Финансијска политика као вођење рата другим средствима

Почетак ове актуелне и сваке досадашње (а вероватно и сваке следеће) финансијске кризе има своје системске корене и узроке у западној хемисфери, данас фактички у НАТО-демократијама, док последице, наравно, трпи више или мање читав свет.

САД су у првој линији те, које своје расипничко државно задуживање а превасходно ради безмерног улагања у војну индустрију, оружане снаге и тајне службе, у функцији берзанског императива максимализовања профита као и услед подстицања општег конзумског безумља свог „бирачког резервоара“, марљиво распоређују на остатак света.

Још увек актуелна криза, тај најновији финансијски шок је међутим означио и почетак радикалног раслојавања у некада социјално настројеној ЕУ, једне све драстичније поделе на богати север и сиромашни југ, која све више поприма карактер тешко заустављивог или шта више неповратног процеса.

Будући да је економски доминантна Немачка та, која (најкасније) од тада диктира правила игре свим а превасходно много слабијим ЕУ-чланицама, све више јачају гласови о покушају стварања једне немачке Европе.

Да ли Берлин на овај начин ревидира резултате два изгубљена светска рата?

Немачки генерал Карл фон Клаузевиц (Carl Philipp Gottlieb von Clausewitz) је наиме својевремено постулирао, да је рат само настављање политике другим средствима. Да ли данашња Немачка управо модификује овај принцип и успешно демонстрира, да је финансијска политика настављање рата другим средствима?

А која је, свакако, обезбеђена политичком тежином и енормним војним потенцијалом НАТО-савеза.

Ситуација у Европи суверених држава пре увођења евра

Наравно да је немачка привреда и пре увођења заједничке валуте била много надмоћнија, продуктивнија и ефицијентнија од привреде држава у њеном европском окружењу, што се поред осталог одсликавало и у њеном перманентном статусу првака света у извозу својих продуката.

То је један неоспорни квалитет, коме се сигурно мора одати свако признање.

Остале државе су биле конкурентне само у појединачним привредним сегментима, али оне су биле у стању да функционишу поред осталог и захваљујући једном монетарном инструменту, наиме – повременој девалвацији своје националне валуте.

Кад год би финансијски притисак германског економског гиганта постао исувише велики, вредност лире или драхме, пезете или ескуда би био коригован на доле. Тиме су се државни дугови Италије, Грчке, Шпаније или Португала смањивали, њихови продукти постајали јефтинији и привлачнији за тржиште, док је немачка роба поскупљивала и њени профити се унеколико смањивали.

Немачка је временом постала и остала богата земља, остале ЕУ-државе су биле сиромашније, али постојала је извесна равнотежа, никоме није претио економски суноврат или чак државни банкрот.
Упрошћено речено, цехове економског успеха капиталистичког Запада су плаћали тзв. трећи и четврти свет, који су били и остали искључени из његовог „система вредности“. Јаки су, као и обично, успостављали правила политичко-економске игре а слаби су били лишени било каквог избора.

Увођењем евра ситуација се драстично променила.

Сада Немачка диктира развој ситуације у ЕУ, свакако уз свесрдну помоћ корумпираних или неспособних политичара као и бескрупулозних пословних људи из погођених земаља, и убрзано претвара све сиромашније јужноевропске државе у свој приватни трећи и четврти свет.

Финансијска политика се испоставља као најефикасније оружје у борби за политичку доминацију у нашем времену. Јер довољно је да Берлин подигне прст и својим незаобилазним пристанком (или одбијањем) услови давање нових кредита или барем само гаранција, и погођене владе одмах отпуштају масу запослених, смањују плате, дечије додатке и пензије, обогаљују здравствени и социјални систем, спремно распродају национална блага и ресурсе (Коме? По коју ништавну цену? Да ли можда онима, који располажу финансијским средствима у изобиљу?).

А Немачка неуморно и неумољиво прописује – штедите, штедите, штедите! По сваку цену, коју ионако ви плаћате! Да ли је, дакле, немачки економско-финансијски потенцијал коначно отворено иступио и ставио се у службу политичко-лидерских амбиција своје земље?

Милиони људи у остатку ЕУ се сурвавају у беду, постају бескућници, гладују, падају у очајање, млади не виде више никакву животну перспективу. У Шпанији је у међувремену број незапослених младих људи дошао до катастрофалних 60%, у Грчкој је још већи.

Једна изгубљена генерација јужне Европе почиње да диже главу, да ври од незадовољства.

И – дугови дотичних земаља се не смањују, напротив, њихове привреде се не опорављају, напротив. Да ли је то заиста вођење рата другим средствима? А ако јесте, колико је то разумно? Јер социјални експлозив нараста у смеру критичне масе, осећај заједништва се убрзано губи и (нарочито од стране Немачке) жарко жељена трансформација ЕУ у Сједињене Државе Европе постаје све илузорнија.

Дилетантизам и недостатак осећаја одговорности водеће ЕУ-државе Немачке или финансијска политика као настављање рата другим средствима?

Погледајмо прво колико је економско-финансијски аспект ове политике оправдан, разуман. Полазна тачка немачког диктата, који консеквентно руинира већ тешко рањене привреде јужне Европе је једна теорија уваженог америчког професора универзитета у Харварду, Кенета Рогофа (Kenneth Rogoff) и истовремено шефа економског одељења ММФ-а из те 2010. године.

Коаутор је његова колегиница Кармен Рејнхарт (Carmen Reinhart).

Они су дакле 2010. постулирали да је привредни раст у једној држави постао немогућ, када је иста достигла ниво задужења у висини од 90% свог брутосоцијалног продукта. Потом су то поткрепили једном врло импресивном статистичко-математичком методом.

Јер, као што знамо, математика је врло егзактна наука… а MМФ (Међународни Монетарни Фонд) је, као што је исто тако познато, колико компетентна толико и ауторитативна међународна институција, увек спремна да помогне земљама, које се налазе у финансијским тешкоћама. Студија је политичким моћницима Запада била више него добродошла и од тада се његови политичари неуморно позивају на њу, и почињу да неумољиво „дисциплинују“ економски ионако слабе земље.
То се од тада, иначе, назива „пријатељска и солидарна помоћ за партнере“.

У Немачкој иза ове теорије отворено стоје политичари свих партија – хришћанско-демократски министар финансија Волфганг Шојбле (Wolfgang Schäuble), данашњи социјал-демократски кандидат за канцелара Пер Штајнбрук (Peer Steinbruck), високи функционер Либералне партије Кристијан Линднер (Christian Lindner), шеф немачке Државне банке Јенс Вајдман (Jens Weidmann), итд. (Die Zeit, 27.06.2013.)

Грчка, Шпанија, Португал, међутим, почињу њеном применом да још више грцају, привреда се и даље, чак и убрзано гуши, становници тону у беду.

Почетком 2013. ова студија се ставља (званично по први пут) на једну једноставну проверу и један обични студент малог провинцијског унивезитета  Амхерст у Масачусетсу, Томас Херндон (Thomas Herndon), констатује у оквиру рутинског семинарског рада, да су професори Рогоф и Рајнхарт са Харварда грдно погрешили и то при најједноставнијим рачунским операцијама, да дакле њихова тврдња о фаталној граници од 90% државног дуга не стоји и не постоји.

Херндонов професор објављује ову чињеницу у Фајненшал Тајмс (Financial Times, 17.04.2013.), заједно са извештајем да је последична и врло погрешна економска политика сурвала привреду јужноевропских земаља (нарочито Грчке) „у најдубљу рецесију“ а становништво у сиромаштво трећег света.

То, међутим, ни до данашњег дана није довело до коректуре тог поразног тренда.

Ко наравно верује, да врхунски професори економије, математике и статистике на Харварду не умеју да сабирају и одузимају, да је потом морао се појави неки мали студент из најдубље америчке провинције, те да је било потребно да прође око три године, а да би се једна овако одсудна теоретска поставка по први пут ставила на пробу и тако биле откривене њене почетничке грешке – тај нека верује.

Морам да признам, да мени лично тешко пада да поверујем у оволико случајности, у овако потенцирани дилетантизам таквих научних ауторитета, као и у овако безграничну наивност и лаковерност одговорних политичара и њихових сопствених финансијских стручњака.

Али истовремено, ништа није искључено, чудни су путеви Господњи, зар не?

Мени (и не само мени) је, међутим, познат један чувени политички теоретичар, који у ту чудну констелацију сигурно никада не би поверовао. Николо Макијавели је, наиме, одавно обзнанио један од основних принципа успешног политичког делања:

Није важно ко шта каже или уради, важно је коме то користи.

Немачка, наиме, зарађује на актуелној финансијској кризи, као никада до сад у историји и то се не односи само на камате, које вредно наплаћује од кредита, датим као несебичну „братску помоћ“ угроженим јужноевропским земљама.

Тако је на пр 2012. само од Грчке наплатила „више стотина милиона евра“ (CICERO Online Magazin für politische Kultur, 21.01.2013) а да не заборавимо, да су дужници из датих кредита морали прво и без оклевања да исплате немачке банке и фирме, које су пословале и послују у дотичним земљама.
Велики инвеститори уз то и захваљујући кризи хрле у немачко „сигурно пристаниште“, тако да Немачка у много случајева не плаћа више никакве камате за сопствена задуживања у финансијским центрима, напротив.

У 21 од 70 случајева немачке потражње нових кредита исте године, кредитори су платили свом немачком дужнику, да би овај узео и користио њихов новац, значи чак пристали на тзв. негативне камате. (CICERO).

Тиме и други учествују у повољном финансирању немачке привреде, која све више јача и повећава предност у односу на све друге ЕУ-државе. Зар је дакле чудо, да је у међувремену на пр. Фолксваген повећао свој удео у западноевропском тржишту од 20% на бајковитих 25%?

Није неважан ни демографски ефекат у тзв. људским ресурсима:

И у Немачкој се становништво полако смањује а само у прошлој години је дошло „на десетине хиљада младих и висококвалификованих људи“ у ову земљу, из Грчке, Италије, Шпаније и Португала.

Да ли је шеф немачке Привредне и индустријске коморе Мартин Ванзелбен (Martin Wanselben) био добронамеран или можда циничан, када је недавно изјавио: „Ти људи би требало да стално остану и раде код нас а за узврат би ми требало да чешће летујемо у јужној Европи“? (CICERO).

Или је ова изјава пре показатељ оправданости горње претпоставке, да Немачка наиме „убрзано претвара све сиромашније јужноевропске државе у свој приватни трећи и четврти свет“?

Ви радите за нас, ми се одмарамо и проводимо код вас?

Закључно једна студија угледне Бертелсманове фондације (Studie der Bertelsmann-Stiftung: So sehr profitiert Deutschland vom Euro. http://www.rp-online.de/politik/eu/so-sehr-profitiert-deutschland-vom-euro-1.3366841#2125183247) потврђује коме актуелна финансијска криза највише користи.

Шеф Фондације Арт де Гејс (Aart De Geus) је изјавио: „Када под овим околностима саберемо предности очекиваног немачког привредног раста од 2013-2025, испоставља се добитак од скоро 1,2 билиона евра.“

Већ немачки индиректни профит од кризе износи, значи, 1,2 000 000 000 000 евра.

Како се о о овом чињеничном стању све чешће размишља у јужној Европи, нека нам посведочи само један пример из Португала. Аналитичар Сороменто Маркез пише и дневном листу „Диарио де Нотисиас“ (Viriato Soromenho-Marques, Diário de Notícias, 25. Mai 2012.) следеће:

„Немачки диктат штедње терорише задужене државе!

Ова ситуација је и зато скандалозна, јер је немачка терористичка привредна политика главни узрок панике у финансијским центрима, која пак повратно омогућава Немачкој невероватно повољне кредите за саму себе.

То је једно стање, у коме се ово разбојништво за Немачку и даље исплати, у најмању руку док евро-зона коначно не имплодира. Наш председник владе се при томе тако понизно и послушнички понаша, као да је Португал најзападнија провинција Пруске“.

Закључак: Српска политика, ЕУ-акваријум, ајкуле, сардине и гирице

У ЕУ-акваријуму се налазе једна Велика бела ајкула, пар Бик или Тигар ајкула, доста сардина и неколико гирица. Да ли је међутим разумно, да се политичка врхушка српске гирице и то по сваку цену гура и мољака да уђе у тај већ претесни стаклени суд тзв. евроатлантске интеграције?

Евроатлантске, јер око њега наравно патролирају САД-ЕУ-НАТО стражари. Да ли је могуће да ти српски политичари заиста верују да се налазе на листи позваних гостију а не на јеловнику?

Да се разумемо, овде се дотичним српским политичарима не постављају тешка питања етичке или морално-философске природе као на пр. – зашто хрлите ка једном политичко-економско-војном конгломерату, који је ваш народ немилосрдно клеветао и оцрњивао, изгладњивао и сиромашио, бомбардовао и распарчавао?

Или пак зашто желите да постанете део „система вредности“, у коме амерички председник Барак Обама добија западноевропску „Нобелову награду за мир“, иако је тај исти председник на пр. „од 2004. и од укупно 506 напада америчких беспилотних летилица по свету, лично заповедио 318 таквих акција само у Пакистану, а те направе су при томе убиле најмање 2 548 људи, међу њима  и више од 168 деце“ (Stern, Hamburg, 27.06.2013.)?

Не, конкретно питање је изузетно прагматично и много једноставније, чак можда и банално – шта има српска гирица заправо да тражи у акваријуму ајкула? Чињеница, да се унутра налазе и две балканске гирице – Словенија и Хрватска – не може да одговори на ово питање.

Јер нити су ове две балканске земље биле заиста потребне ЕУ, нити ће се оне тамо економски усрећити. Словенци то већ знају, Хрвати ће ускоро сазнати. Њихов пријем је био превасходно политичке природе. За њихове ЕУ-туторе су то у најбољем случају алиби-гирице, које ето показују да су ајкуле можда само „добри пастири“.

А за политичке врхушке Словенаца и Хрвата је то ионако био само повратак у навикнуто стање подаништва Германима, које је са кратким јужнословенским прекидом већ трајало око 800 година.

За њих наравно није ништа ново, да буду најјужније провинције немачких држава.

Да би се избегли неспоразуми, свако има право на свој пут а како је то вероватно највећи хрватски књижевник Мирослав Крлежа већ 1926. („Десет крвавих година“) својим земљацима атестирао, то је вероватно и најбољи пут за њих:

„Већ хиљаду година траже Хрвати једног господара, који би њима владао. Од мађарског Коломана па до сусрета у Крижеву 1526. када се по први пут на сцени појављују Хабзбурговци а папски изасланик то хрватско понашање с правом назива „Trovarsi altro signore“, значи – ‚Тражење другог господара‘, па до данас…“

Шта, међутим, има српска гирица да тражи у том ЕУ-акваријуму?

---

Извор: Видовдан