Борба против корупције или стварање Pax Americana

Екстериторијалност америчких закона

У чланку „Доларски рекет“ говорио сам о томе да је у САД последњих година донето више закона који имају екстериторијални карактер. Ти закони захтевају одговорност физичких и правних лица за бављење овом или оном  врстом незаконитог рада. Одговорност за то, према тим новодонетим законима, може да буде не само резидент  САД, већ и нерезидент – компанија, банке, држављани других земаља.

Више од било које друге државе САД имају могућности да кажњавају нерезиденте. Или да их зауздавају.

Прво, страна физичка и правна лица у америчким банкама имају депозите који се броје у билионима долара. Збигњев Бжежински, на пример, тврди да само руски држављани у америчким банкама држе отприлике 500 милијарди долара.

Друго, лавовски део свих међународних обрачуна се врши у америчкој валути; трансакције пролазе кроз кореспондентске рачуне које банке из различитих делова света отварају у америчким банкама.

Треће, много страних компанија и банака је регистровано на Њујоршкој берзи фондова (NYSE); њихове акције, облигације и амерички дужнички папири (АДР) се врте на америчком тржишту вредносних папира. Њујоршка берза је главна трговинска пијаца на свету. Уочи последње финансијске кризе њена укупна капитализација је износила 21  билион долара; на берзи се трговало хартијама од вредности које припадају 447 страних компанија  из 47 земаља са укупном тржишном капитализацијом  од 7,5 билиона долара.

Четврто, многе стране компаније и банке стичу учешће у капиталу америчких акционарских друштава, отварају представништва, филијале, оснивају фирме-ћерке. Говорећи другим речима, страни бизнис располаже активама у америчкој економији које су заиста за поштовање. 20% актива банкарског сектора САД припада страним банкама.

Тако америчке власти имају могућност да кажњавају неамеричке прекршиоце закона, да блокирају њихове  међународне доларске рачуне, да одузимају различите активе, замрзавају средства на рачунима и сл. Нећемо ни да говоримо о могућностима америчких власти, какве су притисак на друге државе преко ММФ-а, Светске банке, Банке за међународне обрачуне и преко осталих финансијских и економских међународних организација, у којима  САД имају „контролни пакет“.

Правници  издвајају следеће области у којима се екстериторијалност закона САД осећа посебно јако: борба са корупцијом, борба са тероризмом, борба са незаконитим прањем новчаних средстава, кршење људских права, заштита од конкуренције (борба с монополизмом), заштита права интелектуалне својине, регулисање тржишта хартија од вредности, борба са избегавањем плаћања пореза,  спречавање  ширења нуклеарног оружја. Екстериторијални закони  фактички дозвољавају Сједињеним Државама да се мешају у унутрашњи живот  других држава и да их постепено  стављају под своју контролу. Као оружје за застрашивање грађана, политичара, руководилаца компанија и банака других земаља се користе  и други закони. Један од последњих примера такве врсте закона је „Акт Магнитског“.

Врло изражен екстериторијални карактер имају и закони о санкцијама против Кубе, Корејске  Демократске Републике, Ирана, који су доношени у различито време. До данас су САД  објавиле санкције против 14 држава…  А мора  да се подвуче и да су закони САД о санкцијама против неких држава   били једина категорија закона која већ више деценија има екстериторијални карактер. Тако су још седамдесетих година 20.века САД покушавале да упропасте посао „гас – цеви“ („посао века“) између Совјетског Савеза и западноевропских компанија. Тада су закључени уговори о испоруци Совјетском Савезу цеви, компресора, специјалне цевоводне арматуре. Вашингтон је искористио различите полуге утицаја на европске испоручиоце, како посао не би био закључен, али – истина, на крају крајева је „посао века“ ипак успешно окончан. Данас  су се САД  тако забавиле доношењем санкција против држава и компанија које им се не допадају, а које сарађују са земљама-„отпадницима“,  да се такви екстериторијални закони доносе код њих не само на федералном нивоу, већ и на нивоу појединачних држава САД-а. У законима појединачних држава постоји забрана куповине роба и услуга страних компанија за које је примећено да сарађују са државама које су на „црном списку“ америчке владе.

Доношење екстериторијалних закона је нагло појачано после догађаја од 11.09 2001.  САД су тада донеле закон који се обично назива Patriot Act и који  је,   изговарајући се борбом против  међународног тероризма,  државним институцијама, тајним службама и судовима дао велика овлашћења  да се мешају у послове других држава. Има таквих закона који, мада су донети прилично давно, тек сада почињу да откривају свој екстериторијални потенцијал.

Закон САД о корупцији у иностранству

Такав је, конкретно, Закон  САД  о корупцији у иностранству (Foreign Corrupt Practices Act – FCPA),  који је ступио на снагу 1977.године. Он се сматра за први закон  у свету  о забрани поткупљивања страних званичних лица,али до средине прошле деценије коришћен је прилично ретко. Као замајац за његову примену је послужио скандал до кога је дошло 1977г. У центру тог скандала су се нашли  америчка ваздухопловна компанија „Локид“ и јапанска влада. Испоставило се да је компанија „Локид“,  како би себи омогућила наруџбине из „Земље излазећег сунца“, систематски практиковала подмићивање јапанских функционера. Та прича се завршила тиме да је јапанска влада поднела оставку, а амерички Конгрес   хитно припремио и донео закон о корупцији у иностранству. Оштрица закона је била усмерена према америчким компанијама, за које су се предвиђале прилично оштре казне физичких и правних лица из САД, који су ухваћени у корумпирању страних чиновника. Закон је за САД имао различите последице. Са једне стране – ојачао је репутацију Америке која је објавила бескомпромисну борбу са корупцијом и у самој земљи, и ван ње. Са друге, тај закон је амерички бизнис ставио у неповољан положај у односу на стране компаније, које су практиковале подмићивање како би дошле до повољних уговора. Закони других земаља су  могли да прате  корупционаше само при подмићивању у својој земљи, али не и ван граница. Шта више, има европских земаља које су чак подстицале такву праксу.

На пример, законодавство СРН дозвољава да се у трошкове производње укључе и трошкови потплаћивања у иностранству – они су уврштени у категорију „режијски трошкови“  и квалификују се као трошкови  који доприносе  ширењу немачких роба у свету. Покушаји  руководећих кругова САД да натерају друге земље да донесу законе који су слични  FCPAнису били успешни. У октобру 1995.године Министарство трговине САД је уз помоћ CIA и других тајних служби припремило за Конгрес поверљиви извештај  и кратку, отворену варијанту за јавност, о коришћењу подмићивања од стране страних конкурената америчког бизниса. Како оцењују аутори извештаја, у периоду  од јануара 1994. до септембра 1995, америчке фирме су у иностранству изгубиле уговоре у укупном износу од 45 милијарди долара. Разлог је у некоректној конкуренцији страних компанија које су користиле незаконито „стимулисање“ страних чиновника који су радили на одобравању послова.

Тек двадесет година после доношења FCPA Вашингтон је успео да убеди друге земље да се  боре са корупцијом и изван сопствене територије. У децембру 1997. у оквиру ОECD изгласана је Конвенција о борби са подмићивањем страних државних чиновника при раду на међународним уговорима  (Convention on Combating Bribery of Foreign Public Officials in International Business Transactions).  Та Конвенција обавезује стране које су је потписале да прихвате унутрашње законе који предвиђају кривичну одговорност за поткупљивање страних чиновника. Конвенцију ОECD  Сједињене Државе су ратификовале средином 1998.године, а на снагу је ступила од фебруара 1999. У јануару 1999. Савет Европе је донео Конвенцију о кривичној одговорности због корупције. У новембру 1999. Савет Европе је донео још један документ – Конвенцију о грађанско-правној  одговорности због корупције. Најзад, 31.октобра 2003. донета је и Конвенција УН против корупције. До данас ју је потписало 140 земаља. САД и Русија су Конвенцију и потписали, и ратификовали, што их је обавезало да у унутрашњем законодавству предвиде кривичну одговорност  за све преступе који су према тој конвенцији признати за корупцију. Конвенција је предвидела и одговарајуће  претпоставке  како би национално антикорупционо законодавство једне земље могло да се користи на територији   друге.

Проблем корупције  у свим земљама представља актуелан проблем, али данас је много важнији постао спољнотрговински аспект  корупције. Заоштрава се међународна конкуренција за тржишта на којима је актуелан промет високотехнолошким производима и услугама, за добијање концесија и лиценци  за експлоатацију природних добара, за стицање актива у оквиру приватизационих програма и сл. По врло конзервативним проценама експерата ОECDсваке године у свету у облику поткупљивања  се исплати око 100 милијарди долара, од чега 30% иде на ширење комерцијалних пројеката компанија у иностранству. Већи део европских земаља је после прикључивања  набројаним конвенцијама донело своје законе о борби  са корупцијом (или су унели исправке  и допуне у оне који већ постоје). Они немају тако оштро изражен екстериторијални карактер као амерички  FCPA. Осим, наравно закона о поткупљивању који је донет у Великој  Британији  (The UK Bribery Act – UKBA), а који је британски парламент изгласао у априлу 2010.године и који је ступио на снагу 1.07.2011.

FCPA: „успавани“ закон се буди

2007. – 2008.године  у САД  је забележен нагли раст броја предмета у којима се сумња на извршење корупције у оквиру FCPA. Ако је у претходне три деценије просечно било истовремено разматрано највише десетак предмета, 2008.године је број таквих предмета био много  преко 100. Значајно је да је бој компанија – нерезидената  које су истраживане због  корупције већ у великој мери премашио број компанија из САД. Разлози  за истрагу су формалне природе – постојање код страних компанија једног дела актива и бизниса на економској територији САД, учествовање америчких инвеститора (физичких и правних лица) у капиталу страних компанија, укључивање компанија у листинг Њујоршке берзе фондова. Узимани су у обзир и такви моменти, као прелазак средстава страних компанија преко кореспондентских рачуна  у америчким банкама. Односно –  истрага против страних компанија  могла је да се врши чак и уколико компанија није обављала никакве комерцијалне операције на територији САД. При том је предају новца (поткупљивање)  могло да врши лице које није амерички држављанин  или које чак нема ни боравишну  дозволу за САД. Истрагу   врши  (вршиће је и  убудуће)  Министарство правде и Комисија за папире од вредности и берзу САД.

Daimler и Siemens (Немачка), Statoil (Норвешка), «DPC Тјанцзин» (КНР) и Vetco Gray (Велика Британија) је само неколико примера неамеричких компанија које су позиване на одговорност због FCPA- због  узимања мита које су исплатиле  америчке званичне личности изван територије САД. На првом месту по величини казне до сада је немачки концерн Сименс (2008г.). Као крупан случај може да се помене и када су  се 2009.године  две америчке компаније сложиле да плате 579 милиона долара као казну за различита кршења FCPA у Нигерији. Ипак, највећи број предмета које воде Министарство правде и Комисија за папире од вредности САД се односи на компаније – нерезиденте. А од 2009.године је уведена пракса да се због кршења америчког закона судски гоне и физичка лица – не само држављани САД, већ и странци.

Примери акција у оквиру FCPA: Сименс и Дајмлер

Све до сада, као највећи по износу у истрази FCPA, остаје предмет немачког концерна Siemens. Њега су окривили да је у периоду 1999 – 2006.   разним земљама у свету плаћао мито у укупној вредности од 1,3 милијарде долара. Конкретно, откривени су случајеви учествовања тог концерна у корупцији у Ираку у периоду извршавања програма УН „Нафта за храну“, као и у Венецуели, Бангладешу, Аргентини, Француској, Нигерији, Турској, Италији, Кини, Израелу, Вијетнаму, Русији  и Мексику.

Крајем 2008. године Министарство правде САД и Комисија за папире од вредности САД су због подмићивања  читавог света казнили немачки концерн са 800 милиона долара. Осим тога, за даљу истрагу у вези са кршењем закона о корумпирању  Сименс се обавезао да ће независном аудитору  омогућити приступ својој документацији. Треба констатовати да се чак и када се постигне мировни споразум  и исплате вишемилионске компензације,  неамеричке компаније које су доспеле под удар FCPA неколико година после тога налазе под контролом независног аудитора који им  одреде САД, и који обично буде из редова америчких адвоката или судија. То је још један начин како САД делују на страну компанију.

Кажњени су и топ-менаџери Сименса. У августу 2008.године  осуђен је први побуњенички, бивши директор концерна, који је одговарао за трговину медицинском опремом. Он је осуђен на две године затвора условно и плаћање казне од 108 хиљада евра. Директних доказа о његовој кривци није било, осуђеник је сам признао. Два бивша председника управе  Siemens, Хајнрих фон Пирер (Heinrich von Pierer) и Клаус Клајнфелд (Klaus Kleinfeld)  су одбијали да признају да су ишта знали о незаконитим исплатама. Отпуштено је укупно осам чланова  управе концерна. Сваки посебно је морао да делимично надокнади губитке концерна (износом између 0,5 до 4 милиона евра).

Није био ништа мање гласан ни скандал до кога је дошло 2010.године а који се односио  на немачки концерн Дајмлер. И њега је покренуло Министарство правде САД у оквиру FCPA. Према подацима америчког законодавства Дајмлер  је у 22 земље формирао цео систем за подмићивање чиновника како би себи омогућио што повољније наруџбине. Укупан износ мита за период 1998. – 2008. је процењен на 51 милион долара.  Како би се избегла даља правна истрага  Дајмлер се сложио да америчким властима вансудски плати казну од 185 милиона долара. Корпоративна  контрола  вршења комплексног програма у односу на Дајмлер,конкретно   како   тај концерн спроводи  закон „О спољној корупцији“ (FCPA) у следеће три године, дата је америчком судији. Суд је такође обавезао тај концерн да предузме низ других мера. Прво, да се пословање свих  Дајмлерових филијала подведе у законске оквире   и усклади са кодексом компаније. Друго, одлучено је да  ће  постављење локалних руководилаца да се врши искључиво по одлуци и уз знање руководства централне канцеларије Компаније. Треће, концерн се обавезао да ће извршити проширење међународног програма за припрему кадрова Компаније, међу којима ће се наћи редовне конференције, научни семинари, практичне вежбе и размена информација. И, четврто, од Дајмлера је захтевано да се формира специјална служба за надзор рада у складу са антикорупционим  законодавством.

Доктрина „минималног контакта“ САД. Американофобија.

Важно је рећи да су многе стране компаније биле „пригњечене“  од стране америчких власти  под изговором да су биле учесници Њујоршке берзе (тј. да су се налазиле   на њеном листингу). Реакција низа компанија-нерезидената на активирање примене закона FCPA  је била одлука да се напусти америчка берза. Тако је у мају 2010.године  већ помињани Дајмлер објавио да намерава да са Америчке берзе повуче хартије од вредности. Финансијски директор Дајмлера Бодо Уебер (Bodo Uebber) је објаснио да се тај корак чини како би се смањили трошкови управљања и поједноставило рачуноводство. У Њујорку се котира само мали део акција концерна, отприлике 5% од укупног броја (главно место трговине берзанским папирима као и до тада, остаје берза у Франкфурту). Главни разлог за одлазак са Њујоршке берзе је очигледно чињеница да када напусте ту берзу неће више бити потребе да се Комисији за хартије од вредности САД подносе финансијски извештаји.

У  априлу 2010.године је још један немачки концерн, Deutsche Telekom   одлучио да прекине са трговином својим берзанским папирима преко Њујоршке берзе. А у фебруару 2011. Тужилаштво Штутгарта је почело истрагу концерна  Deutsche Telekom  и  Volkswagen. Иследници сумњају да су корумпирани њихови бивши менаџери који су водили спонзорисање фудбала. Изгледа да се  Deutsche Telekom   одлучио на превентивне мере како не би морао да плаћа казну још и властима САД.

Сада више не мора ни да се каже да се све више европских компанија труди да се избави од акционара америчког порекла. Јер уколико    у компанији учешће америчких физичких и правних лица износи преко 10% капитала, таква компанија сноси одговорност у потпуности по  FCPA. Тако да су и европске банке почеле према својим клијентима се понашају на исти начин. Уколико су клијенти лица америчког порекла – могу се одбити када желе да отворе депозитни рачун. Истина, у том случају за европску банку се појављује опасност да се нађе под „шеширом“ другог америчког закона   – FATCA (The Foreign Account Tax Compliance Act). То је закон о опорезивању страних рачуна, донет 2010.године,  који има све особине екстериторијалног акта. Фактички – америчка пореска служба планира да све банке изван САД  претвори у своје пореске агенте и да кажњава неамеричке банке које не извршавају агентске функције како треба. Неамеричка банка може да се нађе у ситуацији  да ће морати да сноси солидарну одговорност за то, што амерички клијент није државној благајни САД уплатио обавезни порез. А успут да се нађе у непријатној причи која би била повезана са корупцијом по закону  FCPA.

Тако нешто правници називају доктрина „минималног контакта“. Њена суштина је да чак и најбезначајнији додир неамеричке компаније са правним или физичким лицем САД може да доведе до тога, да неамеричка компанија стекне статус person of the United States. Она  још увек није правно или физичко лице САД, али већ спада у лица  која по америчким законима сносе правну одговорност. Таквим,  какви су FATCA или FCPА.

FCPA: улога америчких тајних служби

Основне организације које одговарају за испуњење закона FCPА су Министарство правде САД и Комисија за хартије од вредности и берзе. Услов да се FCPА остварује како треба је да наведене организације добијају информације којима се чињенично потврђује да су амерички држављани и компаније, или нерезистенти који имају директан или посредан однос према америчком бизнису и САД, подмићивали стране чиновнике. Или – информације да су постојале намере да се ступи у корупциони однос (закон FCPА кажњава чак и намеру!). Истрага у вези са немачким Сименсом је показала да понекад нема чак  ни довољно директних доказа кривице за оптужбу због корупције. Тај проблем су власти САД покушале делимично да реше још почетком овог века, када је Министарство за трговину САД објавило да на интернету отвара „врућу линију“ како би било која особа и било која компанија могла да јави да постоји подмићивање и кршење закона FCPА. После прошле финансијске кризе у САД  је донет закон Дода-Франка (који је председник САД потписао 2010.године, а  који је ступио на снагу 2011.године). Његов потпуни назив је „Закон о реформисању Вол- стрита и заштити потрошача“ (Wall Street Reform and Consumer Protection Act).   Тај закон је врло опширан (преко 2300 страница текста). Да скренемо пажњу само на једну новотарију која постоји у њему – увођење институције финансијског денунцирања. Закон за сараднике компанија – и америчких, и неамеричких,   који имају статус person of the United States, предвиђа могућност да различитим организацијама и надлештвима САД преносе да постоји кршење америчких закона  (Пореској служби, Комисији за хартије од вредности, Министарству финансија, Министарству правде и т.д.).Између осталог – и о кршењу FCPА.  Уколико се потврди да постоји кршење и компанија-прекршилац буде осуђена на плаћање казне добровољни агент-информер има право да рачуна да ће бити награђен  износом који ће најчешће износити између 10 и30%   вредности обрачунате казне.

Очигледно је да је, како би закон FCPА био ефикасан, све што је напред набројано неопходно, али није и довољно. Неопходне су информације које се добијају специјалним средствима и методама. Једноставније речено, неопходно је да се раду прикључе тајне службе. Скоро од самог ступања на снагу Закона да би он био ефикасан био је прикључен и FBI – Федерални истражни биро, у коме је формирано чак и специјално одељење  које је одговорно за FCPА. Уосталом, с времена на време у медијима се у вези са FCPА помињу и друге тајне службе САД – CIA, ANB, финансијска обавештајна служба Министарства финансија САД и још неке.

Када је завршен хладни рат и америчке тајне службе се нашле, тако рећи, без посла, појавила се претња да ће се број запослених смањивати, баш као и њихов буџет. Међутим, лобисти тих служби су успели да се изборе за препрофилисање  њиховог рада у новим условима. Главни правац изван граница САД је постао економски обавештајни рад, а приоритетан задатак у оквиру економске шпијунаже – стицање информација о корупцији која се сматра за кршење закона FCPА и за претњу интересима САД у свету. Тако су у   припреми  извештаја Министарства трговине САД о корупцији изван граница САД који је поднет Конгресу 1995.године, учествовали и CIA, и друге америчке тајне службе. Тај извештај је представљао   захтев  како би америчке стајне службе добиле дозволу за обавештајни  рад  у вези са FCPА и у САД и  у иностранству.

Скандал до кога је дошло у вези са открићима Едварда Сноудена је заоштрио питање: из ког су то разлога америчке тајне службе развиле  тако буран рад у Европи, коју САД сматрају за свог  савезника? Не претендујући на потпуност одговора ипак ћемо да закључимо: како би се, осим свега осталог, пратило кршење америчких закона екстериторијалног карактера. А  информација о кршењу наведених америчких закона је апсолутно неопходна владајућим круговима САД како би могле да се позабаве успостављањем ефикасне економске и политичке контроле прво Европе, па за њом и читавог света.

Извор: Фонд Стратешке Културе