерњу драму. Тријумвират је претворен у савладарство. Маске су пале, а рукавице скинуте. Болни губици у СПС-у, обарање икона које је окачио остављени али непрежаљени Милошевић и цекаовских олигарха, релативизовано је надом у министарства ослобођена од бивших експерата. Планирана Вучићева проповед на гори, постала је тако плес ханибала. Није реч о неопходном субјективном спину потребном да се прикрију објективни недостаци. Уместо лифтинга влада је добила нови идентитет.

Да ли је ова прва влада после 2001. без реформистичких странака изворног ДОС-а (изузмимо Љајићев СДПС), означила и крај реформске транзиције? После тринаест година, доношења новог устава, више стотина реформских закона, мање или више неконзистентне реформске кошаве, проласка четрдесетак милијарди евра приватизационог, кредитног, донацијског, испраног страног и тајкунског новца, приватизације већине државних/друштвених предузећа… грађанима Србије се вероватно чини да су на почетку. Просечни Србин није сигуран да му је било шта од оног што се догодило током протеклих четврт столећа било потребно. Многи га уверавају да су за све заслужни локални фашисти или издајници (у зависности ко га уверава), а да крај Хладног рата и банкрот Брозове државе-самоубице није имао везе са њеним тужним крајем. И док је малобројна искрена десница сва незадовољства свела на немогућу одбрану одавно изгубљеног Косова и Метохије, евролевица је одавно начисто да је ту нешто трајно лоше са народом који их не заслужује. Реформисти у Србији су тврдили да је избор: Ђинђић или Милошевић (Лабус је о томе говорио пред оставку 2006, када су оба ова политичка симбола била у историји; Јовановић данас о томе мисли под ватром Ал Каиде на пакистанском горју; а Весна Пешић се на основу тога определила за хеви-Николића уместо лајт-Тадића). Тадић и Динкић су изабрали Дачића. То је била српска транзиција. Завршена је када је Дачић обојицу послао у опозицију, а можда и у политичку прошлост.

Но, сада уместо рестаурације Милошевићевог режима, коме су разне пропагандне службе великих сила приписале идеологију и програм, имамо (не)очекивано прилагођавање СНС-а и СПС-ановом доминантном обрасцу. Као што је изненадно кокетирање Милошевића са демократијом и патриотизмом 1988. (уместо обнове титоизма), трајно урушило српску опозицију, тако је садашња влада проширила своју државу окупиравши „другу Србију”. Од прогутаних се нико не љути, јер „друга Србија” је „осми путник”. Предатор који се рађа из жртве. Док новопронађени европејци експлоатишу власт у Србији, све се надајући да ће је увести у ЕУ и постати нови Мило Ђукановић и Светозар Маровић, поставља се питање зашто би их неко подржавао и финансирао након што доврше посао за који су, кад узмемо у обзир збуњену а тврдоглаву народну већину били неопходни? Уништили су опасност са деснице за стварање зундхаузеновске (Холм Зиндхаузен, немачки историчар) дезинфиковане природне Србије. Друга Србија, међутим, има своје логичне и одавно познате политичке вође.

Транзиција је тако остала иза нас. Реформисти и легалисти су били подједнако неодлучни, непринципијелни, спутани југословенским, косовским и бриселским химерама, окренути деструктивној приватизацији, спровођењу реформи које су биле неизбежне и одлагању оних најважнијих: пореског система, судства, пензионог система и спровођењу антимонополских закона. После тринаест година може се рећи да нисмо много више грешили од Бугара и Албанаца, али нисмо ни много научили из грешака других. Нисмо прихватили специфичност наше ситуације. Нисмо баш ни имали среће. Закаснили смо са реформама налетевши у њиховом јеку на највећу економску кризу столећа и системску кризу безалтернативне ЕУ.

Будућност по дефиницији носи наду. Да би нада била реална потребни су свест о проблемима, програм за решавање, одлучност, спремност елите на жртву. Свети политичари нису део решења, упркос отужној чињеници да су наши бирачи тако безнадежно политички заљубљиви и промискуитетни.

Извор: Политика