Први рођендан и запошљавање

Помпезно најављивани први рођендан „најуспешније“ Владе у новијој историји протекао је некако прилично шупље. Упадљиви изостанак трећег лидера коалиције, као и занемаривање обећања да ће годишњица бити дан када ће бити објављен списак министара који напуштају владу и њена нова организација, поново су јасно указали да ова Влада нема потенцијале ни да уреди међусобни однос оних који је сачињавају, а камоли да води државу, као и да је у потпуности зависна од страног фактора, ма колико се Вучић бусао у прса причајући о изборима као унутрашњем питању Србије.

Нажалост, од када је Коштуница отишао, ништа у Србији није унутрашње питање Србије, осим можда кадрирања по државним фирмама. А и то, донекле!

Но, на то би грађане требало подсетити пред неке нове изборе који сигурно нису далеко, будући да је ова симулација реконструкције само још више затегла коалиционе односе уместо да их релаксира. А до тада треба живети. У том смислу значајно је  што је додирна тачка у излагањима два прва човека Владе била најава унапређења (или како то рече Дачић „модернизације“) српске економије и смањења незапослености.

Колико год да несрећни израз „модернизација економије“ након свих „реформи“ у којима је сам учествовао показује на ком нивоу је Дачићево поимање ове области, добро је да је у овој Влади напокон сазрела свест да дизање страног кредита, како би се поделиле две следеће пензије, није највећа економска мудрост.

И још о нечему је сазрела свест код прве двојице. Да их је онај трећи преварио када је све економске полуге, изузев примарне емисије, спојио у једно министарство (Финансије и привреда) и ставио га под личну контролу. Када се то упари са контролом министарства за регионални развој (Верица Калановић) и Фондом за развој (Слађана Бацковић – Верица Калановић), добија се заокружени систем којим се у потпуности контролишу сви пласмани у привредном развоју, све државне субвенције и сва улагања у регионални развој, али и њихови ефекти као и приходи предузећа у реструктуирању, од којих нека остварују велики обрт, као нпр. РТБ „Бор“.

Све ово у потпуности је контролисао УРС, односно Млађан Динкић, па су отуда све његове сумњиве иницијативе попут оних о субвенционисаним кредитима привреди преко пословних банака и Фонда за развој, субвенција за запошљавање одабраним страним фирмама, „покретање“ смедеревске железаре и многе друге окончане без икаквог увида јавности у њихове стварне ефекте, изворе из којих су потицали, као и њихове реалне цене.

О томе колика моћ из овога произилази непотребно је говорити, па је сасвим логично што је Вучић решио, а Дачић прихватио, да се Динкићу смањи сфера утицаја. Сва је прилика да је преломни тренутак за профилисање оваквог става био прелазак господина Благоја Спасовског, директора „Бор“-а  из УРС-а у напредњаке, иако је на то место дошао као кадар Г-17, крајем 2008. године. Сам трансфер догодио се приликом „зајечарске кампање“ и Вучићеве посете борском басену, али је без сумње припреман раније. Образложење генералног директора „Бора“ за промену страначког дреса било је, за наше прилике, колико једноставно толико и разумљиво – „Желим да играм у тиму који добија“.

Ова практична мудрост господина Спасовског, која је у најезди сличних прошла прилично незапажено, указала је на две битне ствари. Прва, да ће бити промена у контроли ресора, те да ће Динкић у тим променама бити ресорни губитник „привредног дела“. И друга, можда и важнија, да између коалиционих партнера не постоји ни минимум уважавања, нити толеранције, већ само борба за голи лични и страначки интерес, те да такве рогове у врећи на окупу може држати само јак страни лепак.

И то се, углавном, показало тачно. Динкић је пристао само на финансије, пристаће и да смени Грубјешићку, мада то још увек не говори, али некако ми се чини да Вучић више пуца на Калановићку, из разлога које сам горе навео. Видећемо, ускоро.

Али, да се вратимо на обећање о „модернизацији“ економије шта год то значило, као и на врло конкретно обећање да ће се у наредној години мандата ове владе број незапослених смањити за 40 до 50 хиљада. Иако смо већ навикнути да на Дачићево „добар дан“  рефлексно тражимо четкицу за зубе и гледамо где ћемо законачити, ипак треба похвалити његову спремност да се, напокон, прихвати и неког другог посла сем косметске предаје и лобирања за спашавање сопствене коже.

Може бити да ће неком изречена цифра деловати исувише скромно када се узме у обзир да је број незапослених према евиденцији тржишта рада из априла ове године износио 792.344, а да је реално премашивао милион људи. Ипак, ако се узме у обзир тренд раста стопе незапослености која је, према подацима из истог периода, достигла рекордних 24,1 % , сама чињеница његовог прекида пуно би значила.
Но, тајна привредног опоравка Србије не лежи толико у броју запослених колико у њиховој структури. Наиме, укупан број запослених у нашој земљи износи нешто преко 1,72 милион од чега je 1,34 било запослено у сектору правних лица а 0,38 милиона у сектору приватног предузерништва.

Према речима Зорана Стојиљковића из Агенције за борбу против корупције, у јавном сектору, не рачунајући јавна предузећа, ради око 550.000 људи, или 41 % укупно запослених у сектору правних лица. Када се томе дода број запослених у републичким и локалним јавним предузећима, као и они запослени у фирмама у реструктуирању (55.000) лако се дође до тога да запослени који примају плату са буџета чине преко 60%  укупно запослених у сектору правних лица, што на први поглед делује невероватно.

При томе, претходних година, управо су та предузећа вршила нова запошљавања младих и старих апартчика, што их је све одреда увело у губиташке воде, рачунајући и оне некада успешне попут „ЕПС“-а или „Србија-Гаса“. Истина, то запошљавање донекле је поправило поразну статистику о запослености у Србији, али је нанело друге економске штете. Зато, запошљавање које најављује наш премијер може дати привредне ефекте само ако буде усмерено на делатности које стварају нову вредност а то су пре свега индустрија, пољопривреда и грађевинарство.

Овде нас не интересује власничка структура као таква већ области где би ново запошљавање могло довести до раста стварне привредне активности. Држава је та која својим активностима и мерама мора створити амбијент за такву причу. Не да вуче за рукав и фаворизује поједине инвеститоре, дајући им субвенције од пара које сама позајмљује, него да створи амбијент који ће их привући, при чему, наравно, има и других области осим оних које сам навео.

Али, свако даље трпање људи у некакве Агенције, измишљена јавна предузећа, општинске фондове и шта све не, биће ново камење око врата и држави, и творцима тог накарадног економског концепта, али и онима који се тако, и тамо, запошљавају, плаћајући понекад за то и значајне цифре.

Дакле, ако структура новог запошљавања буде повољна, односно ако буде усмерена на истинско стварање БДП-а, смањење незапослености за око 50.000 хиљада у наредној години мандата Владе био би велики економски успех, раван подвигу, далеко већем од мењања Космета за датум. Зашто?

Зато што не смемо заборавити да је Влада, за следећу годину свог рада, већ преузела обавезу решавања статуса предузећа у реструктуирању у којима ради око 55.000 људи, при чему је сасвим реално да ће већина њих завршити на улици. Такође, притисак ММФ за рационализацију јавне потрошње неће престати, а нормално је очекивати да она буде прво усмерена на рационализацију гломазног државног апарата (поменутих 550.000 људи), па тек онда на смањење пензија и неких других буџетских позиција. С тога и ту ваља очекивати смањење броја запослених, а када се томе дода уобичајено пропадање привреде и предузетника под банкарским јармом, онда би смањење незапослених за 50.000 хиљада практично значило отварање бар 2 до 2,5 пута нових радних места више.

Може ли то да оствари ова и оваква Влада за своје следеће, годишње, пролазно време?

Наравно да не може, а од гомиле аргумената за ову тврдњу навешћу три најважнија.

Прво, зато што ће бити право чудо ако уопште у овом саставу и дочекају други рођендан. Друго, ако и дочекају, сумњам да ће до тада направити јасан концепт економског опоравка без кога нема ни рационалног запошљавања. И треће, што нико од њих није истински спреман да се одрекне партијског запошљавања и контроле која се тим путем остварује над бирачима.

Јер, како нам је након избора у Земуну, поручио Мега-Тренд вундеркинд Небојша Стефановић – и странке и грађани у Србији морају се навићи на реалност да ће се сви наредни избори одвијати у условима смањене излазности бирача.

Дабоме. Зна, човек. Зато и није дуго чекао на добро радно место!

Извор: Видовдан