Вашингтон прећутно Југоисточну Европу препушта Москви и Пекингу

Почетком 2012. је после бројних анализа и пројекција свима било јасно да ће руски председник Владимир Путин остати на челу Руске Федерације све до 2024. Како да руска опозиција у сарадњи са Западом никако не успева да доведе у питање Путинову популарност, Европска унија и САД биле су приморане да се прилагоде тој реалности. Отуда је занимљив документ који је 2012. у сарадњи са Европском комисијом објавила проф. Ирина Бушигина са Московског државног универзитета (МГИМО) и који на 145 страна до у најситније детаље анализира односе између ЕУ и Руске Федерације.

Иако се многима чини да су ЕУ и Русија у трајном сукобу, та анализа израђена је да би се израдио акциони план сарадње за будућност у готово свим секторима, од привреде, демографије, образовања, културе, па до два најважнија – енергетике и војно-безбедносног сектора.

Осим овог заједничког документа који даје одговоре на многа питања, руски експерти израдили су посебну пројекцију еволуције ЕУ управо до истека Путинове владавине, тј. до 2024. Дошли су до закључка да ће мере штедње које намећу Немачка, Француска и Велика Британија довести до тога да ће већина инвестиција бити усмерена ка земљама „старе Европе“,односно некадашњих чланица ЕЕЗ. Мањи дио средстава ће се обезбедити и за земље попут Пољске, Чешке, Словеније и Словачке, док ће за земље на југоистоку ЕУ остати само обећања. У ту групу спадају Грчка, Бугарска, Мађарска.

Анализирајући ту ситуацију, Русија је, заједно са Кином, израдила стратегију за јачање присуства у Југоисточној Европи. Те две земље кроз економске пројекте намеравају да створе „санитарни кордон“ према Западу,који би чинило пет држава са Балкана и једна из централне Европе – Грчка, Македонија, Србија, Бугарска и Мађарска.

Суштина плана су улагања у развој економије тих земаља како би се оне подигле на ниво коју су досегле земље Запада. То се у првом реду мисли постићи преко гасовода Јужни ток и Трансјадранског гасовода, чиме је Русија избацила из игре западни пројекат Набуко.

ОДУСТАЈАЊЕ ОД ПРО – Док се из односа ЕУ и Русије види да је од обостране користи да се постигне компромис (макар се некад морала користити и средства уцене, као што је нпр. „гасни рат“, који је 2006. Немачку присилио да одустане од проширења ЕУ на Украјину, Белорусију, Грузију и Молдавију, то се не би могло рећи и за САД. Оне су противракетним штитом и активностима у земљама које се граниче са Руском Федерацијом протеклих година подизале напетост до усијања. Москва је свесна да тај тихи рат не сме да изгуби и да мора да уруши кредибилитет политичког, економског и војног потенцијала Вашингтона и његових савезника. Објаве Викиликса и Едварда Сноудена, маневри руске флоте, одбрана Сирије и десетине тајних операција које су и данас у току само су део ове глобалне геополитичке утакмице коју играју Русија, Кина и САД.

Бивши заменик команданта ваздушне базе Отопени у Букурешту и војни аналитичар Валентин Василеску у анализи за Рéсеау Интернатионал је дао јасне одговоре на сва питања која су оптерећивала међународну јавност а тичу се односа снага између три суперсиле. Василеску објашњава да је Вашингтон после низа сукоба са Москвом на крају попустио и одустао од противракетног штита у источној Европи, и да је сву пажњу усмерио на Далеки Исток и све већу опасност која му прети од Пекинга, кога по сваку цену жели да блокира.

„Овај велики заокрет довео је до тога да су САД донеле одлуку о стварању поморско-ваздушног и копненог потенцијала на западном Пацифику (United States Pacific Command USPACOM) са више од 500 000 људи. Већина тих трупа тренутно чини део Централне команде (U.S. Central Command – USCENTCOM), одговорне за Блиски Исток и Јужну Азију. У протеклих десет година је та америчка команда 70 одсто својих снага користила за агресију на Ирак, Авганистан и за „арапско пролеће“. Будући да САД растућу претњу виде у Кини, вуку се потези који ће ослабити притисак на Блиски Исток, а појачати га на регион у коме Кина доминира – Далеки Исток и запад Пацифика“, пише Василеску.

Питање је да ли су САД предвиделе сложену ситуацију у којој се тренутно налазе а која је последица незаустављивог економског и војног раста Кине? Нема сумње да јесу. Већ раније је Пентагон разрадио план за повлачење већег дела снага из Источне и Јужне Европе. У преговорима са Москвом (који су са противракетним штитом у земљама бившег Варшавског пакта више личили на игру живаца) успјели су да добију гаранције да север Европе и Гибралтар, који су од кључне важности за одбрану америчких интереса, неће бити предмет преговора.

На самиту НАТО 2010. у Лисабону су понуду да на својој територији поставе делове америчког противракетног штита прихватили Португалија и Шпанија и већ 2012. потписан је уговор о распоређивању четири америчка разарача класе Арлеигх Бурке, опремљених системом Аегис у поморској бази Рота у Шпанији. Два од четири брода ће непрестано пловити Атлантиком дуж португалске обале. Потом је договорено да ће од 2013. шпанска ратна морнарица бити појачана фрегатом Алваро де Базан (Ф-100), такође опремљеном напредним противавионским системом Аегис, а једну или две би требало да добије и Португалија.

Фрегата Алваро де Базан је плод сарадње војне индустрије Холандије, Немачке и Шпаније, а те ће земље, уз Норвешку, распоредити своје фрегате у Балтичком, Северном леденом и Баренцовом мору и на тај начин противракетним штитом покрити територију коју штити НАТО.

Осим њих, ту је и Француска, која има сопствени противракетни штит и поседује ратни брод Монге (А601), посебно изграђен и опремљен да следи путање балистичких пројектила лансираних са француских подморница и да врши мониторинг испаљивања пројектила Ариане.

Потпуним премештањем целокупне америчке ПРО дуж обале Атлантика Европа се препушта руском утицају.

ИСТОЧНА ЕВРОПА И РУСИЈА Русија, осим Јужног тока, Трансјадранског гасовода и осталих економских пројеката, пристанком Вашингтона на премештање противракетног штита на запад ЕУ има у плану јачање геостратешког присуства. Значајно је потписивање споразума са Србијом, која је у априлу постала придружена чланица Организације уговора о колективној безбедности (ОДКБ), и то искључиво зато што Београд у уставу има клаузулу да Србија не може постати чланица ниједног и војног савеза, чиме је дала до знања да се то односи на НАТО. Са друге стане, занимљиво је постављање америчких противракетних батерија Стандард Миссиле-3 (СМ-3), које су до 2015. требало да бусу оперативне у бази Девеселу у Румунији. Изградња те базе од 2011, кад је потписан уговор између САД и Румуније, није била у питању све до пре неколико месеци. Међутим, из разговора румунског државног секретара за стратешка питања Богдана Аурескуа и америчког државног секретара за обрану Франка Роуза у мају у Букурешту, могуће је претпоставити како је дошло до одустајања САД. Иако је Роуз изјавио да је „Конгрес обезбедио средства и да ће се кренути са изградњом базе“, додао је да се „све стране морају додатно консултовати са Русијом, која са њима сарађује на питањима противракетне одбране“.

Румунски војни аналитичар Валентин Василеску, који је као бивши високи официр ваздухопловства добро упућен у оно што се догађа у његовој земљи, експлицитно тврди да „све говори да до изградње базе Девеселу никада неће доћи“.

Део стратегије Москве је и поновно окупљање распуштене совјетске Медитеранске пете флоте, која је била оперативна 1967-1992, а од пре неколико месеци поново је присутна у Медитерану. Према речима руског министра одбране Сергеја Шојгуа, „само у следеће три године ће Медитеранска флота, као и све остале које чине руску ратну морнарицу, бити опремљена са пет пута више високопрецизног најмодернијег наоружања“.

Модернизација руске ратне морнарице би требало да траје до 2020, до кад је планирано да у односу на тренутну ситуацију појача борбену моћ за 30 пута. Најава модернизације руске морнарице, као и целокупна реформа оружаних снага, почетком ове године била је тема неколико недеља заредом у свим светским медијима.

„Модернизација ратне морнарице је највећи приоритет за Русију, и у ту сврху ћемо до 2020. издвојити 657 милијарди долара“, изјавио је руски председник Владимир Путин почетком године.

КИНЕСКИ ПРОДОР Осим Русије, у Источној Европи је у економском смислу своју прилику видела и Кина, која није губила време и одмах је започела са улагањем у аутомобилску индустрију. Кинеска компанија за производњу аутомобила Great Wall Motor отворила је свој први европски погон за монтажу управо у Ловешу, на северу Бугарске. Great Wall Motor производи теренска возила, фургоне и мини-аутобусе, а свима је заједничко што их покрећу Мицубишијеви мотори и извозе се на тржиште ЕУ. Кинеска компанија BYD.Co, која производи електрична возила (аутобусе, аутомобиле итд.) отворила је фабрику у Брезнику, 50 км западно од Софије, а ускоро планира да покрене и производњу брзих возова, који ће повезивати Мађарску, Србију, Бугарску и Грчку.

Осим аутомобилске индустрије и производње возова, економије ових земаља се намеравају ојачати великим улагањима у модернизацију саобраћајне инфраструктуре, и то у свим секторима – путном и железничком, речном и ваздушном.

У Србији су се Кинези већ показали успешним у изградњи саобраћајница и моста на Дунаву и модернизацији аеродрома у Румунији. Пошто је директор аеродрома Отопени у Букурешту одбио кинеску понуду, прихватили су је у Будимпешти, која је постала центар за техничко одржавање хиљаду авиона компанија Air China, China Eastern Airlines и China Southern Airlines. Реч је о авионима који полазе из Кине и прелазе Атлантик или иду за Африку. Кинеским новцем је Мађарска изградила и брзу цесту, којом се од ремонтног центра долази до међународног аеродрома у Будимпешти.

У Србији су сви сагласни са изградњом брзе железничке линије која ће повезивати Београд и Будимпешту и којом ће возови саобраћати брзином од преко 300 км/х. Такођер се кренуло са изградњом појединих делова ауто-пута који ће повезивати Београд, Бургас, Софију, а од Софије Скопје у Македонији и Солун у Грчкој. Једна деоница Коридора 11 већ је у изградњи, као и аутопут Бар-Бољаре, на граници са Србијом, који такође гради кинеска компанија. Италија је покушала да упозори Србију на негативна искуства која су са кинеским компанијама имале афричке земље, али се Београд оглушио о то, преноси Пословни Дневник.

Највећи од свих је свакако пројекат који је тренутно у завршној фази израде студије изводљивости – реч је о пловном каналу који би повезивао Београд са луком Солун у Грчкој. Канал би полазио од Дунава и преко Мораве и Вардара избијао на Егејско море. Дужина би му била 1.200 километара и коштао би око 17 милијарди долара. За осам година би га изградиле кинеска државна компанија Кина-Пут и Мост-Корпорација, иста она која је изградила највећи мост на свету – Quingdao Jiaozhou Bau, који има шет трака и дугачак је 42,5 км.

Многи су пројекат пловног канала оценили као научну фантастику и као немогућ. Али подсетимо само са којом одлучношћу Кинези приступају договореном на примеру новог пловног канала који ће кроз Никарагву спајати Атлантик и Пацифик.

Кина је предложила да, уз канал Београд-Солун, модернизује пољопривредну производњу и изгради мрежу за наводњавање, чиме би Србију, Македонију и делом Грчку претворила у житницу Европе, док би за себе имала сигурно тржиште јер би каналом кинески производи, заобилазећи досадашњу руту преко Црног Мора, били допремани у срце Европе.

Да би разумели важност овог пројекта, довољно је напоменути да су Русија и Кина врло одлучно приступили његовом извођењу јер је 2011. Турска израдила пројекат Канал Истанбул, којим би се преко Мртвог мора Црно море повезало са Медитераном. Турским каналом би амерички ратни бродови могли да избегну рестрикције наметнуте Конвенцијом Монтреауx из 1936, која регулише пролаз ратних бродова кроз Босфор и Дарданеле. Турска је по завршетку студије прихватљивости и свим довршеним еколошким студијама утврдила да би канал био дугачак око 48 метара, широк 150 и дубок 25, али је после најаве Кине да ће градити канал Београд-Солун одустала јер би њен канал постао потпуно бескористан. Канал Истанбул је тако доживео исту судбину као гасовод Набуко.

РУСКО-КИНЕСКА САРАДЊА Ни политика Русије ни Кине према Европи (боље речено према југоисточној периферији ЕУ и земљама западног Балкана, које још нису део ЕУ) нису две засебне стратегије, него део заједничког плана, договореног још 2001, када су Ђианг Цемин и Владимир Путин у Москви потписали Уговор о добросуседским односима и пријатељској сарадњи.

Уговор предвиђа сарадњу у свим стратешки важним секторима економије, али је нагласио и висок ниво војне сарадње као и помоћ Русије Кини у решавању тајванског питања. Тим уговором посебно је наглашен заједнички наступ Москве и Пекинга према економским силама које су дефинисане као њихови највећи супарници на глобалном нивоу: Јапану, ЕУ и САД.

У почетној фази приоритет је био достава руске нафте кинеској привреди и руска помоћ у модернизовању заостале кинеске војске. Та сарадња довела је до тога да је Јапан, који је 42 године био друга економска сила на свету, 2010. први пут у историји остварио лошије резултате од Кине, чији је БДП премашио 5.878 милијарди долара и има констанатан раст од десет одсто годишње. Први зацртани циљ је постигнут.

Други циљ савеза Русија-Кина је ЕУ и одлука да се уложе велика средства у економије земаља на старом континенту. То је, према њиховом мишљењу, био главни предуслов да себи обезбеде продор на ограничено тржиште ЕУ и, како се чини, нису погријешили у процени.

Стратегију за остваривање зацртаног циља разрадила је Кина, која је у почетку тражила индиректсан приступ на европско тржиште. За то су се побринуле кинеске нафтне компаније, које су са Аевера Африке енергентима снабдевале земље на југу и југоистоку Европе. Међу тим пројектима је Трансмедитерански гасовод, који од Алжира преко Туниса допрема гас на Сицилију, потом гасовод Магреб-Европа, који преко Марока завршава у Кордоби и снабдева Шпанију и Португалију.

Кад је Кина предложила Мадриду и Лисабону да откупи већи део деоница јавних инвестиција, ове две земље су одбиле понуду на савет Француске и САД. У каквој се данас ситуацији налазе и Шпанија и Португалија нећемо посебно напомињати, али одбијање понуде подсећа на одлуке хрватске владе, која се предомишљала, па изгубила Јужни ток, а потом увела санкције Сирији у исто време кад је ИНА у тој земљи открила лежишта нафте која би јој обезбедила више десетина милијарди долара зараде. Случај Португалије и Шпаније говори да су силе попут САД и Француске спремне да деле савете, а за готово сигурне губитке не желе да сносе никакве последице.

Кинези су уложили новац и, заједно са либијском државном компамнијом НОЦ, 2004. године су пустили у погон гасовод Греенстреам, који је повезивао Либију и Италију. После агресије НАТО и свргавања Муамерра Гадафија, све кинеске компаније су се повукле из Либије, а на њихово место дошле су америчке и француске. Револуције на северу Африке и војна кампања у Малију су, између осталог, за циљ имале спречавање кинеског продора путем енергената на југ и југоисток Европе, тако да је Кина била присиљена да мења стратегију у ходу.

Што се тиче Грчке, она је уништена на други начин, за шта се побринуо ММФ. САД су на југоистоку Еуропе примениле стратегију спаљене земље и постављали послушничке владе како Кина и Русија не би имале што да траже. На другој страни, у републикама бившег СССР покренули су низ обојених револуција, од којих су за Вашингтон најуспешније биле оне у Грузији и Украјини, уз изузетно блиску сарадња са Азербејџаном. Обојеним револуцијама и постављањем марионетских влада, као и подршком чеченским сепаратистима у ратовима 1991-1996. и 1999-2005, САД су покушале да створе препреку за испоруку руског гаса у ЕУ. Како се све то завршило, не треба посебно напомињати. Чеченски сепаратистички покрет угушен је у крвавом рату. У Грузији Сакашвили завршава други мандат ове године, пошто је већ изгубио парламентарне изборе крајем 2012. У Украјини је Јулија Тимошенко на издржавању вишегодишње затворске казне.

У Србији, од које су и кренуле обојене револуције, процес демократизације земље прекинут је убиством премијера Зорана Ђинђића. После свега САД 24. марта 2004. хитно прима Румунију, Словенију и Бугарску у НАТО, а касније и Хрватску. Базе у Румунији и Бугарској, као и база Бондстил на Косову су Вашингтону од изузетне стратешке важности јер од њих до Црног мора, преко Грузије и Азербејџана, без икаквих проблема долазе до енергентима богатог Каспијског мора у срцу Азије.

Управо зато су Јужни ток и Трансјадрански гасовод највеће победе Русије у тихом рату са Западом. Избацујући из игре Набуко, свима је постало јасно да су САД изгубиле ову утакмицу, захваљујући упорности Москве и Газпрома, који ни у једном тренутку нису одустајали од Јужног тока. Руске напоре подржала је и Кина, која је са пројектима који су већ заживели, онима који се граде или су у припремној фази, показала Бриселу и Вашингтону да је итекако присутна у Југоисточној Европи.

Да би иронија била већа, САД нису поражене од Русије и Кине, него од свог властитог ега, и то зато што је једина алтернатива руском гасу онај ирански, а Вашингтон због Израела не сме ни да помисли на сарадњу са „техеранским клерицима, који су претња постојању јеврејске државе“.

То свакако није крај приче и у будућности ће сигурно бити још динамичних расплета у којима би земље попут Мађарске, Бугарске и Грчке (које, иако су у НАТО, не виде ништа спорно у економској сарадњи са Москвом и Пекингом), затим Србије и Македоније могле од сарадње са Русијом и Кином да извуку дугорочну корист.

Извор: Advance