israel_samirИзраел Шамир, утицајни шведски писац и новинар познат је и под именима Јоран Јермас и Адам Ермаш. Специјалиста је за арапско-израелске односе и јеврејску културу. Ово је његов говор одржан 5. октобра 2013. на Роудс форуму о дијалогу међу цивилизацијама.

Прво, добра вест. Америчка хегемонија је завршена. Силеџија је савладан. Очистили смо Рт добре наде, симболички говорећи, у септембру 2013. Са сиријском кризом свет је прошао кроз кључну помену савремене историје. Било је опасно, једнако ризично као са кубанском ракетном кризом из 1962. Изгледи за тотални рат били су велики јер је челична воља Америке и Евроазије допрла до источног Медитерана. Потрајаће док не видимо резултат онога кроз шта смо прошли, што је нормално за догађај такве величине. Превирања у САД, од луде јурњаве колима у Вашингтону до затварања савезне владе и могућег невраћање дугова, директне су последице тог догађаја.

Памтите ли Берлински зид? Када је срушен, био сам у Москви, писао за Хаарец. Отишао сам на конференцију за штампу са члановима Политбироа у хотел Президент и питао их да ли се слажу да је крај СССР и светског социјалистичког система сада веома близу. Био сам исмејан, било је непријатно. О, не, рекли су. Социјализам ће процветати због пада зида. СССР је пао две године касније. Наше сећање данас сабија те године у секвенцу, али у стварности је све то потрајало.

Најдраматичнији догађај из септембра 2013. био је обрачун у близини обале Леванта са пет америчких разарача и њиховим “томахавцима” упереним ка Дамаску, суоченим са руском флотом од једанаест бродова на челу са убицом носача ракетном крстарицом Москва, подржаном кинеским ратним бродовима. Две ракете лансиране према сиријској обали нису стигле на одредиште.

Један либански лист је, цитирајући дипломатске изворе, тврдио да су те две ракете лансиране из НАТО базе у Шпанији и да су оборене са руског брода системом одбране море-ваздух. Друго објашњење предложио је Азија тајмс, рекавши да су Руси својим јефтиним и моћним ГПС џемерима учинили скупе “томахавке” беспомоћним, дезоријентишући их и наводећи их да падну. Још једна верзија приписује лансирање Израелцима, било да су покушавали да покрену обрачун и пуцњаву или су само посматрали облаке, како они тврде.

Шта год да је разлог, после овог чудног инцидента, очекиване пуцњаве није било јер је председник Обама оставио своје оружје у футроли. Овоме је претходило неочекивано гласање у британском парламенту. Старо уважено тело одбило је част учествовања у нападу, који су предложиле САД. Ово је први пут за две стотине година да британски парламент не изгласа предлог да се започне рат, Британци обично не одолевају искушењу.

america-syria-russia-analysis-and-prophecy

После тога, председник Обама је одлучио да пребаци врућ кромпир Конгресу. Није био вољан да отпочне Армагедон на своју руку. Изгубљено. Конгрес није желео да иде у рат са непредвидивим последицама. Обама је покушао да застраши Путина на састанку Г20 у Санкт Петербургу, и није успео. Руски предлог за уклањање сиријског хемијског наоружања дозволио је председнику Обами да сачува образ. Ова незгода иде на рачун америчког хегемонизма, надмоћи и изузетности. Готово је са Манифест Дестинy. Сви смо научили од Холивуда: јунак се никад не повлачи, он потеже и пуца. Ако своје оружје остави у футроли, он није херој: уплашио се.

После тога ствари су почеле брзо да се распадају. Амерички председник имао је разговор са новим председником Ирана, на жалост Тел Авива. Побуњеничка “Слободна сиријска војска” одлучује да разговара са Асадом после две године борбе с њим, а њихова делегација стиже у Дамаск, остављајући исламске екстремисте на сувом. Предимензионирана, подршка Катара се руши. Пад владе и дугови постављају пред Американце нешто стварно о чему могу да воде бригу. Завршетком америчке хегемоније дани долара као светске резервне валуте су одбројани.

Трећи светски рат скоро да је започет, што су банкстери желели. Они имају превише дугова, укључујући и неодржив инострани дуг САД. Да су “томахавци” полетели, банкстери би се могли позвати на вишу силу и негирати дуг. Милиони људи би умрло, али милијарде долара биле би безбедне у трезорима ЈП Моргана и Голдман Сакса. У септембру свет је безбедно прешао преломну тачку, јер је председник Обама одбио да падне за банкстере. Можда је заслужио Нобелову награду за мир, на крају крајева.

Блиска будућност је пуна невоља, али ниједна није фатална. САД ће изгубити своје право да емитују доларе као извор прихода. Долар ће престати да служи као резервна светска валута, мада ће остати северноамеричка валута. Остали делови света ће прибећи својим еврима, јуанима, рубљама, боливарима или динару. Амерички војни трошкови мораће да се врате на нормалу, а укидање прекоморских база и наоружања ће омогућити становништву САД да кроз све прође прилично безболно. Нико неће желети да крене на Америку, свет се само уморио од њеног витлања сачмарицом. САД ће морати да нађу нови посао за све те банкаре, тамничаре, војнике, чак и политичаре.

Obama-orvel

Како сам током кризе био у Москви, посматрао сам овај развој догађаја онако како су га Руси видели. Путин и Русија били су под тешким притиском неко време:

– САД су подржавале и субвенционисале руску либералну и националистичку опозицију, а избори у Русији су представљени као велика превара. Руска влада је делегитимисана у извесној мери;

– “Закон Магнитски” америчког Конгреса овластио је америчку власт да хапси и плени имовину било ког Руса за кога сматра да није добар, без обраћања суду;

– Део руске државне имовине заплењена је на Кипру, где су банке у невољи;

– САД охрабрују Пуссy Риот, геј-параду у Москви итд. како би се промовисао имиџ Путина диктатора, непријатеља слободе и мрзитеља гејева – и све то преко медија у власништву западних и руских олигарха;

– Руска подршка Сирији је критикована, исмевана и представљана као бруталан чин лишен човечности. Истовремено, стручњаци западних медија изражавали су уверење да ће Русија, извесно, дићи руке од Сирије.

Као што сам раније писао, Русија није имала намеру да преда Сирију због неколико добрих разлога: била је савезник; затим, сиријски православни хришћани веровали су у Русију; рат се геополитички сувише приближавао руским границама. Али главни разлог је била нелагодност Русије због америчке ароганције. Руси су сматрали да тако важне одлуке треба да донесе међународна заједница, што значи Савет безбедности УН. Нису били ради да САД преузима улогу светског арбитра.

Године 1990. Русија је била веома слаба, и није могла да ефикасно протестује, али је била огорчена када је Југославија бомбардована и када су се НАТО трупе помериле на исток, кршећи обећање САД Горбачову. Либијска трагедија још је једно кључно место. Ту несрећну земљу НАТО је бомбардовао, и она се на крају распала. Од најпросперитетније афричке државе претворена је у најјаднију. Руско присуство у Либији било је прилично ограничено, али ипак Русија је тамо изгубила неке инвестиције. Русија је била уздржана у гласању о Либији јер је то био став тадашњег руског председника Дмитрија Медведева, који је веровао у фер игру са Западом. Ни на који начин Путин није био спреман да препусти Сирију истој судбини.

rat u siriji

Руска побуна против америчке хегемоније почела је у јуну, када је авион Аерофлота из Пекинга, носећи Еда Сноудена, слетео у Москву. Американци су притисли сваки тастер кога су могли да се сете како би га вратили. Активирали су цео спектар својих агената у Русији. Само неколико гласова позвало је Русију да пружи Сноудену сигурно уточиште, али наши гласови су превладали. Упркос притиску САД, Сноудену је одобрен азил.

Следећи корак била је сиријска ескалација. Не желим да идем у детаље о наводном хемијском нападу. Према руском мишљењу, није било и није могло бити разлога за САД да једнострано делују у Сирији или било где другде. На неки начин Руси су вратили право народа на своје заслужено место. Свет је постао боље и сигурније место.

Ништа од свега овога није могло бити остварено без подршке Кине. Азијски гигант сматра Русију својом “старијом сестром” и ослања се на њену способност да се избори са “округлим очима” (азијски израз за белце, посебно Американце – прим. прев.). Кинези у свом мирном и скромном маниру играју заједно са Путином. Проследили су Сноудена у Москву. Ставили су вето на антисиријске нацрте у Савету безбедности УН, послали су своје ратне бродове у Медитеран. Зато је Путин устао не само за Русију већ и за читаву масу Евроазије.

Црква је подржала Путинове напоре, не само Руска црква, већ су католици и православци били уједињени у супротављању кампањи САД за подршку побуњеницима који масакрирају хришћане. Папа се обратио Путину као браниоцу цркве, исто су учиниле и цркве у Јерусалиму и Антиохији. Папа је готово запретио да ће екскомуницирати Оланда, и та прикривена претња импресионирала је француског председника. Дакле, Путин је добио подршку и благослов православног патријарха и папе: такав двоструки благослов је изузетно ретка ствар.

Било је много узбудљивих и напетих тренутака у сиријској саги, довољно да се испуне томови. Покушај да се Путин потчини на састанку Г8 у Ирској био један од њих. Путин је требало да се састане са уједињеним фронтом Запада, али је успео да окрене неке од њих на своју страну, посејавши семе сумње у срца других тако што их је подсетио на сиријске побуњеничке поглавице који једу људска срца.

putin-na-g8

Предлог да се елиминише хемијско оружје Сирије је вешто постављен: Резолуција Савета безбедности УН блокирала је могућност напада на Сирију под окриљем седмог поглавља. Зачудо, Руси су победили у овом натезању конопца међу моћницима. Алтернатива је била страшна: Сирија ће бити уништена као Либија, што би довело до следећих последица: израелско-амерички напад на Иран био би неизбежан; оријентално хришћанство би изгубити своју колевку; Европа би била преплављена милионима избеглица; Русија би доказано постала ирелевантна, сва у приче и неактивна, подједнако важна као и Боливија, чији председнички авион може бити задржан и претресан до миле воље. Немоћна да брани своје савезнике и свој став, Русија би само изашла као “морални победник”, што је еуфемизам за пораз. Све што је Путин урадио за 13 година било би изгубљено, Русија би се вратила тамо где је била 1999, када је Клинтон бомбардовао Београд.

Врхунац овог сукоба је достигнут у Обаминој и Путиновој полемици о изузетности. Њих двојица нису у почетку били у добрим односима. Путина је нервирало то што доживљава као Обамину неискреност и лицемерје. Човек који је са дна дошао до самог врха, Путин негује способност да искрено разговара са људима из свих сфера живота. Његов отворен разговор може бити шокантно бруталан. Када му је један француски новинар нешто добацио о питању права чеченских сепаратиста, одговорио је: “Муслимански екстремисти (такфири) су непријатељи хришћана, атеиста, па чак и муслимана, јер сматрају да је традиционални ислам непријатељски расположен према циљевима које су сами поставили. А ако желите да постанете исламски радикал и спремни сте да се обрежете, позивам вас у Москву. Ми смо земља са више вера, имамо стручњаке који могу да то ураде. И ја ћу их посаветовати да изврше операцију тако да ништа више неће расти на том месту поново.”

Још један пример његовог шокантно искреног говора догодио се на Валдајском форуму, када је одговорио Бриџет Кендал с ББЦ. Она је питала да ли опасност од америчких војних удара заиста може бити корисна у Сирији да би ова земља пристала да јој се оружје стави под контролу? Путин је одговорио: “Сирија има хемијско оружје као одговор нуклеарном арсеналу Израела”. Он је позвао на разоружање Израела, позивајући се на Мордекаја Вануну као пример једног израелског научника који се противи нуклеарном оружју. (Мој интервју са Вануном недавно је објављен у највећем руском дневном листу и привукао је извесну пажњу).

Путин је покушао искрено да разговара са Обамом. То знамо преко процурелог записника поверљивог разговора Путина и Нетањахуа. Путин је назвао Американца и питао га: “Шта је поента у Сирији?” Обама је одговорио: “Ја сам забринут што Асадов режим не поштује људска права”. Путин је готово повраћао од чистог лицемерја тог одговора. Он је то схватио као одбијање Обаме да разговара с њим очи у очи.

У периоду сиријске кризе, Обама је апеловао на људе у свету у име америчке изузетности. Политика САД “је оно што чини Америку другачијом. То је оно што нас чини изузетним”, рекао је. Путин је одговорио: “Изузетно је опасно охрабривати људе да виде себе као изузетне. Сви смо различити, али, када тражимо Божји благослов, не смемо заборавити да нас је Бог створио једнаке.” Ово није било само идеолошко, већ теолошко супротстављање.

putin_sir_h3

Као што сам надугачко изложио, САД су изграђене на јудејској теологији изузетности – бити изабран. То је земља Старог завета. То је дубљи разлог за посебан однос САД и Израела. Европа пролази кроз фазу отпадништва и одбацивања Христа, док Русија остаје дубоко хришћанска. Њене цркве су пуне, они благослове једно друго за Божић и Васкрс уместо да имају “неутралне празнике”. Русија је земља Новог завета. Одбацивање изузетности, изабраништва, јесте основни принцип хришћанства.

Зато, ок организовано америчко јеврејство подржава рат, проклиње Асада и позива на америчку интервенцију, јеврејска заједница у Русији, веома бројна, богата и утицајна, не подржава сиријске побуњенике, већ стаје уз Путина да се сачува мир у Сирији. Исто важи и за Иран, где богата јеврејска заједница подржава легитимну владу у Сирији. Чини се да су земље вођене јаким традиционалним црквама имуне на реметилачке утицаје лобија, док државе које немају такву цркву – САД и или Француска – потпадају под утицај и усвајају нелегални интервенционизам као норму.

Како америчка хегемонија опада, гледамо ка неизвесној будућности. Абнормално велика америчка војска и даље може да направи хаос, рањена звер је најопаснија. Американци би требало да послушају Рона Пола, који је позвао да се укину војне базе у иностранству и смање расходи за војску. Норме међународног права и суверенитет свих држава треба поштовати. Људи у свету ће поново волети Америку када престане са њушкањем и малтретирањем. То није лако, али већ смо испреговарали Рт и стекли Добру Наду.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Догодио се слом америчке хегемоније у свету

* Обавезна поља