ЕУ – Финансијска шизофренија или склоност ка самоубиству

Јединствена Европа се од 2010. налази у стању кредитне кризе. Оно што је интересантно: ни једна земља која је чланица Европске  уније  отада није објавила званично да је у банкроту, односно да није у стању  или да не жели да извршава своје обавезе у вези са отплатом државног дуга. Скоро да није било дана када  медији нису јављали да ако не данас – сутра ће свакако једна од земаља ЕУ објавити о свом  банкротирању, али до сензације ипак није дошло. У чему је то ствар?

Банкрот  који се може контролисати – ново средство за спас Европе

Има људи који сматрају да је тајна у проналаску који је у Бриселу крштен као „банкрот  који се може контролисати“. Такав банкрот може да се дефинише као смањење дужничких обавеза учесника на финансијским тржиштима о чему се кредитор и дужник унапред договарају или који се преко финансијских регулатора планира, а затим саопштава кредиторима и дужницима. Банкрот који се може контролисати се  сматра као средство којим се спречавају стихијски  банкрот који би могли да изазову ланчану реакцију и да направе финансијску и економску кризу великих сразмера. Посебно актуелно је коришћење  банкрота који се може контролисати у Европској унији, где је у „истој лађи“ 28 држава. Банкрот у било којој држави Европске уније може у тренутку да испровоцира банкротирања у другим земљама ЕУ, и да изазове најстрашније социјално-економске кризе на простору читаве Европе.

Банкрот који  се може контролисати  је врло сличан спуштању са високе  и стрме планине. Алпинисти знају да такво спуштање   садржи велики број операција које се изводе по одређеном редоследу. Они прво причврсте ужад и изврше прво спуштање. Затим се одморе, причврсте и опет крену надоле. И тако све док не изађу на релативно благу падину, по којој се може ићи а да се не користе специјална средства. Ту је свака грешка опасна зато што алпиниста може да полети у провалију. А шта ако је неколико људи повезано истим ужетом? У том ће случају у провалију да полете сви. Исто то може да се деси са екипом која се зове „Европска унија“. Сви чланови групе „ЕУ“  ризикују да се стрмоглаве у најстрашнију економску кризу која може да се претвори у социјалну катастрофу.

До које висинске црте на дужничкој планини могу да се користе  банкроти који се могу контролисати? Да наведемо једноставан пример.

Да претпоставимо  да држава на финансијском тржишту узима позајмице са 5% камате на годишњем нивоу. Да претпоставимо и да је темпо раста БДП-а  у наведеној земљи просечно  3% годишње. Није тешко израчунати да, како би земља могла без тешкоћа да враћа свој суверени државни дуг, тај дуг не сме да буде изнад 60% БДП-а. На том нивоу цео тропроцентни раст економије ће ићи на плаћање камата за државни дуг. Уосталом, управо таква подела државног дуга је одређена Маастрихским споразумима о формирању Европске уније. Али наш задатак треба мало конкретизовати, јер преко раста БДП-а треба не само да се враћа државни дуг, већ и остале врсте дуговања – банкама, приватним компанијама, фондовима и томе слично, тако да 60% БДП-а по идеји могу да буду норма за општи дуг. Али гранични ниво државне задужености треба да буде битно мањи. Укупна задуженост неких држава које су чланице ЕУ више пута је већа од 60% БДП-а. На пример, спољни дуг Велике Британије (државни плус приватни) није далеко од 500% БДП-а.

Међутим, наша рачуница је унеколико отргнута од реалности европског живота, обзиром да се од краја прошле деценије земље-чланице ЕУ налазе у стању економске стагнације. Њихове привреде не обезбеђују  раст БДП-а  чак ни за скромних 3% годишње. У условима такве стагнације чак и да је та величина 20%  –   и тада би  за европске привреде  ситуација била довољно компликована. А у ЕУ постоји више земаља чији је државни дуг премашио цифру од 100% БДП-а. То су земље које су новинари злог језика крстили као групу PIIGS (у њој су Португалија, Ирска, Италија, Грчка, Шпанија; назив групе чине прва слова назива држава, што, преведено са енглеског звучи као „свиње“). Уосталом, у читавој Европској унији, према последњим подацима, ниво државног дуга је у 2012.години просечно износио скоро 90% укупног БДП-а.  Уосталом, комплетан БДП Европске уније је у 2012.години износио приближно 16 билиона евра. Смањење дуга ЕУ само за 1 процентну тачку је еквивалент  за 160 милијарди евра. Врло озбиљна цифра! На пример – прошле године је државни буџет Немачке, привредно најснажније земље Европске уније, износио нешто преко 300 милијарди евра. Да претпоставимо да стандардни корак код  банкрота који се може контролисати износи управо цифра од 1% БДП-а Европске уније. Да би се спустили са висине од 90% на висину од 60% БДП-а треба направити 30 корака. Како  би се спустили на безбеднију висину која износи 20% БДП-а, потребно је прећи 70 корака. Можемо замислити колики   пут силаска са дужничке планине  треба да направи Европска унија, обзиром да броји 28 чланова, да су они сви повезани истим ужетом и да морају да делују синхронизовано.

Дуг Грчке: планови за банкрот  који се може контролисати

Грчка је земља на којој је банкрот који се може контролисати   „на крупно“ испитан 2012.године. Њен државни дуг је почетком 2012.године премашивао 160% БДП-а, влада је објавила да не може власницима дужничких папира да плати следећу траншу камате. Власници дужничких папира грчке владе су домаће и стране банке, осигуравајуће компаније, хеџ-фондови, државни и приватни пензиони фондови, као и Европска централна банка (ЕЦБ). Фактички – грчке власти су упозориле на неизбежан банкрот. У медијима су фигурирале процене укупних губитака инвеститора  (власника дужничких папира влада различитих земаља ЕУ)  чији је укупан износ око 1 билион евра. Такве процене су биле и у тајном извештају Института  за међународне финансије – IIF (IIF – Institute of  International Finance)  чији су чланови   банке и друге финансијске компаније, од којих је већина у својим портфељима имала  обвезнице земаља евро-зоне.  Чак се зачуло и мишљење да је дошло до „цурења“ информација из тог извештаја како би се заплашили власници грчких папира. А требало је да се заплаше да би  били  натерани  на добровољно-принудну реструктуризацију грчког дуга. Високи чиновници чувене „тројке“ (Европска комисија, Европска централна банка и ММФ) су проговорили о потреби да се изврши планско „опраштање“ инвеститорима дела грчког дуга и да се промене услови гашења његовог преосталог дела. У ствари, то се и назива „реструктуризација“. Прво је предлагано да се смањи основни износ грчког дуга за око 20%, а  затим су почеле дасе појављују цифре од 30, 50, па чак и 70%. И најзад је, пред почетак 2012.године, створена усаглашена општа шема реструктуризације.

Грчки дуг: добровољно-принудно „кресање“ дуга

Да скренемо пажњу на важне делове предложене шеме. Реструктуризацији  не подлежу сва грчка дуговања, већ само један њихов део. Општи државни дуг земље је у јануару 2012. износио 352 милијарде евра и сачињавала су га дуговања по обвезницама државне благајне (260 милијарди евра) и дуговања по кредитима (92 милијарде евра). Грчка дуговања по кредитима (међу њима и кредит ММФ-а од 20 милијарди евра) није требало да се реструктурирају. Предлагано је да се„скрешу“ дуговања од дужничких папира. Међутим, и ту су прављени изузеци. Папири чији је укупан износ био 55 милијарди евра, на билансу ЕЦБ, и још неких других финансијских установа, такође нису припадали реструктуризацији. Тако су ММФ,ЕЦБ и још неке финансијске институције добиле статус „привилегованих“ инвеститора и кредитора (то је укупан износ од 147 милијарди евра). За реструктуризацију су предвиђени  дужнички папири  у укупном  износу од  205 милијарди евра. Њихови власници су банке и осигуравајуће компаније, хеџ-фондови, пензиони и остали социјални фондови Грчке и још неких земаља.

Реструктуризација је значила замену дужничких папира са старих образаца   новим. Резултат је био да је основни износ дуговања  „скресан“  за 53%. Део преосталог дуга се конвертује у папире са дужим роковима отплате и нижим каматама. Мањи део  преосталог дуга се конвертира у менице Европског фонда за финансијску стабилност (ЕФФС) који  је формиран у оквиру евро-зоне 2010.године. Фактички, ако се узму у обзир ниже камате за цео период отплате, непривилеговани власници грчких папира су губили преко 70% својих потраживања.

Констатовали смо да је реструктуризација имала добровољно-принудни карактер. То је зато што је инвеститорима предлагано да се одрекну скоро 109 милијарди евра основног износа дуга, а ако се узме у обзир и смањење камате – 140 милијарди евра. Без обзира на протесте дела власника папира, одлука о реструктуризацији је „прогурана“ заједничким напорима власти ЕУ и Грчке. Нећемо говорити о детаљима те драматичне странице европске историје. Само да констатујемо да је „непротивљење“  више грчких и европских банака (у првом реду француских и немачких)  било купљено. Чиме? Обећањима да ће се њихови губици компензовати   помоћу  општеевропских  „касица-прасица“ – ЕЦБ и ЕФФС. Пошто су помоћу свих могућих  истина и неистина успели да добију сагласност за добровољни отпис дуговања код непривилегованих  инвеститора, Брисел је у марту 2012. извршио у једном потезу реструктуризацију сувереног дуга великих сразмера – највећу не само у европској, већ и у светској историји. Има злих језика који ту операцију упоређују са огромном конфискацијом имовине. А има и оних који су говорили да се не ради о конфискацији, већ о врло великодушном гесту од стране инвеститора. Уздржаћемо се од крајњих закључака. Јер се победницима  (у овом случају Бриселу и Атини) никада неће судити.

А победници су, уосталом, успели да одраде још један важан послић. Много учесника на финансијским тржиштима је ипак закључило да обављена реструктуризација грчког дуга треба да се сматра за банкрот. У првом реду – то су хтели носиоци финансијских инструмената под називом „кредитно дериватни своп “ (CDS). Tо је нешто што је слично осигурању за случај банкротирања  за најразличитије врсте дуговања. Те инструменте су продавале крупне банке САД и Европе. Активна трговина робом која се назива CDS вођена је од почетка прошле деценије што је, између осталог, допринело   појави финансијске кризе 2007. – 2009. Банке – емитенти баш нису желеле да у Грчкој због њеног банкротирања дође до крупних исплата власницима CDS. Зато су власти ЕУ објавиле да у Грчкој у марту 2012.године није ни било правог банкрота. Евентуално, у крајњем случају – то што се догодило је могло да се  назове, што би представљало преседан, „банкрот који се може контролисати“. А у том случају власницима CDS се ништа не плаћа. Зато је идеја о „банкроту који се може контролисати“ међу банкама светског калибра  стекла снажну подршку.

Да констатујемо и да је у комплетној Европској унији реструктуризација грчког дуга еквивалентна смањењу укупног сувереног дуга за највише 1 процентну тачку укупног БДП-а Европске уније. Да би се постигао потпуни успех Европски савез би морао да направи више десетина сличних операција у вези са сувереним дуговањима свих 28 земаља-чланица ЕУ.

Банкрот који се може контролисати, а који носи назив „конфискација депозита“

Озбиљан недостатак технологије банкрота који  се може контролисати је то, да се његове последице тешко могу локализовати. Учесници у таквом банкроту су повезани хиљадама и милионима конаца уговорних веза са другим економским субјектима, изван граница замишљеног круга. На пример, после реструктуризације  грчког дуга 2012.г. појавили су се проблеми  код банака различитих земаља, које су поседовале крупне пакете грчких обвезница. То су биле банке Грчке, Француске и Немачке. Грчким банкама су чиновници Европске комисије и Европске централне банке још пре него што је извршена реструктуризација обећали помоћ ради допуне капитала.

За велике банке Француске и Немачке губици нису били смртоносни. Прво, зато што је у њиховим портфељима   било мало грчких обвезница (имали су много више обвезница Шпаније или Италије). Друго, зато што је банкарски надзор у тим  земљама инсистирао на поновној процени грчких папира у активама кредитних организација   снижавањем њихове вредности, уз вођење рачуна о тржишној ситуацији (односно – у Грчкој се папири остављају по номинали,  а у билансима већине немачких и француских банака по нижој – тржишној цени). Зато мартовска реструктуризација грчког дуга није кардинално утицала на билансе банака Француске и Немачке.

Али за тако малу земљу какав је Кипар, који је тесно  везан за Грчку, губици у банкарском систему су  изгледали критични. Кипарске банке су понекад добровољно, а понекад и принудно,  откупљивали велике партије грчких обвезница. А када је реструктуризација завршена  требало је   хитно спасавати  банкарски систем Кипра.  Сви се сећамо како је то учињено. У марту 2013.године – равно годину дана после реструктуризације грчког дуга – извршена је конфискација депозита у кипарским банкама.  И та операција може да се назове банкротом који  се може контролисати. Али ако су  у случају грчког банкрота који  се може контролисати  његови организатори сачували привид постојања прелиминарне консултације и преговора, у   другом случају (Кипар) власти ЕУ су једноставно издиктирале услове реструктуризације. У првом случају је спасавана земља, а у другом – банке. У првом – конфискација је вршена код стотина (а можда и хиљада) економских субјеката. А у другом – већ  код десетина хиљада.

У лето 2013.године Европска унија је одлучила да убудуће, када дође до ситуација које су опасне по банке, ради њиховог спасавања неће  се слати   средства из државних буџета (као што је то било у време кризе (2008. – 2009.), већ средства власника депозитних рачуна. На тај начин је Брисел  на читавом простору Европске уније легализовао „оштру“ кипарску варијанту банкрота који  се може контролисати.  

Kорак напред – два корака назад

Изгледало је да је почетком прошле године Брисел чврсто кренуо ка смањењу укупне задужености Европске уније и појединих њених држава, користећи за то метод банкрота који се може контролисати. Мартовска операција са грчким дугом је многе надахнула и дала им наду. У Бриселу и још неким европским главним градовима почели су да активно дискутују о питању могућности и сврсисходности да се иста „кресања“ дугова изврше и у другим земљама које припадају  ЕУ (Шпанија и Португалија). Међутим, после неколико месеци ентузијазам Европе је спласнуо. После мартовске реструктуризације грчког сувереног дуга његов главни део (без камате) се са 352 милијарде смањио на 243 милијарде евра, што је само мало било изнад 120%  БДП-а; такво (релативно) благостање Грчка није осетила још од краја прошле деценије. Истовремено, већ у новембру 2012.године он је износио 301 милијарду евра,односно – уколико се упореди са износом из марта – дуг је повећан  за 58 милијарди евра. Реструктуризација је извршена разменом за 2. пакет помоћи Грчкој од 130 милијарди евра (први пакет од приближно 110 милијарди евра је био додељен још 2010.године). Тај пакет је припремила већ помињана „тројка“ (Европска комисија, Европска централна банка и ММФ). Највећи део средстава је био из извора какав је EFSF (Европски фонда за финансијску стабилност) – 109 милијарди. Преосталих 21 милијарду су обећале Европска централна банка и ММФ. Који је циљ обећања?  Прво – рекапитализација (попуна капитала) грчких банака које су претрпеле велике губитке због мартовског „кресања“, затим покриће за текуће обавезе Грчке из сувереног дуга (тј. за плаћање доспеле камате). На данашњи дан суверени дуг Грчке се поново попео на 350 милијарди евра, а релативно изражено  – достигао је црту од 170% БДП-а. Односно  –  круг се затворио!

У лето ове године почели су преговори о потреби да се изврши још једна реструктуризација  грчког сувереног дуга. Берлин се за сада уздржава од давања мишљења. Ангела Меркел је једноставно одлучила да уочи избора за бундестаг не улеће у рискантну операцију.

Узроци финансијске шизофреније

Недоследност и противуречност европске политике у односу на грчки дуг неко је назвао „финансијска шизофренија“. Чиме то може да се објасни? Више експерата скреће пажњу  на то да је „кресање“ било недовољно;  преостали дуг Грчке и даље остаје превисок за буџет те земље. Грчкој треба и даље да се доливају нове количине новца. Такви критичари говоре да је хируршка операција Грчке испала неповољна  зато што је исечен само део „дужничких метастаза“. Као – требало је опростити не 53% дуга грчких обвезница, већ 90%, и успут стегнути операције оних кредитора који су се нашли у категорији „привилегованих“ и нису доспели под скалпел хирурга.

Какав је био укупни ефекат реструктуризације? Неколико десетина милијарди сувереног дуга Грчке  је отписано грчким кредиторима – банкама, осигуравајућим компанијама, државним и приватним пензионим фондовима, другим социјалним фондовима. Банке Грчке су већ у мају 2012.године фиксирале губитке од отприлике 30 милијарди евра и нашле се на ивици банкрота  (техничког). Социјална сфера земље је такође парализована (конкретно – неки пензиони фондови су прекинули исплате пензија). Други пакет помоћи Грчкој је одмах почео да се користи за затрпавање рупа које су се отвориле у различитим сферама – буџетској,банкарској, социјалној. Већ  летом 2012. суверени дуг Грчке је поново почео убрзано да расте.

У вези са тим не може, а да се не обрати пажња на ограничени карактер програма оздрављења грчке економије који је Атина  са представницима „тројке“ усагласила уочи мартовске реструктуризације. Програм је предвиђао различите мере финансијске економије, буџетско „кресање“, повећање пореза, приватизацију низа државних актива. Али тај програм није садржао никакве озбиљне кораке који би водили јачању реалног сектора економије. А буџетска „кресања“, како данас признају чак и ММФ, Европска комисија и ЕЦБ, кризу још више погоршавају. Без обзира на скраћење апсолутног и релативног нивоа  дуга, испоставља се да је земља неспособна да измирује чак и тако „скресани“ дуг. Земља се нашла у безизлазном положају. Као да је наркоман, земљи требају све нове и нове дозе  хероина.

Наднационалне структуре се претварају у власнике грчких дугова

Пошто је обављен банкрот који се може контролисати мало ко је обратио пажњу на кардиналну промену структуре сувереног дуга Грчке. Главни власник  грчког дуга је Европски фонд за финансијску стабилизацију – 75 милијарди евра или 25% укупног дуга (стање из новембра 2012.године).  Остали крупни власници грчког дуга су Европска централна банка са 36 милијарди евра (12%) и ММФ – 21 (7%). Учешће банака и осталих приватних финансијских компанија Грчке је износило 10%, колико је припало и банкама  и приватним компанијама других земаља. Међу осталим власницима грчког дуга могу да се наведу и централне банке Грчке и других земаља, као и различите институције које су Грчкој одобравале кредите (тј. које нису  власници дужничких папира). Ако се посматра само суверени дуг који је настао као резултат размештаја папира грчке благајне, више од половине тог дуга се налази у EFSF и ЕЦБ. Шта то показује? То, да је дуг Грчке извршеном реструктуризацијом пребачен са приватних банака и других финансијских компанија под контролу наднационалних структура – EFSF, ЕЦБ и ММФ-а. Уосталом, од 2013.године сва овлашћења и обавезе Европског фонда за финансијску стабилност прелазе на Европски стабилизациони механизам  (ЕSМ). ЕSМ представља известан аналог за Међународни монетарни фонд, али за разлику од ММФ-а  за који је прихваћено да се сматра међународном финансијском организацијом, Европски стабилизациони механизам  има очигледне особине наднационалне структуре. Донета је одлука да штаб ове нове институције ЕУ буде у Луксембургу. ЕSМ преузима део финансијског суверенитета земаља које спадају у евро-зону; он добија могућност да за решавање дужничких проблема комплетне европске заједнице користи средства националних државних буџета.

Све већу улогу у управљању сувереним дуговањима чланица ЕУ почиње да има и ЕЦБ. Она је и раније стицала известан број државних вредносних папира европских држава, али на секундарном тржишту. Затим је Франкфурт, у коме је седиште ЕЦБ објавио да је спреман да учествује у куповини папира при њиховом првом   нуђењу. У лето  прошле године је Марио Драги, председник ЕЦБ, изјавио  да банка почиње неограничену куповину дужничких државних вредносних  папира земаља које су у евро-зони.  Фактички то значи: стартовање машине за штампање новца: ЕЦБ ће спроводити политику која ће бити слична „количинском смањењу“, а коју спроводи FED USA.   Таква политика Франкфурта ће у ствари  да значи учествовање ЕЦБ у раздувавању буџетских дефицита, стимулисању  раста суверених дуговања, храњењу инфлације у европској економији. Осим тога ЕЦБ ће сама да одлучује којим ће земљама помагати, а којима неће. Истина, за сада, ЕЦБ није започела активни откуп хартија, али ни Драги се није одрекао   онога што је изговорио.

Остаје само да претпоставимо који су узроци такве конверзије грчког дуга. Може се, наравно, претпоставити, да су приватне банке тим поступком једноставно склоњене из зоне ризика, који је повезан са могућим финансијским колапсом Грчке. А метаморфоза може да се тумачи и као политика стезања каиша. Диктирање својих услова Грчкој која је дуговима повезана са стотинама растурених власника благајничких обвезница  лакше је преко неколико наднационалних институција. Европска комисија, ЕЦБ, ЕSМ поседују не само велике финансијске могућности, већ и снажан административно-политички извор. Сматра се да је ЕУ Немачка, као локомотива европске економије и њен главни донор (на пример, у ЕSМ улагања Немачке износе 27%) власник „контролног пакета“ у наднационалним институцијама.

Ко за Европу може да постане „кредитор последње инстанце“?

Брисел је покушавао и још покушава да пронађе финансијске изворе за очување и ојачање Европске уније, између осталог и ван њених граница. На пример, у Кини и Русији. Јер те земље поседују огромне девизне резерве централних банака и суверених фондова. Оне и тако помажу уједињеној Европи, штедећи девизне резерве у   еврима. Тако је до почетка 2013.године евро у девизним резервама Банке Русије износио 40,4% (учешће долара САД је 45,8%). Бриселу се чинило да то није довољно. 2011.године Европска унија се обратила Кини и Руској Федерацији молбом да учествују у капитализацији Европског фонда за финансијску стабилност. Москва и Пекинг су учтиво одбиле Брисел, и посаветовале су га да се ослони на унутрашње резерве ЕУ. Што се тиче Кине, она у Европи помаже сама себи. У прошлој години кинеске инвестиције у европској економији (углавном у индустрији и сфери услуга) износиле  су 12,6 милијарди долара.  Европске активе су изузетно јефтине и Кина то користи. Данас у Европу стиже више кинеских инвестиција, него у Северну Америку и Азију заједно.

Неки стручњаци сматрају да се у ствари решења дужничких проблема Европе не доносе у Бриселу, Франкфурту или Луксембургу, већ у Вашингтону и Њујорку. И да финансијском политиком Европске уније управљају представници финансијске олигархије САД (тачније – главни акционари Система федералних резерви САД). Они у ствари омогућују да Европом завлада  „хаос којим се може управљати“, а који помаже да долар САД не потоне. Осим тога, власници FED-aсу заинтересовани да  дужничка пирамида  у Европи настави да расте  и да се не сруши пре времена… A зашто да се дужничке пирамиде повећавају, ако већ многе земље и тако не успевају да изађу на крај са извршавањем обавеза у вези са својим дуговањима? Па зато, што САД теже да организују свеевропски банкрот, јер је лакше да се приватизује „јединствена Европа“ него скоро тридесет појединачних држава. Зато што није тешко замислити да ЕЦБ и ЕSМ као општеевропски кредитори последње инстанце  могу да се нађу у банкроту. Е, тада ће Европу спасавати ујка Сем тако што ће предложити помоћ у размену за европске активе. Помоћ ће бити у центима, а европске активе су заиста гигантске. Да узмемо опет Грчку. Сада јој Брисел активно натура  приватизацију неких актива у укупном износу од 50 милијарди евра. То је низ предузећа, објеката инфраструктуре, територија за одмор. Ситнурија! Али, по грчким плићацима откривена су огромна налазишта угљеноводоничних сировина. Вредност резерви се процењује на неколико билиона евра. Међутим, о приватизацији тих резерви се чак и не дискутује, оне су на одређено време склоњене изван оквира свих програма. Те гигантске активе чекају свог „кредитора последње инстанце“, који је за многе експерте представљен у облику  Система федералних резерви САД. Мада, ФЕД може да закасни за спасавање Европе. То зато, што се и сам налази на ивици банкрота, а „кредитора последње инстанце“   још увек нема.

Извор: Фонд Стратешке културе