Фукујама интервју – Расте могућност сукоба Америке и Кине

Мислим да Кина није мотивисана само економским разлозима, већ и спољнополитичким и стратешким циљевима када улази у овакве пројекте на Балкану, казао је за Радио Слободна Европа (РСЕ) Френсис Фукујама, професор Универзитета Стенфорд и аутор чувене књиге Крај историје и последњи човек.

„Ово је део процеса 17+1 (17 земаља Југосточне и Централне Европе + Кина) где је Пекинг осетио да је то начин да оствари утицај у држави чланици НАТО-а (Црној Гори) која настоји да се приближи Европи. Због тога је Кина била вољна да уђе у пројекат који није имао економско оправдање и, нажалост, у томе су имали локалног партнера, господина (Мила) Ђукановића који је пристао на те услове“, истиче Фукујама.

Иако Кина и Русија настоје да искористе вакуум на Балкану створен замором од проширења Европске уније (ЕУ), Фукујама сматра да европски блок треба да инсистира на минимуму стандарда које земље аспиранти из ове регије треба да испуне.

„ЕУ заправо има добар разлог за опрез приликом пријема земље попут Србије јер мислим да постоје неке нелибералне и аутократске тенденције у тој држави. И то, као што смо рекли, отвара пут Кини. То је део нормалне геополитике, да постоји ова врста надметања. Али, на крају, мислим да ако Србија или било која земља на Балкану жели да буде део Европе, мора да направи суштински избор вредности, да ли жели бити либерална демократија или нелиберални, полуауторитарни тип државе“, наглашава Фукујама.

Он је критиковао ЕУ због склапања инвестиционог споразума са Кином, чију је ратификацију Европски парламент ставио на чекање.

„Мислим да Кина представља форму тоталитарне владе која је сваке године све гора откако је Си Ђинпинг постао председник 2013. Стога ће, како време буде пролазило, бити неизбежан сукоб не само вредности већ и геополитичких интереса. Мислим да расте могућност сукоба са Кином и то је нешто што морамо планирати – звали то Хладним ратом или не“, оцењује Фукујама.

У опширном интервјуу за РСЕ, он је говорио и томе да ли ће Кина једног дана надмашити САД, о поређењу Немачке уочи Првог светског рата и садашње улоге Кине, да ли су популизам и ауторитаризам само симптом дубљих проблема са којима се суочава демократија, те зашто се неолиберални модел, познат као реганомика, приближава свом крају у САД.

Осврнуо се и на многобројне критике да су његове оцене у књизи Крај историје, објављене у време пада Берлинског зида 1989. године, биле претерано оптимистичне и погрешне.

„Крај историје није било предвиђање шта ће се десити у глобалној политици, већ постављање питања о модернизацији и куда она води. То је значење појма ‘крај историје’. Ако се историја односи на процес модернизације, онда се поставља питање шта чини најмодерније друштво. У том смислу не сматрам да је мој закључак погрешан.

Друго, на крају књиге Крај историје постоји знак питања што значи да нисам тврдио да ће се моје опсервације нужно остварити. У књизи сам у више наврата помињао грчку реч ‘thymos’, тачније да би тежња људи за признањем могла усмерити политику у правцу који би угрозио демократију у будућности. Чини ми се да се много од тога већ дешава“, истиче Фукујама.

Професоре Фукујама, хвала Вам што говорите за Радио Слободна Европа. Најпре о улози Кине на Балкану. Црна Гора је саопштила да јој је потребна помоћ Европске уније да отплати огроман кинески кредит од милијарду долара за контроверзни пројекат ауто-пута који ју је довео у тешку финансијску ситуацију. Али, ЕУ је навела да „не враћа кредите трећим странама“. Шта ће се догодити ако Црна Гора не буде могла да плати? Хоће ли Кина заиста узети земљу и имовину на име гаранције, као што се то десило у Шри Ланци?

– Нисам довољно упућен у текст уговора о концесији, али знам да Кина често захтева гаранције у уговорима о кредитима и да то јесте могућност. Ипак, Кина има више опција и као и други зајмодавци може једноставно испреговарати услове уговора, одложити плаћање, изменити каматне стопе. То су ствари које обично раде зајмодавци у пословању са земљама које упадну у невоље, тако да стварно не знам како ће одговорити у случају Црне Горе.

Скоро четвртина црногорског дуга, који је прошле године достигао 103 одсто БДП-а, отпада на Кину. Кинески зајмови се не нуде са повољнијим каматним стопама у односу на европске банке. Сам ауто-пут у Црној Гори је изузетно скуп (23,8 милиона долара за километар). Уз то, Кина условљава давање кредита ангажовањем својих компанија на пројектима, продајом свог материјала, а упитан је и квалитет њихових радова. Како онда Кина уопште мами земље у дужничку замку?

– Мислим да је проблем у томе што је Кина спремна да финансира пројекте које су западне банке и друге институције одбиле да финансирају јер нису имали никаквог економског оправдања. Ово је очито случај код кинеског ауто-пута (у Црној Гори). Било је покушаја да се направи конзорцијум западних банака и компанија које би га финансирале, али када су банке на крају направиле експертизу, саопштиле су да приходи од тог пута једноставно неће оправдати огроман трошак и да га неће финансирати.

Мислим да Кина није мотивисана само економским разлозима, већ и спољнополитичким и стратешким циљевима када улази у овакве пројекте. Ово је део процеса 17+1 (17 земаља Југосточне и Централне Европе + Кина) где је Пекинг осетио да је то начин да оствари утицај у држави чланици НАТО-а која настоји да се приближи Европи. Због тога је Кина била вољна да уђе у пројекат који није имао економско оправдање и, нажалост, у томе су имали локалног партнера, господина (Мила) Ђукановића који је пристао на те услове. Али, то није био мудар договор у то време што је постало очито како се пројекат одвијао.

Да ли је реч о корупцији или ауторитарној склоности председника Црне Горе Мила Ђукановића, Србије Александра Вучића и мађарског премијера Виктора Орбана према кинеском политичком моделу? Или се ради о оба ова аспекта, дакле наклоности ка ауторитаризму и локалној корупцији?

– Претпостављам да је у питању обоје. Када је реч о корупцији, једноставно не знамо да ли је било мита или других финансијских подстицаја. Кина то ради на другим местима али не мислим да можемо указати на конкретне примере у овом случају, што не значи да се то није десило. Мислим да је фокусирање на ауторитарне лидере дефинитивно део кинеских правила игре.

Да нешто разјаснимо, господин Ђукановић је био легитимно изабран, али је сигурно неприкосновена личност у црногорској политици у последње две деценије. Био је у стању да прогура овај пројекат упркос противљењу знатног дела цивилног друштва и активиста у својој земљи. Међутим, због велике, унилатералне моћи коју је имао, одобрио је пројекат и увукао целу земљу у проблем.

Кина продубљује свој упориште на Балкану кроз инфраструктурне и енергетске пројекте. Пекинг је такође почео да гради чвршће политичке везе у региону успостављајући свеобухватно партнерство са Србијом. Српске власти су на велика звона хвалиле кинеског председника Сија Ђинпинга пре годину дана због помоћи у медицинском материјалу, а сада увоза кинеских вакцина. У Београду се довршава нови Кинески културни центар на месту бивше кинеске амбасаде уништене у НАТО бомбардовању 1999. године. Поставља се питање како ће се повлађивање Кини одразити на европски пут Србије?

– То је настојање да се Кина користи као полуга против ЕУ која је уздржана према проширењу због проблема које има са неким новијим чланицама из источне Европе. И то оклевање је отворило пут Кини, али на крају то није добро за инволвиране државе јер, као у случају Црне Горе, оне се пренапрегну преко својих могућности, упадну у дужничку замку и не остваре економски раст који су очекивале.

Истина, политичари остварују краткорочне бенефите јер су у могућности да објаве да су добили милијарде долара кинеских инвестиција, што отвара простор за раст и запошљавање, али, нажалост, већина тога се никада не оствари.

Осим ове полуге, у случају Србије да ли је њен мултивекторски приступ међународним односима, односно истовремено фокусирање на ЕУ, САД, Русију и Кину, пука рефлексија из времена Југославије када је Тито балансирао између Запада и Истока, или политичка игра која има за циљ да легитимише свој све аутократскији режим?

– Мислим да је у питању обоје. Сваки лидер би у тој ситуацији покушао да окрене ове различите стране једну против друге. ЕУ заправо има добар разлог за опрез приликом пријема земље попут Србије јер мислим да у њој постоје неке нелибералне и аутократске тенденције.

И то, као што смо рекли, отвара пут Кини. То је део нормалне геополитике, да постоји ова врста надметања. Али, на крају, мислим да ако Србија или било која земља на Балкану жели да буде део Европе, мора да направи суштински, вредносни избор, да ли жели да буде либерална демократија или нелиберални, полуауторитарни тип државе. Док не направе тај избор мислим да ће се налазити у некој позицији – између.

Али, имамо и унутар ЕУ ауторитарне и популистичке режиме као у Мађарској, Пољској. Веома су снажни такви покрети чак и у земљама развијене демократије, попут Италије и Француске.

– Да не говоримо о Сједињеним Државама. Бивши председник (Доналд) Трамп био је део овог популистичког покрета. То је нешто што данас погађа многе демократије и мислим да је то можда највећа претња демократској пракси у западним земљама у дужем периоду.

Чини се да је то за Кину одлична прилика да узнемирава и иритира ЕУ и Запад. Некадашњи европски комесар за проширење Јоханес Хан 2018. назвао је балканске земље потенцијалним кинеским „Тројанским коњима“ међу будућим чланицама ЕУ. Какве су последице и по балканске земље и ЕУ, с обзиром да Кина и Русија покушавају да искористие вакум створен замором од проширења унутар Европске уније?

– То знатно ограничава ЕУ јер њена спољна политика мора да се води консесуално. Ако се једна чланица, као рецимо Мађарска, успротиви критиковању третмана Ујгура или кршењу људских права које спроводи Кина или њеној политици према Хонгконгу, онда ће било која мера ЕУ бити блокирана. То чини ове кинеске упаде у циљу јачања утицаја у источној Европи веома ефикасним средством јер ограничава политичко деловање ЕУ.

Постоји ли опасност да балканске земље, пре свега Србија и Црна Гора, упадну у кинеску орбиту јер њихово приступање ЕУ није вероватно у догледној будућности? Да ли Европска унија чини стратешку грешку подижући лествицу за приступање, што приморава земље претенденте да траже алтернативне опције, јер схватају да је придруживање ЕУ далека будућност?

– То је опасност, али постоје добри разлози зашто ЕУ жели да очува минимум стандарда за пријем нових чланица. Мислим да су Мађарска и Пољска, као што сте поменули, пример назадовања унутар ЕУ поткопавајући многе европске вредности и идеале када је реч о владавини права и слично. То је ослабило ЕУ као светионик либералне демократије у свету. Тако да постоји добар разлог за опрез око пријема нових чланица које се нису квалификовале када је реч о изградњи институција.

Као што у ЕУ постоји замор од проширења, на Балкану се јавља на неки начин замор од чекања. Раширен је осећај у регији да ове земље никада неће бити део ЕУ и да ће се у будућности кретати према руској или кинеској сфери утицаја. Можете ли замислити да ће у неком тренутку балканске државе напокон постати део ЕУ?

– Ја могу то да замислим. Мислим да су неке балканске земље направиле велике кораке у побољшању својих институција. Добар пример је Северна Македонија која је решила спор са Грчком, прихватила ново име, има нову реформску владу, постала је чланица НАТО-а и мислим да је то полазна тачка за сваку земљу која осећа замор, да побољша своје институције.

То није само гест добре воље зарад ЕУ, већ нешто што је добро за саму земљу. Мислим да је потребна таква врста реформи и ако се могу убрзати то ће помоћи и позицији ових земаља у ЕУ, а и њима самима да достигну нешто што личи на истинску владавину права.

Али, нажалост, Северна Македонија је изолован пример. Не знам колико сте упознати са балканском политиком али ове године ће бити обележено 30 година од распада Југославије и ратова који су уследили, а при том је преовлађујући наратив и односи између држава наследница скоро исти као уочи распада Југославије. Иначе, добри суседски и регионални односи су предуслов за пријем у ЕУ. Многи су песимистични када је реч о будућности ових земаља, поготово успостављање истинског мира, помирење и добре сарадње на Балкану.

– Свестан сам тих препрека за чланство у ЕУ и реформу институција. Само желим рећи да је било примера где су институције ојачане и мислим да је право питање шта је алтернатива? Да ли је то јачање ауторитарне власти са високим нивоом корупције и допуштање Русији и Кини да стекну јако упориште у тој регији? Мислим да то, такође, није веома привлачна алтернатива.

Говорићемо касније о проблемима са којима се суочава демократија. Али, национализам је најснажнија идеологија и политика на Балкану као и, нажалост, у већем делу света. Зашто су национализам и политике из 19. века и даље толико снажне у поређењу са другим политичким опцијама?

– То је тачно, живимо у свету оснаженог национализма. Од национализма смо се одмакли, барем у Западној Европи након 1945. године, јер је довео до два светска рата и ужасног колапса европске цивилизације. Невоља је у томе што су многи људи заборавили како је изгледала ситуација када је национализам измакао контроли. Балкан је то искусио у ратовима 1990-их и не мислим да ико жели да се врати у ту ситуацију, тако да се националистички политичари играју ватром.

Да пређемо на међународна питања. Европска унија је постигла у јануару инвестициони споразум са Кином, који је критикован у смислу да Брисел на тај начин повлађује Пекингу, док Емануел Макрон позива на европску стратешку аутономију. Европски парламент је у међувремену зауставио ратификацију споразума. Све у свему, да ли ће то отежати усклађивање политике ЕУ и САД према Кини?

– Мислим да неће. Тај инвестициони споразум са Кином је био велика грешка. Постоје бројни европски политичари који су у заблуди мислећи да Европа може да балансира између Кине и САД окрећући једне против других, да бира да сарађује са једнима па онда са другима у зависности од питања. Мислим да Кина представља форму тоталитарне владе која је сваке године све гора откако је Си Ђинпинг постао председник 2013. Стога ће, како време буде пролазило, бити неизбежан сукоб не само вредности већ и геополитичких интереса.

Тако да сматрам да Европа нема други избор већ да стане на страну других либералних демократија у супростављању кинеским тоталитарним поступцима и ширењу геополитичког утицаја. Надам се да ће инвестициони споразум остати замрзнут и да неће постати закон у Европи.

Међународна заједница је постала опрезнија према намерама Кине након избијања пандемије коронавируса. Председник САД Џо Бајден настоји да створи ширу алијансу која би обуздала Кину. Да ли ће то онемогућити остварење кинеских геостратешких амбиција?

– То је велико питање за наредну генерацију, јер је Кина моћна и њен успон ће се наставити. Све моћне државе испољавају свој утицај на разне начине и то је нешто са чим ће западне земље морати да се изборе у будућности. Мислим да је њихов проблем што су често подељене, као што су сада ЕУ и САД по бројним питањима попут инвестициононг споразума (са Кином). Западне земље ће моћи да се одупру Кини само ако се договоре да сарађују. То је пројекат на којем сви треба сада да радимо.

Бајден намерава да преокрене Трампову политику „Америка на првом месту“. Шта ће то значити за САД у решавању главних међународних питања, попут суочавања са Кином? Да ли ће Бајденова администрација покушати да се на виспрен начин позабави са Кином или ће наставити поступак „раздвајања“ који је покренула Трампова администрација?

– Мислим да, у ствари, има доста континуитета са оним што је Трамп започео и Бајден наставио када је реч о Кини. Бајденова администрација је јасно ставила до знања да се никада нећемо вратити на пријатељске односе које су САД и Кина имале пре 2013. године те да ће бити доста надметања у њиховим односима.

Међутим, велика разлика је у томе што је Трамп напао све наше демократске савезнике попут Немачке, Кореје у исто време када је нападао Кину. Но, као што сам рекао, није могуће ефикасно суочавање са Кином ако не постоји снажна солидарност међу демократским државама, а сматрам да је већа шанса да се то догоди током Бајденове администрације.

Да ли ће Бајден истрајати на царинама које је увео Трамп, односно да ли ће се у некој мери наставити трговински рат САД и Кине?

– Нисам сигуран да ће се рат тарифама наставити. Међутим, генерално се преиспутује модел глобализације којег смо имали претходне деценије. Постоји уверење да су многе државе у Европи и Северној Америци постале превише зависне од Кине. То видимо у областима попут заштитне и медицинске опреме, полупроводника и других роба где контрола Кине над производњом и технологијом води ка стратешкој рањивости уколико се приближимо отвореном конфликту.

Стога мислим да ће сви настојати да осигурају ланце снабдевања у земљама које ће и даље бити пријатељске и то је промена која ће се десити на овај или онај начин у наредних неколико година.

То сам управо хтео да вас питам, да ли ће постпандемијски свет доживети дубоке промене у глобализацији у смислу преусмеравања ка такозваној глобализацији 2.0, што ће водити мањој зависности од ланаца снабдевања из Кине?

– Мислим да је та промена почела пре пандемије са стратешким „раздвајањем“, што је много више подстакла Кина него САД и Европа. Кина је постала агресивна у својој спољној политици на начин на који није била пре 2013. године.

Испољава територијалне претензије према Индији, у Јужном кинеском мору и другим областима, затим настоји да оснажи утицај у међународним институцијама. Стога мислим да је природно да демократске државе реагују на овакво ширење кинеског утицаја јер, као што сам рекао, та земља заступа потпуно другачији систем вредности.

Поставља се питање шта Кина жели на међународном нивоу? Да доведе у питање постојећи западноцентрични глобални поредак тражењем већег утицаја унутар њега, или стварање алтернативног међународног система што се може закључити из иницијатива попут Шангајске организације или Брикса, иако то нису толико кохерентне асоцијације?

– Мислим да можда ни сами Кинези немају јасну идеју о томе шта желе. Сматрам да су се у много чему окористили од постојећег либералног поретка јер им је омогућио да извозе у западне земље што је била основа за њихов економски раст у последњих 30 година.

Са друге стране, они јасно желе већи утицај на међународне институције. Због тога су покренули иницијативе као што су „Појас и пут“, Азијска инфраструктурна инвестициона банка, затим настоје да убаце што више својих људи у бројне међународне организације, не нужно да би створили паралелни систем, већ да осигурају да оне служе интересима кинеске спољне политике.

Да ли идеја „Кимерике“ – реч је о термину Најла Фергусона – дефинитивно припада историји? Да ли су САД и Кина на путу сукоба који би могао довести до новог хладног рата?

– Увек сам сматрао да је смешна ова идеја да би Кина и Америка могле да заједно предводе свет. Не можете имати договор између две идеолошки супростављене земље о вођењу глобалних питања. Кина нема много савезника, док их САД имају.

Стога је главни задатак Вашингтона да успостави добре односе и дели терет са савезницима, тако да западне земље могу као блок да се супроставе ауторитарном утицају у различитим деловима света. У том смислу за САД су важнији односи са другим демократским државама него билатерални са Кином.

Да ли постоји опасност од новог Хладног рата, или је он већ почео а да ми нисмо тога ни свесни?

– Зависи како дефинишете Хладни рат. Мислим да расте могућност сукоба са Кином и то је нешто што морамо планирати – звали то Хладним ратом или не. Сматрам да је значајна разлика у односу на Хладни рат у томе што је ривалство између САД и Совјетског Савеза утицало буквално на сваку фазу њихових односа.

Истовремено, данас постоје веома снажни заједнички интереси у економији, трговини и инвестицијама између САД и Кине, Европе и Кине, што је другачија ситуација од Хладног рата када је Совјетски Савез тежио да буде што аутономнији. Дакле, још нисмо достигли тај ниво, али је у току „раздвајање“ и мислим да ће се оно наставити.

Међутим, чињеница је да је и Совјетски Савез почео да извози нафту и гас 1980-их у Европу, па чак и раније, и тако даље.

– Да, почео је. Хладни рат је постајао умеренији, били су ти различити споразуми попут ОЕБС, затим о контроли наоружања, тако да чак ни током Хладног рата није постојало свеопште непријатељство. Зато сам и рекао да треба дефинисати шта значи Хладни рат.

Било би веома интересантно ако је могуће повући историјску паралелу. Да ли би се улога Кине данас могла упоредити са позицијом Немачке уочи Првог светског рата? Наиме, политичка и економска моћ Немачке почела је убрзо да расте након уједињења 1871. године, настојећи да преобликује светски поредак. Такође је била ауторитарна земља попут данас Кине. Све у свему, тежња Немачке за већим међународним утицајем довела је до Првог светског рата. Да ли та опасност постоји и данас јер су Уједињене нације у ћорсокаку и подсећају на Друштво народа створено после Првог светског рата, које је било нефункционално и нестало је у тренутку када је човечанство склизнуло у Други светски рат?

– Свакако да постоји одређена паралела. Генерално, мислим да било која сила у успону представља претњу глобалном поретку јер се са променом равнотеже снага, мењају и односи, расту амбиције држава са порастом њиховог богатства и војне моћи. Видимо да се све то дешава у случају Кине. Но, нисам сигуран да треба посматрати конкретно овај немачки модел.

У историји је било бројних примера у којима је раст моћи нових сила дестабилизовао међународну политику. У извесној мери то се дешава са свим земљама, не само ауторитарним. У периоду између 1989. и 2008. године када су САД биле доминантне, чиниле су такве ствари које иначе не би да је била мања концентрација моћи у Вашингтону – попут инвазије на Ирак. У том смислу, то није нешто што је специфично само за Кину. Свака велика, моћна земља у успону жели да демонстрира своју снагу.

Бајден је упутио злослутну поруку у недавном обраћању припадницима војске у Вирџинији, истакавши да његов кинески колега Си Ђинпинг верује да ће Пекинг „поседовати Америку“ у наредних 15 година. Да ли ће Кина у одређеном тренутку надмашити САД као водећа светска сила?

– То стварно не знамо. Све зависи од политике. Кина сада делује веома кохезивно и стабилно, али да ли ће њен политички систем остати такав током наредне генерације, ми то једноставно не знамо. Постоји вероватноћа да Кина у једном тренутку претекне САД када је реч о укупном бруто друштвеном производу (БДП). Можда је то већ учинила ако се БДП мери према параметрима куповне моћи (parity purchasing power).

Међутим, Кина је још далеко од америчких прихода по глави становника, а и суочава се са значајним демографским искушењима због смањења броја становника. То ће временом неминовно довести и до пада економског раста.

Као што сте поменули, Кини недостаје и мека моћ (soft power), за разлику од САД које још увек имају моћ привлачења других широм света упркос многим унутрашњим проблемима. Кина има свега неколико истинских савезника.

– То је тачно и важан је елемент надметања јер многи људи, без обзира на све америчке проблеме, и даље желе да живе у њој и да се у њу уселе ако је то могуће. Истовремено, мало ко са стране жели да живи у Кини иако се можда диве њеном економском расту и моћи.

Русија и Кина имају усаглашене ставове у супротстављању Западу. Да ли је њихова комбинована моћ већа од оне којом су располагали Совјетски Савез и његови сателити у Источној Европи? Амерички председник Ричард Никсон направио је историјски заокрет путом у Кину почетком 1970-их како би оснажио позицију према Совјетском Савезу. Да ли постоји шанса да САД сада увере Русију да је њихов стварни противник Кина, а не Запад, као што је истакао Хенри Кисинџер?

– Знате, то је класична геополитика. Реч је о променама и склапању савезништава у циљу уравнотежавања моћи са доминантном силом. За сада су та доминантна сила САД, чиме се објашњава сарадња Русије и Кине. Међутим, између ове две земље постоји мноштво спорних питања у међусобним односима на која многи сада не обраћају пажњу.

На пример, пројекат „Појас и пут“ пролази и кроз Русију и угрожава њену контролу над сопственим железничким саобраћајом, затим у Централној Азији која је дуго сматрана предворјем званичне Москве. Такође, постоји проблем и због превелике концентрације Кинеза дуж границе у Сибиру док је с друге стране много мање руског становништва. Постоји више геополитичких тачака које изазивају тензије између две земље, али у овом тренутку се умањује њихов значај. Но, оне ће постојати и у будућности.

Да ли је Никсон имао илузију о могућности демократизације кинеског друштва када се одлучио за пут у Пекинг?

– Најпре, не мислим да су Никсон и Кисинџер икада размишљали да ће демократизовати кинеско друштво. Они су деловали као класични реалполитичари сврставајући се уз „непријатеља њиховог непријатеља“, мислим на Совјетски Савез, и то је сјајно функционисало.

Идеја да би Кина могла да се на крају демократизује зачета је нешто касније када је Денг Сјаопинг отворио економију, покренуо тржишне реформе и када су почели да расту њени приходи. Истини за вољу, кинеско друштво је постало много слободније. Није постало демократско, али људи су стекли веће слободе да путују, продају и купују, инвестирају и раде друге ствари као у демократским земљама. Стога, није било неразумно очекивати да би тај процес ширења слобода могао да се настави. Нажалост, успон Сија Ђинпинга је све то довео у питање и вратио уназад.

Ваша позната књига Крај историје најбоље је одсликала дух времена након пада Берлинског зида 1989. године са процватом демократије и ширењем глобализације. Сада смо, уместо „краја историје“, сведоци „повратка историје“, деглобализације уместо јачања глобализације као и назадовања демократије. Како се то десило? Како је свет из врло обећавајућих времена скренуо у тмурна?

– Постоји много узрока ових промена. Успон Кине би се у сваком случају десио, што значи смањење утицаја САД и Европе. Затим до раста популизма у западним земљма довела је убрзана глобализација што је изазвало социјалне проблеме.

Такође, људи су се временом уљуљкали навикнувши се на мир и напредак, што је подстакло њихова већа очекивања. То се десило у ЕУ. Она је једна од најуспешнијих институција у историји јер је створена да би спречила рат између Француске и Немачке, који је данас незамислив. Међутим, људи то прихватају здраво за готово и желе да ЕУ чини друге ствари за њих и нису задовољни ако то не испуни. То је стални проблем у политици јер очекивања људи стално расту, а институције често нису у стању да их остваре.

Међутим, многи су у то време одушевљено поздрављали пад Берлинског зида као претечу демократије и боље будућности, док је много мање пажње привукао брутални обрачун кинеских власти предвођених реформистом Денг Сјаопингом са студентима и дисидентима на Тјенанмену неколико месеци раније (4. јун 1989. године). Стиче се утисак да је тада занемарена важност тог догађаја за све што се касније дешавало.

– Мислим да није то у питању. Постоји правац у друштвеним наукама о модернизацији који наводи да се аспирације људи мењају са вишим приходима и образовањем. То се дешавало у другим ауторитарним земљама у Азији – Тајван, Јужна Кореја, Јапан – које су касније постале демократске са растом богатства. Стога није било сулудо очекивати да се тако нешто деси и у Кини.

Не ради се о томе да Кина не би могла да се демократизује у будућности, већ да су други фактори то онемогућили, између осталог успон Сија Ђинпинга, што се није могло предвидети.

Али, фигуративно говорећи, да ли и даље верујете у „крај историје“ у смислу доминације либералне демократије над другим ауторитарним тенденцијама. Да ли бисте написали исту књигу са истом тезом 30 година након претходне?

– Крај историје није било предвиђање шта ће се десити у глобалној политици, већ постављање питања о модернизацији и куда она води. То је значење појма „крај историје“. Ако се историја односи на процес модернизације, онда се поставља питање шта чини најмодерније друштво. У том смислу не сматрам да је мој закључак погрешан.

Постоји виши друштвени ниво од либералне демократије коме можемо да тежимо. Једина земља која тврди да је то достигла је Кина, али то не може бити универзални модел коме ће стремити људи широм света. Стога је знатан део мог закључка и даље валидан.

Друго, на крају књиге Крај историје постоји знак питања што значи да нисам тврдио да ће се моје опсервације нужно остварити. У књизи сам у више наврата помињао грчку реч „thymos“, тачније да би тежња људи за признањем могла усмерити политику у правцу који би угрозио демократију у будућности. Чини ми се да се много од тога већ дешава.

Кен Џовит је 1992. написао књигу Нови глобални неред, а убрзо након тога Семјуел Хантигтон је објавио Сукоб цивилизација. Обојица су оштро критикована због прилично песимистичних ставова. Међутим, скоро 30 година касније, да ли су обојица била у праву, да ли смо сада сведоци својеврсног сукоба цивилизација с обзиром на претњу исламског екстремизма и продубљивање тензија између Запада и незападних сила у успону?

– У извесном смислу постоји сукоб цивилизација са муслиманским светом, али то није налик, рецимо, Хладном рату. Наиме, чак и унутар муслиманског света постоје дубоке поделе између сунита и шиита, између либералније и конзервативније форме ислама. Стога сматрам да ће то остати регионални проблем, иако има муслимана широм света. Ипак, ова вера се неће ширити изван земаља које су већ историјски и културолошки муслиманске.

А када је реч о продубљивању тензија између западних и незападних сила у успону? По први пут од ‘модерне’ пре неколико векова сведоци смо јачања незападних актера који се појављују као глобалне силе.

– Најпре, не мислим да се то дешава по први пут у последњих пет векова. Запад је сам по себи био једна од неколико цивилизација у то време. Постојала је Отоманска империја, Кина, затим цивилизације у Америци. Европа је била само једна од њих. Успон западних сила је почео са индустријском револуцијом када су доминирале већим делом света.

Међутим, чак и та доминација није била неизбежна, јер су и други делови света почели да прихватају сличне институције. Сматрам да када људи говоре о сукобу цивилизација не уважвају у којој мери су ривалске цивилизације достигле одређени ниво захваљујући прихватању западних пракси.

На пример, Кина је била приморана да усвоји мноштво западних тржишних инструмената, као што су својинска права. То је узрок њеног убрзаног економског раста. У том смислу, Кина је на неки начин већ вестернизована када је реч о економским институцијама.

Сведоци смо назадовања демократије и успона ауторитаризма и популизма. Да ли су ауторитаризам и популизам узрок посртања демократије или су само симптом дубљих проблема с којима се демократија данас суочава?

– Ради се и о једном и другом. Све то је израз друштвених и економских промена, од којих су многе изазване глобализацијом, али истовремено доприносе заокретима у политици који пак продубљују те промене.

Један од изазова за демократију је продубљивање социјалних неједнакости што је у супротности са једним од основних демократских принципа – једнакост шанси. С обзиром на масовну интервенцију влада након финансијске кризе 2008. и сада током пандемије, да ли то најављује бар делимичан отклон од неолибералног концепта познатог и као реганомика и тачеризам?

– У САД свакако. Тај период у њиховој историји (реганомика) је заиста окончан. Сада се крећемо ка нечему сасвим другачијем.

Да ли смо сведоци недостатка великих идеја, као што је то био случај у међуратном периоду када су социјализам и фашизам доводили у питање либералну демократију? Како се може поново осмислити појам демократије?

– Демократија се може поново осмислити њеном одбраном и повратком самопоуздања које је либерална демократија осећала пре 30 година. То је питање сталне политичке борбе против ауторитарних држава и партија које теже да подрију демократске институције.

Међутим, ми живимо у време парламентарне демократије, а многи аутори сугеришу да је нужно окретање ка делиберативној демократији која подразумева непосреднији ангажман много већег броја обичних људи.

– То је идеја која је у извесној мери заживела и донекле функционише. Међутим, реч је о новини са којом би требало експериментисати јер може да ојача демократију. Ако је више актера укључено у политику, онда је влада легитимнија.

На крају овог интервјуа, како видите будућност човечанства имајући у виду да се осим класичних изазова суочавамо и са новим попут климатских промена и вештачке интелигенције. Да ли има разлога за песимизам у наредних неколико деценија?

– Немогуће је одговорити на такво питање. Постоји много преседана за друштва која су се прилагодила великим изазовима, али и супротних примера. Нисам сигуран да су изазови са којима се сада суочавамо нужно већи него неки из прошлости.

Узмимо као пример Хладни рат када је постојала опасност од нуклеарног уништења између две суперсиле. Сада су релативно мале шансе да се то деси, као и рат између великих сила. Стога мислим да постоје разлози за умерени оптимизам да ћемо све ово пребродити.

Професоре Фукујама, хвала Вам што сте говорили за Радио Слободна Европа.

– Хвала Вама.

---

Извор: РСЕ (Радио Слободна Европа)