Разобличавање Динкића као почетак расплета

Када се министар привреде Саша Радуловић није појавио на представљању онога што је амбициозни апокалиптични Александар назвао мерама за економски спас Србије, мада је најављен као један од креатора истих, било је јасно да се у реконструисаној влади нашао неко ко жели да буде више од добро плаћеног демагога, и ко не жели да буде каскадер који ће запаљена кола сурвати у провалију.

А када је у ауторском тексту у “Недељнику” изнео своја запажања о српској привреди и економији било је то први пут од петоктобарског пуча да је неко ко долази из власти проговорио језиком познаваоца српских привредних проблема. И не само привредних, већ и друштвених. Јасним речима и једноставним, свакоме разумљивим, поређењима појаснио је сву бесмисленост, неодрживост и штетност Динкићевог концепта који је започео упадом наоружаних лица у трезор Народне Банке, а наставио се пустошењем свих економских вредности и ресурса које је ова земља стварала вековима.

Колико је Радуловићево сагледавање проблема о постојећем привредном систему јасно и дубоко најбоље ћемо видети из кратког цитата о предузећима иза којих, на неки начин, стоји држава:

“…За сва ова предузећа направили смо читав систем субвенција, фондова и државних агенција, систем неплаћених рачуна, систем привилегија и уништавања здраве конкуренције. Око овог система је током година изграђен и широк круг људи окупљених око политичких партија који су корисници тог система. Који паразитирају на леђима здравог ткива приватне привреде.

Штета по друштво је већа од баченог новца и самог дефицита. Највећа штета је у обесмишљавању здравог пословања заснованог на конкуренцији, профиту и позитивној селекцији коју они носе. Тај систем убија сваку иницијативу, сваки покушај стварања здраве привреде. Интереси корисника система директно су супротстављени интересима друштва и боре се да спрече сваки покушај уклањања паразита и успостављања здравог друштва. Цену плаћају сви грађани Србије…”

Дакле, министар Радуловић је сагледао не само привредне и економске већ и друштвене последице Динкићевог економског концепта које проистичу из чињенице да државни бирократски апарат фаворизовањем неких привредних субјеката нарушава привредне и економске токове, прибављајући појединцима везаним за партијске структуре значајну имовинску корист и статусне позиције.

У том смислу, привредно-економски систем који је створио Млађан Динкић за друштво и државу много је опаснији од класичног неолибералног концепта, који је и сам по себи довољно погубан, јер је ојачан елементима селективног интервенционизма државног апарата (разне Агенције, Фонд за развој, локална самоуправа). Као класичан пример можемо навести привилегију појединих предузећа да уђу у поновљени процес реструктуирања, при чему се нису поштовали нити законски рокови за одвијање ових процеса, нити законом прописана правила њиховог пословања, а нема буквално ни једног примера да је поновљено реструктуирање (након поништених приватизација) дало икакав резултат. Пример, такође, можемо наћи у накарадној методологији Фонда за развој приликом доделе субвенционисаних кредита, при чему се није верификовао квалитет пројекта, већ пре свега партијска припадност захтеваоца кредита, и још накараднија методологија давања субвенција коју је водила Агенција СИЕПА.

При томе, ваља имати у виду да је Динкић позиционирао полуге тако да он и његове партије у потпуности контролишу токове државног новца. У првом сазиву ове владе, рецимо, Динкић је све економске полуге, изузев примарне емисије, спојио у једно министарство (Финансије и привреда) и ставио га под личну контролу. Када се то упари са контролом министарства за регионални развој (Верица Калановић) и Фондом за развој (Слађана Бацковић – Верица Калановић), као и Агенцијом за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА) добија се заокружени систем којим се у потпуности контролишу сви пласмани у привредном развоју, све државне субвенције и сва улагања у регионални развој, али и њихови ефекти. У тај затворени систем УРС-а нико није имао прави увид. Овоме треба додати и тврдњу председника Николића о уредби владе која омогућује да се за један дан одрже три лицитације које почетну вредност неког предузећа оборе на трећину, што Динкић правда потребом да се што пре продају предузећа за које не постоји довољан интерес купаца. Замислите само ту осионост и сигурност да сте неодирљиви, када доносите акт којим себе (своје институције) овлашћујете да по слободној процени крши низ закона које је усвојила Скупштина у редовној процедури. Замислите поље за манипулације које се отвара када себе ставите у позицију да предузеће продајете као врећу кромпира на пијаци, обарајући му цену за две трећине у једном дану.

Да ли влада која донесе овакву криминалну уредбу, или је не суспендује ако ју је затекла, има право говорити о некаквој борби против корупције или хапсити некога ко није поштовао процедуре за продавање старог гвожђа или отписане камионске приколице?!

Но, да се вратимо министру Радуловићу и његовом тексту у “Недељнику”. Он није само критиковао постојећи концепт, већ је и дао конкретне предлоге како би се он променио и спречио систематски одлив државног новца у приватне џепове. Очигледно да су ти предлози Радуловићев одговор “мерама за економски спас” које су још док их је Крстић излагао деловале испразно и недоречено, упркос Дачићевом климању главом и Вучићевим достојанствено склопљеним шакама.

Истина, нису те мере ништа непознато и неизречено, али тежину им је дала чињеница да по први пут, после петог октобра 2000-те, неко из власти промовише економски концепт другачији од Динкићевог. И то битно другачији, да не кажем супротан. С тога ми је, у једном тренутку, Саша Радуловић заличио на Мартина Лутера који се спрема да прикуца своје тезе. И, богами, прикуцао их је, баш на врата СИЕПЕ, омиљене Динкићеве Агенције, обзнанивши како се у њој трошио новац пореских обвезника и испративши њеног директора Лаганина кривичном пријавом.

И тада је почело. Шта је папска була која се сручила на Лутера према изјави Млађана Динкића о Радуловићу датој “Куриру”?! Ма, ништа, каква була. Динкић је закон. Шта све ту нисмо сазнали.

Прво, да сем евро-атлантског, који су већ сви провалили, владу у Србији уређује и некакав лоби стечајних управника, који је овога пута, као свог представника, у владу послао (као да је пакет) Радуловића, да им избоксује нови закон о стечају.

Друго, сазнали смо да су и Американци трагали за парама на Кипру све до  оног фамазног 11 септембра, када су ту истрагу прекинули како би појурили Ал-Каиду.

Треће, обавештени смо да се Динкић само шалио када је рекао да је због Тадића лагао народ о оних хиљаду евра и да би људи заиста по толико добили само да Руси нису тако јефтино купили НИС.

Четврто, упознати смо да Радуловић не говори оно што говори зато што тако мисли (пошто је Динкић све супер радио и овај то зна) већ зато што хоће да сруши Вучића, будући да је у међувремену заборавио да су га послали стечајни управници, а поставио сам Вучић, него је прешао у Дачићев табор и сада њих двојица руше Вучићу рејтинг како, када дођу ванредни избори, не би могао сам да састави владу и у њу врати њега, Динкића.

Коме је све ово мало, нека прочита цео интервју јер тамо има и пето, и шесто, па и седмо, чини ми се…

Наравно, сво то његово трабуњање има своју сврху. Он шаље поруке. И напред и назад, и лево и десно. И својим бившим налогодавцима, и Вучићу, али и онима који мирно гледају Сашу Радуловића како прекопава Динкићеве оранице. Јер, уз сво уважавање лобија стечајних управника, мора бити да и неко јачи стоји иза њега. Превише је већ рекао за слободног стрелца. Пре ће бити да је започео расплет чије ћемо дубине тек постати свесни.

Али, ко год вукао конце и без обзира што се у економском и привредном смислу може понешто приговорити концепту министра Радуловића морају се истаћи две ствари.

Прво, он зна о чему говори, а друго, привреду и економију третира као спојене судове, што је димензија од које је Динкић једноставно оперисан, будући да он привредно-економски систем земље третира само кроз призму пуњења буџета, а овај као своју прћију коју крчми без икакве логике и памети.

Јер, човек који прода државне обвезнице по каматној стопи од 7,42%, а онда те паре дели као субвенције страним фирмама, или као подстицај људима који затворе једну а отворе другу фирму, не може говорити о концепцији, сагледавању ефеката или било чему што има везе са струком. Може говорити једино о томе да ли његови потези долазе из незнања или имају друге побуде.

Због тога су учестали напади на министра Радуловића добар индикатор ко су привилеговани у накарадном економском систему који је годинама Динкић стварао. А он након СИЕПЕ, отвара и РТБ “Бор”, предузеће које се под диригентском палицом директора из Динкићевих странака реструктуира већ тринаест година, а због високе цене бакра на светском тржишту послује одлично. Истина, садашњи директор “Бора” Благоје Спасковски, недавно је скинуо Динкићев а обукао Вучићев дрес, али то не мења улогу Динкића у овом реструктуирању без краја и конца.

У сваком случају, у расплету који предстоји судбина министра Радуловића умногоме ће означити и спремност политичког естаблишмента да се напокон одговорно позабави привредно-економским системом земље и прекине кретање Динкићевим суновратом. А од тога, буквално, зависи и даља судбина Србије. Јер, нема те Европе, ни Евроазије, нема тог кредита, нити банке, који могу напунити Динкићево буре без дна.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина