Четри корака до провалије или како реформама убити Србију

Ванредни избори у Србији, расписани за 16. март, представљају вероватно последњу прилику да се заустави даље урушавање привреде и друштва у земљи. Ове изборе влада је расписала са образложењем да је потребно убрзање привредних реформи у земљи ради њеног прикључења Европској унији. Проблем у вези са изборима је чињеница да Србија већ дуже живи без правих информација, чак и о ономе што се дешава у земљи, а поготово о дешавањима у свету.

1. Колико је грађана за евроинтеграције?

Канцеларија за европске интеграције Србије објавила је недавно (како преноси Бета 29. јануара 2014, да, према истраживању обављеном у децембру 2013, домаћа подршка евроинтеграцији Србије расте, и да је за њу више од половине грађана. Наводи се и податак да је анкета раена према стандарду Евробарометра.

“Ако би сутра био одржан референдум са питањем ‘да ли подржавате учлањење Србије у ЕУ’, 51 одсто грађана Србије гласало би за, што је пораст од један одсто у односу на претходно истраживање.” [1]

Недељу дана пре ове домаће вести (22. јануар) је ЕуроАктив.ком (euractiv.com), информативни сајт Европске уније, објавио резултате сопствених истраживања Евробарометра у Србији на тему евроинтеграције Србије, који су знатно другачији. “Са 36 одсто људи у Србији који мисле да би прикључење Европској унији било добро, подршка за интеграцију Србије у ЕУ је најнижа забележена до сада у некој земљи кандидату, показује истраживање Евробарометра из новембра 2013. године.” [2]

ЕуроАктив даље наводи и да је у српском парламенту само једна политичка партија евроскептична – Демократска странка Србије – и да њен лидер Војислав Коштуница отворено изјављује да се стање у земљи погоршава због прикључења ЕУ. Недуго затим Еуроактив још једном пише о Србији (28. јануар) и већ у наслову чланка наводи разлоге због којих земља иде на ванредне изборе 16. марта: “Србија ће одржати ванредне изборе да би повећала ‘легитимитет за реформе’” [3]

Чињеница да је у српском парламенту само једна политичка странка против прикључења земље ЕУ, а да је практично само трећина грађана за евроинтеграцију Србије, делује као нека врста српског парадокса или политичке шизофреније. Разлог је изгледа друге природе: без чланства у некој од јачих политичких партија у Србији скоро је немогуће добити или сачувати радно место. А већина странака су проевропске.

Проблем је што са актуелним програмом привредних реформи српске владе ни партијска књижица више не доноси сигурност у очувања радног места. То се, нажалост, односи и на постреформску будућност укупне српске привреде.

2. Разлози за привредну рефому

Изледа да је највећи пропуст Саше Радуловића, доскорашњег министра привреде, чињеница да је пре времена “отворио карте” и јасно ставио до знања народу шта доносе планиране привредне реформе у Србији. Додуше, показао је и дозу необавештености како заправо функционишу привреде успешних европских земаља, да се њихове привреде дефинишу као приватно-јавне, а не искључиво као приватне привреде. И у погледу приватизација у јавном сектору, данас препуњеном партијским кадровима, ипак не треба са прљавом водом бацати и дете. Не седе тамо искључиво бирократе, па зато општа приватизација јавног сектора није универзални лек. И европске земље данас деприватизују недавно приватизован јавни сектор, посебно водоснабдевање, јавни превоз и сектор електропривреде. Када ови сектори почну да праве профит, остатак привреде и грађани западају у проблеме.

Одласком Радуловића привредне реформе у Србији нису скинуте са дневног реда, него се партије на власти још више заклињу да ће их спровести. Једино се више не говори отворено о мерама које захтева ова реформа – о отпуштању сто хиљада људи и даљим приватизацијама у у јавном сектору, већ некако увијено о “сређивању стања у јавном сектору” или о предузећима у “реструктурирању” (заправо у припреми за приватизацију).

Мало људи у Србији уопште разуме шта све спада у јавни сектор и друштвена предузећа, па сматрају да се ту ради само о државној бирократији. Не разумеју да су тамо и школство, здравство, јавни превоз, водоснабдевање и остале комуналне службе, али и електропривреда, на пример, и да ће их приватизације у овом сектору скупо коштати. Не зна народ да је струја у Србији најјефтинија у Европи и да је приватизација овог сектора у ЕУ довела до раста цена струје за потрошаче, и то од педесет одсто до чак три пута више од цене струје у Србији.

Да планиране привредне реформе нису само идеја бившег министра привреде већ да иза ње стоје много озбиљнији играчи, говори и одлука Светске банке да Србији одложи планирану буџетску подршку (кредит који се мери у стотинама милиона долара) и да је услови провођењем привредних реформи. Директор Светске банке за Србију Тони Верхеијем зато отворено поручује: реформе, па кредит Светске банке. “Чим парламент усвоји закон о приватизацији и закон о стечају, а истичем да смо флексибилни кад су у питању садржаји тих закона све док подржавају реформе, и чим влада Србије почне да решава питање предузећа у реструктурирању пре истека рока од 30. јуна, вољни смо да дођемо што је пре могуће и финализујемо ову подршку”, каже он. [4]

Неколико дана пре ове изјаве српски министар финансија најавио је да ће Међународни монетарни фонд (ММФ) направити преседан и доћи на преговоре са Србијом још у току изборног периода, док је влада у техничком мандату јер верују да ће српска власт свакако спровести најављене реформе. [5] Светска банка и ММФ су део исте групације и раде у координацији.

3. Како раде светски кредитори

Људи у Србији очигледно мало знају о Светској банци и како она ради са сиромашним земљама у дуговима, које се суочавају са проблимима сличним овим домаћим. О томе је још давне 2001. године проговорио некад главни економиста Светске банке Јозеф Штиглиц, иначе добитник Нобелове награде за економију. Он је још 1999. добио отказ у овој банци због неких примедби на њен рад, па је зато одлучио да две године касније објасни јавности своје разлоге за њих. [6] У уводном делу овог чланка у британском Гуардиан – у www.theguardian.com/business/2001/apr/29/business.mbas  стоји информација позната вероватно само малом броју људи: Светска банка је са 51 одсто у власништву Америчког трезора (US Treasury), што може да објасни њену моћ и утицај у свету.

Према речима Штиглица, помоћ сиромашним земљама у кризи који моле за кредит Светске банке започиње “споразумом о реструктурисању”, на који оне стављају “добровољан” потпис. Свака земља је претходно анализирана, али банка сваком министру финансија подноси скоро исти програм у четири тачке, односно корака.

Први корак је приватизација: уместо да ставе примедбе на распродају државне индустрије, политичари заправо користе захтев Светске банке да се ућутка опозиција. Ово даље доводи до широко распрострањене корупције у приватизацији, сличне овој у Србији. О пљачкашкој приватизацији у Србији постоји већ низ књига и грађани је добро познају, али је можда новост да ова ситуација није специфична само за Србију већ и за велики број земаља у свету, и да се ради о процесу који је унапред предвиђен.

Други корак је либерализација тржишта капитала (capital market liberalization), која у теорији дозвољава проток капитала у и из земље. Нажалост, у стварности новац обично бежи напоље. Штиглиц то назива циклусом “врућег новца”: готовина улази у земљу ради спекулација са некретнинама и државном валутом и бежи напоље на први знак проблема. На тај начин државне резерве могу да пресуше за пар дана. Ако се то деси, ММФ захтева да се интересне стопе подигну на ниво од 30-80 одсто да би се шпекуланти, који су напоље изнели националне фондове, приволели да их врате назад. Резултат високих камата је да оне уништавају вредност добара, уништавају индустријску производњу и празне национални трезор.

Трећи корак је тржишно одређивање цена (market based pricing), у које нацију даље увлачи ММФ. Ово је заправо термин који означава подизање цена хране, воде и енергената, што даље води у фазу која је болно предвидљива: “побуне против ММФ”. Ове побуне, нажалост, доводе до бекства капитала напоље и банкрота државе, што онда даје могућност странцима да покупују остатак добара у земљи по најнижим могућим ценама. У овом процесу много је губитника, али су јасни победници изгледа само западне банке и Амерички трезор.

Четврти корак је слободно тржиште (free trade). “То је заправо слободна трговина према правилима Светске трговачке организације и Светске банке, које Штиглиц изједначава са Опијумским ратовима.” И ти ратови у Кини су се водили због “отварања тржишта”. Уместо војне блокаде, као у 19. веку, данас Светска банка може да нареди финансијску блокаду земље, која може да буде подједнако ефективна и понекад смртоносна.

У вези са оваквом политиком ММФ и Светске банке Штиглиц изражава забринутост по два питања. Прво, ови планови се припремају у тајности и вођени су апсолутистичком идеологијом, никад отворени за разматрање или неслагање, што поткопава демократију. Друго, ти планови не функционишу. Вођен структурном “помоћи” ММФ, приход Африке је опао за 23 одсто. [6]

Стање о коме говори Штиглиц је оно од пре тринаест година, али се изгледа политике ММФ и Светске банке нису ни до данас много промениле. У скорашњем прилогу о стању у Нигерији, афричкој земљи богатој природним сировинама, Гуардиан каже: “Под неолибералним диктатом ММФ стање се погоршало: образовање и здравствена заштита су осакаћени, индустрија приватизована а фармери уништени увозом западних продуката по изузетно ниским ценама (дампинг)” [7]

4. Како даље

Градски Срби изгледа воле привредне реформе. На то их је навикла још бивша комунистичка власт, која им је давала привредне реформе сваких пет година – све док се држава није распала. Реформе су Србима некако постале замена за религију – више питање вере и поверења у власт, што онда не дозвољава отворену дискусију и критичку анализу. Они који то пробају да раде увек су у Србији означавани као “кочничари реформи” и противници власти који народу не дају да живи боље. То је изгледа некакав домаћи парадокс: кад иду на операцију, Срби траже најбољег хирурга, али, кад дође до избора, у нову власт бирају само оне који им највише обећавају.

Зато су и нове демократске власти наставиле са привредним реформама пуним обећања о бољем животу, које су земљу на крају довеле до просјачког штапа. Али народ и даље воли реформе. Нема везе што су старе биле лоше – зато ће нове реформе бити боље и поштене. Срби изгледа верују да им од нових реформи не може бити горе него што већ јесте од старих. Нажалост, може, и биће још горе ако се народ убрзо не освести.

Додуше, није ту у питању само српска наивност. И добар део оних у групи од петсто или чак осамсто хиљада запослених на државним јаслама стрепи да их нова власт не остави на улици. Не схватају да их овај наметнути програм реформи, у који се заклиње актуелна власт, сигурно неће спасти и да је њима, као и целој земљи, заправо неопходан домаћи програм привредног опоравка, који води рачуна о реалности земље Србије. Није могуће да Србија нема ни једног паметног економисту, па једино странци могу да је изведу из кризе.

_________
Референце:

1] Podrška evrointegraciji raste, Beta, 29. januara 2014.
www.beta.rs/?tip=article&kategorija=vestidana&ida=3010540&id=&ime=

[2] Kosovo’s spectre looms over EU-Serbia talks
www.euractiv.com/Serbia/Kosovo-spectre-looms-eu-serbia-n-news-532916
– “With 36% of the people in Serbia thinking that joining the EU would be a good thing, the support for EU integration in Serbia is the lowest recorded in a candidate country so far, a Eurobarometer poll carried out in November 2013 showed.”

[3] Serbia to hold early elections to boost “legitimacy for reform”
www.euractiv.com/enlargement/Serbia-hold-early-elections-boost-news-533064

[4] Verheijen: Reforme, pa kredit Svetske banke
www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:476144-Verheijen-Reforme-pa-kredit-Svetske-banke

[5] Krstić: Dolazak MMF tokom kampanje presedan
www.dnevnik.rs/ekonomija/krstic-dolazak-mmf-tokom-kampanje-presedan

[6] IMF’s four steps to damnation
www.theguardian.com/business/2001/apr/29/business.mbas

[7] New privatized African city heralds climate apartheid
www.theguardian.com/environment/true-north/2014/jan/21/new-privatized-african-city-heralds-climate-apartheid

Извор: Нови Стандард