Аутор: Петар Искендеров

САД vs Турска као део „енергетских ратова“

Насловна / Економија / САД vs Турска као део „енергетских ратова“

Категорија: Економија / Објављено: 13/06/2015, 14:13

На глобалним фронтовима „енергетских ратова“ дошло је до, по западне опоненте Русије, изузетно негативног догађаја. Највеће компаније намеравају да из својих биланса отпишу око половине количина већ доказаних резерви нафте која се добија из шкриљаца. Разлог за то је ниска светска цена нафте, настала као последица свесне „игре снижења“ коју је почео да води један од најбитнијих савезника САД на Блиском Истоку – Саудијска Арабија. У пракси то значи да ће, према подацима агенције за пословне новости Bloomberg, бити замрзнуто око 5,4 милијарди барела нафте, а радови на њеној експлоатацији моћи ће да почну тек кроз једну и по до две деценије. То доводи до фактичке стагнације у америчкој шкриљчаној индустрији, до губитака и разарања компанија у њој, најпре ситних и средњих, као и неопходности да Вашингтон и његови савезници преиспитају своје приоритете и у енергетској сфери, али и не само у њој.

Да подсетимо да су од 2008.године, када је у САД у сфери експлоатације нафте и гаса почела широко рекламирана „шкриљчана револуција“, америчке компаније откриле одговарајуће резерве нафте и кондензатне течности у укупној количини од 9,7 милијарди барела. Та количина представља истражена, али неосвојена налазишта, и она је унета у билансне књиге „шкриљчаних“ компанија, што је омогућавало да се добијају државни зајмови и кредити, као и да се на унутрашњим и спољним светским тржиштима спроводе успешне финансијске операције. Према подацима експерата Bloomberga, чињеница да се у књигама компанија водило скоро 10 милијарди барела нафте је омогућавала да шкриљчана грана почев од 2008.године повуче преко 230 милијарди долара – у облику облигација, зајмова и инвестиција. То је довело до невероватног раста експлоатације нафте у САД, која је постала највећа у последњих пола века.[1]

Ту је улогу одиграла и лукавост коју су искористиле највеће америчке енергетске компаније које раде са шкриљчаним енергентима – конкретно: Devon Energy Chesapeake и Energy. Почетком „шкриљчане револуције“ оне су се обратиле свемогућој Комисији САД за хартије од вредности и берзама (SEC) са молбом да ове ублаже критеријуме термина „доказане резерве“ енергената. До 2008. као такве су сматране резерве из бушотина које су „близу почетка експлоатације“. Међутим, апетити шкриљчаних компанија и њихова активна политика лобирања су довели до тога да се SEC сложила да се као „доказане резерве“ могу сматрати оне количине које теоријски могу да се добију „без губитака по компанију“. Између осталог, и то је разлог што је учешће таквих резерви у пословним књигама америчких компанија нагло порасло, те је код 44 највеће компаније достигло 43% свих резерви (2008.године тај показатељ је износио 26%).

Али ту постоји још једна битна финансијско-правна нијанса. Према нормама SEC-а истражене, али неосвојене резерве енергената могу да се налазе у књигама енергетских компанија и да се користе као база за добијање зајмова, кредита и инвестиција само под условом да ће њихова експлоатација почети најдаље кроз пет година. Али у овом тренутку, у условима смањења светских цена нафте, испоставило се да америчке компаније нису у стању да испоштују тај критеријум.

Као резултат, у следећих неколико година свет може да постане сведок заласка „шкриљчане револуције“ и врло наглог стезања „шкриљчаног балона“. А та чињеница ће да удари, између осталих, и по оним европским земљама, политичарима и компанијама, који су геополитичку предност својих земаља поклониле америчким, уместо руским енергентима.

Зато није чудно што се Европљани окрећу активнијем учествовању баш у руским енергетским пројектима. Циљајући да се прикључе гасоводу „Турски ток“ Словачка, Бугарска, Мађарска и Румунија су већ продискутовале питање изградње у свом региону гасовода Eastring, који у перспективи може да се користи у оквиру новог система за снабдевање Европе руским гасом. Иницијатор тог пројекта је словачка компанија за допремање гаса Eastrеаm. „Нудимо решење које ће омогућити да се помоћу нових извора гаса у релативно кратком року западна тржишта повежу са југоистоком Европе. Тако би балканске земље могле да дођу до алтернативних маршрута за пријем гаса, а Централна и Западна Европа да добију могућност за коришћење ресурса Каспијске регије, акваторија Црног и Средоземног мора и потенцијално – гасног хаба у Турској“ – изјавио је, у вези с тим, директор компаније Eustrеаm за питања страних пројеката, бивши премијер Чешке Мирек Тополанек.[2]

А даљи развој ситуације на фронтовима „енергетских ратова“ ће директно да зависи управо од позиције европских потрошача, као и од Турске, којој припада најбитније место у систему енергетских токова који се управо осмишљавају. То је оно што приморава Вашингтон да, како би обезбедио сопствене геополитичке и геоекономске интересе у наведеној енергетској инфраструктури тражи „слабе карике“, како би покушао да уништи пројекат „Турски ток“ туђим прстима, и како се сам не би нашао у конфликту са Турском, са којом га веже превише блискоисточних конаца.

Осим помоћи у дестабилизацији ситуације у Македонији – која се сматра за једну од транзитних тачака трансбалканског гасовода, САД јачају притисак и на Грчку. Руководилац Бироа за енергетске ресурсе у Стејт департменту САД Амос Хохстајн је приликом своје посете Атини директно захтевао од грчке владе да одбије учествовање у пројекту „Турски ток“. Као аргумент није нашао ништа боље од изјаве да наведени пројекат не задовољава финансијске потребе Грчке и не помаже да се обезбеди инвестициона привлачност земље, мада се управо пројекти у енергетици сматрају по традицији најрентабилнијим по добити коју остварују, отварању нових радних места и даљем обезбеђењу сталног притицања новца од транзитних плаћања државној благајни. А то је управо оно што је данас Грчкој потребније од било чега.

Највећи турски медији су једнодушни: притисак Вашингтона на Атину доказује да америчка администрација не бира начин за уништење испоручивања руског гаса Европи. У ту сврху се користе сви могући алтернативни путеви, па и Трансанатолијски гасовод (ТАНАП), који се још у прелиминарном стадијуму рада на њему судара са великим дефицитом ресурсне базе.[3] При том, како сматрају турски медији, САД се посебно нервирају због намере Русије да своје извозне енергетске токове преоријентише тако што ће избећи Украјину, јер ће то Кијев аутоматски лишити корисне по њега (и Вашингтон) улоге „регулатора“ односа Москве и Брисела. Одатле и тежња администрације Барака Обаме да „ослаби позиције“ Русије на другим фронтовима „енергетских ратова“.[4]

„Турски ток“ има велике шансе да оживи“ – сигурна је већина експерата Турске.[5] Што се тиче ТАНАП-а, ипак је, ако ништа друго, а оно бар преурањено да се он разматра као озбиљна алтернатива „Турском току“. Пошто почне да ради руско-турски гасовод „руски гас ће се наћи на самом прагу Европљана и, у суштини, уклониће огромне потребе за друге алтернативне пројекте – констатује лист Dünya. Он сматра да пројекат „Турски ток“ у перспективи може да обједини у својој инфраструктури огромни блискоисточни регион. Такође констатује да ће центар за деобу гаса који се пројектује за турско-грчку границу представљати „чвориште“ коме ће се, раније или касније, придружити и ирански, ирачки, израелски и кипарски гас“…

У тежњи да на фронтовима енергетских ратова постигну зацртане циљеве Сједињене Државе појачавају притисак на Турску. Циљ тог притиска је да се турске власти натерају да прекину сарадњу са Русијом и да неопозиво прате налоге евро-атлантиста. Међутим, хронику неслагања Вашингтона и Анкаре не чине само питања енергетике. САД и НАТО у ствари показују своју сумњу према председнику Турске Реџепу Тајипу Ердогану у његово самостално вођење унутрашње и спољне политику своје земље. Са све већим негодовањем Запад прати покушаје турске власти да одржава што самосталнију улогу у региону „Великог Блиског Истока“, у оквиру концепције неоотоманизма. А та концепција нити је увек, нити је често прихватљива за архитекте „Новог светског поретка“.

Зато ни мало не чуди што су парламентарни избори у Турској постали сигнал за западне медије, експерте и политичаре, за јачање њихове критике Ердогана и његових истомишљеника. Критика се развија у складу са сценаријима „револуција у боји“. И мада је Запад за сада уздржан од директних захтева да се у Турској смени власт, пропагандна кампања води управо томе.

Методолошку базу за односе САД и Европске уније према изборима у Турској дао је један од најјачих рупора евро-атлантизма – новине The New York Times. У редакцијском чланку који носи назив „Тамни облаци над Турском“ председник и влада Турске су изузетно оштро нападнути. Конкретно, Ердоган се окривљује за праћење политичких опонената и новинара, за „затезање шрафова“ у друштву, праћење курса „политичких репресија“ и формирање „атмосфере мрака“ у тој земљи. Те америчке новине директно позивају администрацију Барака Обаме и вође других западних земаља да учине све како би се ситуација променила[6].

Слична реторика је у односу на Турску већ делимично постојала у лето 2013, када је влада применила силу против демонстранта у Истамбулу. И тада су игру водили амерички медији и институције каква је, конкретно, новинска кућа The American Interest. Она је кривила турске власти и Ердогана лично да тежи, ни мање ни више, него да у земљи заведе „режим султаната“[7].

При том је кампања против Ердогана била врло усклађена са његовим корацима који су водили јачању улоге Турске у Шангајској организацији за сарадњу и зближавање са Русијом. Резултат те пропагандне кампање је потврђен крајем 2013.године када су лидери Европске уније одлучили да привремено обуставе преговоре о ступању Турске у ЕУ.

Међутим, ефекат од западне кампање против Ердогана и његове Партије правде и развоја био је управо супротан ефекту на који су рачунали Вашингтон и Брисел. Прво је партија Реџеп Тајип Ердогана тријумфално победила на општинским изборима, а затим је у лето 2014, како се оно у народу каже, без пардона, Ердоган победио и на председничким изборима. То му је омогућило да за премијера постави свог истомишљеника и главног идеолога неоотоманизма, бившег министра иностраних послова Ахмета Давутоглуа. А једне од најчитанијих турских новина, Yeni Safak, врло тачно су формулисале најбитније факторе политике САД према Турској: „Ма колико то Сједињене Државе оспоравале, данас се у свету води борба за контролу енергената и за хегемонију – слично ономе што се већ дешавало у 18.веку.“ „Турска, као и било који други играч, неће да је положе на жртву географском детерминизму“ – подвлачи е у тим новинама.[8]

А ми сада пратимо нови корак у наведеној геополитичкој игри, на коју је Турска стварно осуђена ако ни због чега другог, а оно због свог географског положаја, битног за огроман евро-азијски регион. Тим пре, што су турске власти направиле нов корак у својој политици, који је за интересе САД много опаснији и истовремено изазовнији него што је то било растеривање демонстраната на тргу Таксим или чак и сарадња са Ираном. То је Споразум о реализовању пројекта „Турски ток“ који је потписан са Русијом.

Као последицу ситуације до које је дошло после истраживања резултата избора, према информацијама којима располажемо (9), одмах после завршетка избора може да се очекује прелазак унутрашњих и страних опонената на реализацију сценарија дестабилизације ситуације под паролом непризнавања резултата избора, и то према, конкретно, југословенском моделу из 2000.године и украјинском из 2004, али уз коришћење савремених информационих технологија.

Међутим, да би Запад могао да почне са таквом стратегијом, он турском друштву или бар његовом социјално најактивнијем слоју мора да понуди неки програм, што је потпуно немогуће учинити у условима садашње кризе у односима Брисела и Анкаре, нестабилности у комплетном Блискоисточном региону и све већим супротностима у сфери енергетике између САД и Турске. Против „револуције у боји“ у Турској су и објективне законитости друштвено-политичких процеса. Према једној од њих, која је формулисана још шездесетих година прошлог века од стране једног од највећих америчких социолога, Џејмса Дејвиса, унутрашње револуције долазе не у време највећих криза и не у време стабилног раста, већ у ситуацији када се „период дизања“ који људима даје наду смењује наглим падом[10] . У данашњој Турској такав прелом не постоји. Са једне стране, то значајно смањује могућност за „управљање социјалним протестом“ уз помоћ технологије револуција у боји“[11]. Осим тога, како то признају експерти из (такође америчке) агенције Bloomberg „Запад је навикао да прекида подржавање реформатора врло брзо после смене режима. Као резултат – земље настављају да пузе ка баруштини корупције. То се у Украјини десило после 2005, а последњих година – и у Грузији“[12]. Турцима је све то добро познато.

А што се тиче Реџепа Тајипа Ердогана – он је за сада миран, али истовремено не оставља без одговора све јачу критику која на његов рачун стиже преко океана. Чланак у New York Times-у је назвао „мешањем у унутрашње ствари Турске“, „кршењем граница слободе речи“ и скоком преко „граница дозвољеног“. Говорећи на симпозијуму „Примери земаља са председничким системом управљања и основна динамика председничког система са турског гледишта“ Ердоган је америчким новинарима поставио реторичко питање: да ли они могу „то исто да учине америчком руководству“[13]? Подједнако је упадљиво и то да противуречности између Америке и Турске настављају да се повећавају.

__________________________________

[1] http://top.rbc.ru/business/22/05/2015/555f60ac9a7947f8a28140e6

[2] http://www.vz.ru/news/2015/5/22/746844.html

[3] Milliyet, 21.05.2015

[4] Dünya, 21.05.2015

[5] http://inosmi.ru/overview/20150525/228210565.html

[6] The New York Times, 22.05.2015.

[7] http://www.the-american-interest.com/articles/2013/7/3/the-authoritarian-surge/

[8] http://yenisafak.com.tr/yazarlar/BercanTutar/yeni-guvenlik-mimarisi-jeo-politik-cogulculuk/39955

[9] http://www.kanalahaber.com/haber/gundem/secim-yasaklari-oncesi-son-anket-235165/

[10] Davies J. Toward a Theory of Revolution // American Sociological Review. Vol.27. 1962. P.5.

[11] Шульц Э. Управление социальным протестом как технология и содержание «Арабской весны» // Международный процессы. 2015. Январь-март. С.89.